Нужност националног буђења

Код нас има изазване мржње према народима који су нам учинили зло, али нема довољно национализма који је кључни инспиратор политике посвећене народним интересима. Тако је и са народом и са политичком елитом. Када се на то надовеже њен лично-партијски опортунизам, онда није ни чудо што тумарамо (гео)политичким странпутицама

У водећим светским круговима и утицајним западним медијима почело је да се прича о прекрајању граница на Балкану, као да живимо у другој половини 19. века. Готово преко ноћи заборављена је мантра која је гласила: „Границе више нису битне.“ Додуше, ми Срби добро знамо да су оне увек и те како биле битне. Само се радило о дуплим стандардима и великом раскораку између речи и дела евроатлантских моћника. У духу чувене револуционарне заповести из Животињске фарме – „Све животиње су једнаке, али неке животиње су једнакије од других“ – иако су границе начелно биле небитне и непроменљиве, тамо где су водећи западни центри процењивали да им користи, све је било супротно. Ми смо све то осетили на својој кожи. А сада су, очито, неки од њих закључили да је дошло време за велико територијално прекрајање Балкана – или бар стварање илузије да је тако како би тиме били изазвани њима потребни сукоби – па призивају духове балканских потреса.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *