МОРАЛНИ ТАРЗАН У ЏУНГЛИ ПАТРИОТСКОГ ШЉАМА

Колач сервиран у главу Французу Бернар-Анрију Левију до високих и нездравих параметара подигао је шећер у менталном статусу и крвотоку оних Срба који верују да су западни свет и american values једина стварност у којој вреди живети, па у том кључу ваља тумачити и поруке које је „домаћем олошу и шљаму“ (све поводом Левија) упутио редитељ Горан Марковић

Фото-кадар у којем редитељ Горан Марковић, очито ужаснут, стоји поред филозофа Бернар-Анрија Левија у тренутку када је овај мислилац од младих Београђана био управо почашћен тортом на понешто специфичан начин – по челу, темену и коси – обишао је свет. У овдашњим медијима сцена је коментарисана у неуједначеном вредносном и емотивном кључу, но ипак не толико неуједначеном да се не би могло закључити да је јавност поручила како је обрадована виђеном промоцијом неочекиваног а брзог рецепта за „мелем торту“. Нису овде били посебно важни „састојци и техника израде“ (да је неуљудно – јесте, сложила се већина!), али је беспоговорно да је „мелем“ колач лековит управо зато што отклања лоше здравствене последице дуго сакупљаног беса и фрустрације услед трпљења вербалне агресије и истрајног ангажмана овог заговарача бомбардовања Срба. Како је „оно“ бомбардовање било, према Левију, у функцији милосрдног дисциплиновања и преваспитавања једног проблематичног соја, ваљда је сада логично било и узвратно резоновање „проблематичних“: знамо да то са тортом није лепо, али васпитно и милосрдно јесте, јер човека води на пут интроспекције, односно корисног самопосматрања. Изостала је, међутим, потврда да је ова педагошка лекција била умесна, прпошни БХЛ не само да се није преиспитао, још мање покајао, већ је онако премазан и умазан шлагом резолутно поручио како види да је „српски фашизам“ тешко искорењив. Иако су му на овом осветничком ударцу били захвални и поједини Срби, јасно је да се, што се београдске предузимљиве и формалном уштогљеношћу неспутане младежи тиче, француски мислилац већ задужио за нову порцију торте. Очекујући тај тренутак (има нагађања да БХЛ-а нећемо баш скоро поново овде видети) размотримо неке значајне последице које је посластичарска епизода оставила у овдашњем, не само политичком животу.

[restrict]

ДА ЈЕ МАЊЕ ИРИТАНТНО, БИЛО БИ ДОСАДНО Међу онима који су се потрудили да догађај са арогантним Французом потраје што дуже у фокусу интересовања домаће јавности управо је и већ поменути слеђени сведок Левијевог понижења. Колико је тада био нем, толико је редитељ Горан Марковић сада – у својеврсном наставку догађаја и давању подршке јавно урушеном филозофу, постао речит. Као да је реч о својеврсном шећерном шоку, он се, горљиво и говорљиво, ангажовао да „свима све по списку“ (каже). Којим све путевима је он овом бујицом аналитичког промишљања и процењивања, не без јасних осветничких натруха, частио јавност своје земље, или бар један њен, нимало безначајан део? Па, писао је, говорио монологе, подразумевајући дијалоге и велики аудиторијум, бескомпромисно оцењивао и процењивао, мобилисао јавну пажњу, усталасао медије, и подигао на ноге своје истомишљенике који су му, управо због порука које је изговорио, свесрдно добацили лопту (направили „озбиљне“ интервјуе најпре са филозофом, а потом и с њим), те је друштвена (уходана) игра кренула солидно убрзаваним темпом. У обрачуну са делом јавности који није био вољан да искаже разумевање ни за Левијеву злоћудну острвљеност на Србе, ни за његово, Марковићево, не баш дично гостопримство, овој виђеној антисрпски настројеној и на ползу глобализма својски ангажованој креатури светског естаблишмента, редитељ је најпре рекао „збогом“ листу Политика, чији је колумниста био дуже од седам година. Наслов ове опроштајне колумне био је достојан савремене верзије Мирјам, и не без патетике њиме се у једној речи одјавио: „Крај.“ Потом је исмејан у блогосфери, која му је добацила да је отишао као увређена шмизла, а не уметник и интелектуалац од интегритета. Осумњичен да је „пао у амок“ због оштро интонираног критичког текста другог Политикиног колумнисте (Горан Козић), који му је замерио блискост са БХЛ-ом, ГМ је енергично демантовао да је ова претпоставка тачна. Ствари су, наиме, још озбиљније и горе, није он љут не само на имењака, аутора, како је рекао, „одвратног текста“ већ је његово гађење адресирано много ширем аудиторијуму. Колико ширем, и на кога се његово гнушање односи, објаснио је у другим новинама, у листу Данас где је дао интервју. И у том интервјуу не само да је објаснио због чега се растао са Политиком, и како је потресни догађај са Левијем посредно утицао на то, него је рекао и драгоцене мисли од којих неколицина, својом посебношћу, заслужује да се понове и запамте (и које су повод овог осврта). У жељи да разумемо, а још више да појаснимо разлоге и светоназор који једног истакнутог српског уметника надахњује да их у овом времену изговори, цитирамо „врхове“ интервјуа. „Барабе ће палити ратне ватре док год им се то исплати.“ „Навикао да олош који себе назива родољубима, а у ствари уновчује своје јефтине, квазипатриотске наступе, мене бира за своју супротност. У неку руку, драго ми је због тога, импонује ми да будем њихов негатив. Бити на другој страни од шљама јесте понекад тешко, поготову у временима када он исплива на површину, али је то дужност сваког поштеног човека.“ „Све време сам покушавао да радим, на филму и у позоришту, знајући да је то једини прави патриотизам. Она блатњава маса неталентованих, нижеразредних људи који су једва дочекали да ми пришију ту глупост за мене не постоје.“ Тако говори и мисли повређени редитељ и домаћин Анрија Левија, а новинар и редакција овог листа спремно се и безмало удворички одазивају, мажењем саговорника подстицајним питањима и ласкањем му у наднаслову, датом у маниру најбљутавијих пропагандних парола: Горан Марковић о дужностима поштеног човека у време моралног посрнућа. Да, баш тако – поштени човек у време моралног посрнућа! (Када се трезвено размотри контекст, повод, и главни јунак и актер ове приче, громопуцателно усхићење медијских професионалаца бива додатно нејасно, а не смемо ни да помислимо шта би од оваквог подстицаја „који се не пропушта“ учинили циници и сатиричари!) Но можда је ипак најважније да управо цитиране Марковићеве речи и професионални оквир разговора непобитно показују да је редитељева мисаона и морална оштрица упућена не неким неподобним усамљеним појединцима већ многима које он зове „олошем који себе назива родољубима“, а редакција „морално посрнулим“. Чини нам се да је управо на овом месту, а у функцији отрежњења и пристојног усмеравања ових заједничких напора интервјуисте и интервјуисаног, корисно навести један недавно дат уравнотежени, добронамерни и проницљиви коментар о стваралачком и моралном лику Горана Марковића.

„Горан Марковић је раније (1977–1992) изражавао ’истину бивства’ српског/југословенског друштва… Данас пак изражава ’истину бивства’ империје, софистикованог система манипулације, сегрегације, доминације и експлоатације. Филм Турнеја (2008) типичан је производ тог колонијалног (компрадорског) ангажовања на делегитимизацији и дехуманизацији сопственог друштва.“ Ово је у тексту под знаковитим насловом – „Границе пристојности“ рекао Слободан Антонић.

ХИБРИДНИ РАТ ЗА ИДЕЈНУ ТЕРИТОРИЈУ Због чега је ово разматрање лика, дела и свих поменутих идејних, политичких и моралних порука српског редитеља у овом тренутку заиста важно? (Важније од неуобичајеног поздрава Левију као догађаја који сам по себи јесте некаква парадигма новог духа времена.) Да ли само и првенствено због тога да бисмо одредили поменуте „границе пристојности“ као драгоценог вектора у тешким временима попут овог у којем „нарасла и угојена структура зла хоће да овековечи светску доминацију“? Или оног времена које се убраја – како у поменутом интервјуу каже Горан Марковић – у „времена када морате заћутати“? Овај императив он сам није уважио. Говори и сведочи неуморно. Најпре сведочи – да матрица оног начина мишљења које већ две деценије успоставља стандарде доминантне на овдашњој јавној и медијској сцени, и на наговештај најмање угрожености таквог мишљења и његових табуа (у функцији заговарања потпуне послушности западном свету, пре свега систему american values), намах проговара језиком бруталних увреда и потпуног оспоравања онога ко се одважи да јавно и јасно оспори поменути вредносни поредак. Посебни „хибридни рат“ за територију (идејну и политичку) и ресурсе (менталне и моралне) у Србији управо букти. Не јењава пуних 17 година. Оних година у којима се укупна духовна ситуација и њен политички, културни, идеолошко и медијски фронт безмало слепо покоравају диктату уважавања неповредивости неколико табуа. Први и можда најважнији (утолико колико и многи сродни почивају на њему) односи се на неупитаност око српске кривице за ратове деведесетих, за распад Југославије и потом за све драме и несреће које су уследиле. Устаљено је и да уважавање недодирљивости овог табуа – на леп, једноставан и веома логичан начин води ка поштовању неколико других: штетност инсистирања на одбрани српских националних интереса и у вези са тим изражавања наглашеног патриотизма, потом и апсолутна увереност у непогрешивост и савршеност западног и неолибералног система вредности оличеног у american values, у којем демократија и људска права схваћена на начин како га дефинишу евроатлантисти, дакле што даље од других цивилизацијских искустава и вредносних матрица. Ова „мрежа“ табуа у пракси важи као својеврсни Оченаш прописан за говор који се има сматрати сувислим. Ко табу прекрши, њему – зна се – одмазда следи. Неће га као у племенским заједницама уз игру и бајање скувати у казану и у сласт појести, али ће својеврсних ритуалних радњи над жртвом бити а уживања у редовима свештенства и племена неће изостати.

ТАБУ ЈЕ НАПУКАО Другосрбијанска елита добро разуме на чему инсистира и у име којих вредности сада говори Горан Марковић. Сва актуелна бука догађа се у домену и на оштрици одбране табуа који је био најпре пољуљан тортирањем Левија, а потом и оштрим ниским стартом којем се он није надао у Политици. То разумеју и они који не верују у свете западне вредности. Јер – табу је напукао, свет који је постављен тако како су богови наложили сада је пољуљан до мере да угрожава чуваре, промоторе и читаву моралну заједницу која брине о његовом опстајању.

Све то разуме и блогер који из света интернет анониме циља право у средиште проблема са чувањем табуа. Нисам, каже он, приметио да се цењени редитељ оградио од филозофа који је бацање торте у лице прогласио фашизмом што наводно још обитава у Србији. Било би достојанствено да је уместо овог самосажаљивог опроштаја написао још једну, макар и опроштајну, колумну у којој би упоредио бацање торти са бацањем бомби, ако не са моралног, онда макар са уметничког становишта.

У својој поменутој одјави из Политике, а под поменутим насловом – КРАЈ, редитељ пак кротко и смерно тврди: „Настојао сам да избегнем замке директног политичког ангажмана, највише због уверења да моје познавање тог подручја није ни издалека довољно да бих се одважио на политички коментар.“

Питамо – какво је његово познавање неких других области, посебно неполитичких, које га инспиришу на тврдње попут оне да је навикао на „олош који себе назива родољубима“, или: „Барабе ће палити ратне ватре све док им се то исплати.“ Да ли, према његовом претходном логичком постулату, можемо закључити да је његово познавање политике скромно, али да са разумевањем у „олоша“ и „бараба“ другачије стоје ствари!?                

[/restrict]