Почетна / Друштво / ИЗВИНИ, СЛОБО!

ИЗВИНИ, СЛОБО!

Пише Игор Ивановић

Због чега (све) годинама уназад, а већ после 5. октобра, осећам срамоту због мржње коју сам гајио према покојном председнику Милошевићу, и због чега сам уверен да је оно   најмање што му дугујем –  да се због тога јавно извиним

Иако је још у рано пролеће 1987. године Слободан Милошевић изговорио на Космету чувено „Вас не сме нико да бије“ и тако се прочуо широм тадашње државе, сигуран сам да сам тек крајем лета те године запамтио његово име. Као и код свих младих људи који су стасавали у Београду током „златних осамдесетих“ живот ми је пролазио по стадионима, кафићима и дискотекама; иако смо од малих ногу затрпавани комунистичком идеологијом, били смо можда прва генерација која је своје узоре свеобухватно пронашла у популарној култури Запада. Од почетка нашег сазревања интуитивно смо одбацили комунистички светоназор, београдска деца су се подсмевала сивом, строгом и застарелом имиџу једноумних политичара. Иако се они нису скидали са ондашња једина два телевизијска канала, за нас – нити су били видљиви, нити су били препознатљиви. Ипак, тог позног септембарског дана 1987. године кроз анегдоту сам запамтио име политичара Слободана Милошевића – можда зато што се идентично звао главни лик из једног од првих урбаних филмова који смо волели „Дечко који обећава“. Наиме, те топле септембарске вечери стајали смо у башти СКЦ-а када нам је пришао мој школски друг који се тога дана вратио из неке западне земље где је провео неколико дана. „Да ли сте чули шта објављују западни медији“, питао нас је, „како је овде у Србији, у Југи, извршен некакав државни удар! Помињу неку седницу и некаквог Милошевића?!“ Свуда око нас опојна слобода и живот у најбољем ритму: разголићене девојке, рокенрол и бахати изласци – каква црна седница, какав црни државни удар?! Није прошло ни годину дана од тада, а већ сви смо добро знали ко је Слободан Милошевић. 

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar

    Аутор текста понавља једну лаж коју слушамо од 5. октобра 2000. А то је лаж да је Слободан Милошевић изгубио септембарске изборе 2000. тј. да је Коштуница „победио“.

    Гледано по процентима Милошевић је изборе добио, али као и Макрон и Ле Пенова и Милошевић и Коштуница су морали у други круг. Због губитника на изборима, Војислава Шешеља, Запад није смео да дозволи други круг у коме би радикали донели, по изборном Закону, довољну већину Милошевићу да поново буде председник. Због тога смо и имали организовано „дешавање“ народа, тј. обојену револуцију, као и паљење скупштине и гласачких листића. Да је Коштуница имао већи проценат од Милошевића ти листићи би били чувани као очи у глави и њима би било махано као заставом.

    Једино што мене занима јесте да ли је Коштуница био изманипулисан од стране Ђинђића да је „победио“, па је то и рекао Милошевићу, а Милошевић прихватио Коштуничину реч за истину јер „Коштуница је частан и не лаже“ или је Коштуница знао да је за њега гласао мањи проценат људи, али је ипак отишао и слагао Милошевића рачунајући баш на то да ће председник његову лаж да прихвати као истину јер „Коштуница не лаже“.

    10
    2
    • Avatar
      Сербона

      Коштуница је све то знао, али је таштина прегласала част!
      Зато је и отишао у историју политички прогнан и осрамоћен!

      3
      1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *