ЦЕЛОГ ЖИВОТА ПОЧЕТНИК

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (5. јул 1928 – 6. мај 2007)

Пише Желидраг Никчевић

Овај неодступни верник је песник песништва – у његовој песми готово да нема тренутка који не преиспитује оно што долази пре ње и оно што после ње ипак остаје – али је веома чудно да његов отмени рукопис успева на самој површини, да се ту до тежине доспева путем лакоће, хитро и уједначено

Вера у поезију јесте вера у вечни живот, вера – да сунце поезије никад неће заћи. Један од њених неодступних верника био је Стеван Раичковић, чији живот, посвећен поезији, није био ништа друго него завет без монашења и служба без свештеничког чина.
Матија Бећковић

Више пута сам имао незаслужену прилику да пред Стеваном Раичковићем изговорим неколико речи о поезији, пажљиво избегавајући цитате и стране изразе – никакву књижевну теорију, чини ми се, он није много зарезивао. Па ипак, и без Хајдегера се у његовој рафинираној лирској путањи могао наслутити апсолутни паралелизам мислиоца и песника, могло се видети да они стоје један уз другог и да међу њима траје разговор.

Велики српски лиричар Раичковић један је од ретких који баш такву конверзацију воде на поприличној висини, мада то не мора увек бити ни чујно ни очито. Овај неодступни верник је песник песништва – у његовој песми готово да нема тренутка који не преиспитује оно што долази пре ње и оно што после ње ипак остаје – али је веома чудно да његов отмени рукопис успева на самој површини, да се ту до тежине доспева путем лакоће, хитро и уједначено. Нема сумње, неки наши песници били су разноврсније и ефикасније проницљиви, наћи ће се код других и јаче дозе рефлексије, али је можда само Раичковић над песмом тако суптилно и неопозиво замишљен.

[restrict]

У погледу његове лирске снаге постоји општа сагласност, пре свега зато што је реч о узорно целовитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић одриче Драинцу, и због којих овлашћени тумачи немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала – а онда и зато што у овом случају као да сва околна лирско-мисаона динамика суштински почива на претпостављеној, тихој и дугорочној сагласности. То нас, међутим, уопште не ослобађа обавезе да песникову самокритику пажљивије ослушнемо, са свешћу да се ништа не окончава, да је процес учења веома спор, да ће се и на самом крају још распитивати о праузроцима. А опет, не сме бити запостављена ни Раичковићева нимало наивна верност једној врсти племенитог незнања – особина којој, парадоксално, наш песник дугује добар део своје снаге и уверљивости.

Цитираћу најпре једну Раичковићеву реченицу, па онда, храбро, две Деридине. Нешто касније јавиће се и Бродски, да би се у пометњу кренуло изокола, такорећи унатрашке, да би делови контекста почели да придолазе сталожено, а цитати нека буду повезани лепом и подношљиво двосмисленом синтагмом: целог живота почетник.

„Не би била никаква мистификација ако кажем да је свака песма настајала на свој посебни и различит начин, тако да је испадало – да сваки пут кад пишем нову песму имам несавладиви осећај као да ми је то у ствари прва песма и да се тим послом никад раније нисам бавио.“

Тако говори нехотични мистификатор Раичковић, а њему у помоћ, по договору, прискаче Дерида сметењак, успостављајући фину тоналну разлику: „То је заиста као да никад нисам писао, па чак ни умео да пишем (хоћу да кажем, сасвим искрено, на најпростији и назовиграматички начин): кад год започнем неки нови текст, ма како скроман он био, наступа пометња пред непознатим или неприступачним, разарајуће осећање неспретности, неискуства, немоћи. Све што сам раније написао у том тренутку је поништено, или пре – као да је бачено преко палубе.“

Да ли да им верујемо? Кад говори Раичковић, увек се може очекивати довољно римовања; нарочито ако се испостави да је почетничка инфлексија резултат истоветног греха – преурањеног бацања преко палубе. Раичковић, међутим, као туђинац који уз помоћ неколико мирних релеја хоће да покрије нешто веома блиско, нешто интимно и домаће, наставља да у слуху издваја речи које више не можемо заборавити, јер су записане.

„Да бих понекад из безазлене добронамерности ипак отаљао посао, послужим се некаквим сложеним и апстрактним реченицама, у којима ми се полако замрсе језик и мисао, а да не говорим о властитом стиду, који ме све више обузима док као туђинац слушам самога себе и издвајам у слуху поједине извештачене и патетичне речи, које би требало да покрију понешто и од онога што ми је било тако блиско, интимно и домаће.“

Време је да чујемо и Јосифа Бродског, са његове узвишице: „Песништво је страховита школа несигурности и неизвесности. Никад не знаш да ли оно што си урадио ишта вреди, а још мање да ли ћеш сутра бити кадар да урадиш нешто ваљано. Ако те то не уништи, несигурност и неизвесност на крају постају твоји блиски пријатељи, ослањаш се на њих и приписујеш им неку њихову независну интелигенцију.“

Ослоњен на такву интелигенцију, наш песник се законито враћа првобитној чежњи, пошто му је губљење већ прешло у навику: „Не знам, нити сам приметио да то ико зна, шта би у ствари могао бити праузрок певања (или уопште чежње да се нешто изрази), али ми се овог тренутка чини да би у свему томе морао бити садржан баш и тај – да се послужим једним познатим изразом – вапај за изгубљеним рајем.“

Наш песник је, очито, веома меланхоличан мислилац; не зна се да ли баш ведри меланхолик (Иван В. Лалић: „Моја је болест изгледа ипак туга“), или је ово радосно-тужно тиховање (Р. П. Ного), али је чежња да се човек изрази несумњиво једна од његових водећих духовних константи. И кад бисмо хтели, не можемо пренагласити њен значај за утврђивање знамените Раичковићеве колебљивости, што јесте оксиморон, али јесте и стварно држање песниково, његова стратешка позиција: тачно она врста пасивности која је у ствари суштина одважних – потпуна преданост неком односу, из које потиче и уз чију помоћ опстаје унутрашња сигурност која песму смешта у само средиште песниковог духовног живота, тамо где је умереност неопходна. Из ње потиче и готово махинална узвишеност Раичковићеве лирике, с оне стране сваког узношења. Осим можда следећег.

Евоцирајмо једну значајну ноћ, пре пола века добро упамћену, јер се – отварајући главну сцену – та комеморација понавља. Дечак је истовремено очаран и застрашен („огромно звездано небо нада мном“): „Сићушан и изгубљен пред овим треперавим амбисом – у који је први пут била уплетена и моја беспомоћна (дотад само у дубини мене шћућурена) мисао…“

Па да, звездани уплив и треперави амбис: у осетљивим срцима тачно на том месту покреће се вртлог неизрецивог. Нико, додуше, не може прецизно рећи у шта је уплетена беспомоћна и шћућурена песникова мисао, чиме ће се она, којим путевима, у будућности оглашавати. Каква је ту размена уопште могућа? Реч је, нема сумње, о барем двоструко неизрецивој економији. И сам несигуран, Раичковић нас једноставно позива да му се придружимо, цитирајући властити препев Шекспира:

„Кад помислим само: све што расте да је

Савршено тек у малом трену живом

И да позорница свет је који даје

Представу под тајним звезданим упливом.“

Као да изненада чујемо и знаменити колриџовски ехо: „Небо дарује светлост и утицај нижем свету, који одбија те блажене зраке, мада их не може накнадити. Тако човек даје Богу узврат, али не и накнаду.“

Раичковићев узврат креће се и стабилном и крхком лирском путањом; реч је о томе да се не може без последица занемарити ниједан аспект његовог уравнотеженог, неспектакуларног писма – есејистички, дневнички, преводилачки… Увек је на делу dictamen: песнички задатак, а истовремено и тиха претпоставка песништва, духом схватљива структура света о коме песма сведочи. Не морамо, дакле, ништа нарочито прецизно рећи о процесу лирског стварања, ништа ново о личности ствараоца или о његовом погледу на свет. Довољно је на тренутак, „у малом трену живом“, бацити поглед на јединствену сферу у којој се задатак и претпоставка Раичковићеве песме махинално проналазе.

А песма, поштујмо до краја Бењаминов вокабулар, јесте облик живота. То значи да је живот по својој суштини песнички. Не зато што би се, кад год то човек пожели, живот могао поетизовати него зато што dictamen песме, оно о чему песма сведочи („што никад није појединачна песма, од које је ипак нераздвојиво“) – диктира цео живот. То јест: целог живота почетник.               

[/restrict]