Зона сумрака – Сизифов политичар

Лутајући беспућима свог бесмисленог живота, Драшковић је схватио да бесмисао није у њему него у свему што га окружује, а окружују га Срби. Срби, испада, никада ништа добро нису урадили и они су „убили“ Југославију, а не неки други, сепаратистички народи

Краљ тргова, што је, време је показало, у српској политици пандан титули краљица тротоара, изјавио је у једном недавном интервјуу да ради „Сизифов посао“. Не верујемо да је Вук Драшковић под овим мислио на узалудност, јер њему бављење политиком никако није било узалудно. Напротив, сасвим пристојно се обогатио. И он, и бројни око њега. Пре ће бити да је мислио да је његов посао врло тежак. Није лако толико пута променити мишљење, страну, идеологију, припадност, па на крају и идентитет. Озбиљно је питање колико је времена потребно Драшковићу ујутро када се пробуди да се сабере и схвати ко је.

[restrict]
Да постоји извесна конфузија и да потрага за идентитетом уме да потраје и скоро читав дан, показује нам недавни случај са Драшковићевом подршком „студентима“ који демонстрирају против „диктатуре“ када прави паралелу између садашњих демонстрација и оних које је он предводио, те садашњих власти и оних против којих се он бунио. Ово је премијера Александра Вучића навело да схвати да је његов „пријатељ Вук Драшковић“ против њега. Срећом, Вучићев помен њиховог пријатељства освестио је Драшковића, односно подсетио га је ко му је актуелни пријатељ, па је брже-боље демантовао подршку рекавши да је погрешно схваћен. Вучић, на Драшковићеву срећу, има способност да прашта.
Вукова конфузија са идентитетом, несналажење у одгонетању који капут тренутно носи, сеже, међутим, много даље од питања тренутних пријатељстава. Како човек да похвата с ким је све какав када су кроз његов живот продефиловали толики људи? Од Мике Шпиљка преко Мирка Јовића, Милана Комненића и Војислава Шешеља, Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, до Чеде Јовановића и тако даље. Проблем иде дотле да се поставља питање смисла његовог живота пошто је на пример децембра 1998. изјавио да „не види да би његов живот имао смисла када би Србија изгубила Косово“, да би октобра 2014. признао да је „реалност да је Косово већ сада држава“. Драшковићева мука је толика да би и Сизиф требало да се постиди, па да ми од сада узалудност и тежину неког посла називамо „Драшковићев посао“.
Пошто му је „реалним губитком“ Косова живот реално постао бесмислен, Драшковић је кренуо у дубљу анализу свог бивствовања и света који га окружује и схватио да не може само његов живот да буде бесмислен, него је бесмислено све. У интервјуу у ком се позива на Сизифа, Драшковић рекламира своје најновије књижевно остварење где један јунак страда зато што се противи пароли „Србија је без Косова труп без главе“. „И ја мислим исто што и мој јунак Жаре Магаре. Тај слоган разумем као поклич: ’Не дајмо оно што немамо, да бисмо изгубили све што имамо’. То је продужетак оне ужасне пароле избачене 27. марта 1941: ’Боље гроб него роб’, то је наставак мита да је Лазар 1389. намерно одабрао смрт и пораз да би Србију преселио на небо“, наводи Драшковић. Немогуће је Драшковићу, пошто му је живот постао бесмислен, да било шта друго има смисла, па тако смисла нема ни бој на Косову, нити 27. март. Али смисла има да човек који се залаже за чланство у НАТО-у и „постављање српског воза на магистралу којом је кренула Црна Гора“ не види смисао у 27. марту и да паролу „Боље гроб него роб“ сматра „ужасном“. Баш као што би о њој, пароли, мислио и Квислинг.
Данашњем Драшковићу није „ужасан“ само српски устанак против Тројног пакта него и то што је Србија „убила Југославију“, како он то каже. „Југославија се није распала, она је убијена. (…) Један истарски бенд, у мојој књизи, већ убијену Југославију назива Катарином. Није било мало оних који су желели да Катарина умре, али њу је могла убити само она сила која је командовала седмом или шестом по снази армијом у Европи, мрежом служби безбедности, која је, можда, била снажнија и од војске, и која је у већинском, српском народу, за пројекат убиства државе, придобила врхове цркве, академије наука, већину књижевника, аналитичара, медија… и која је, напокон, контролисала мафију и службине ескадроне смрти“, рече човек који је на оснивању друштва „Сава“ (претече СРС и СПО) у Новој Пазови 6. јануара 1990. претио да ће српски Книн, српска Костајница, српска Лика, српски Двор на Уни, српски Карловац, српски Огулин и све остало, милом или силом постати део „српских земаља“. Не само да су на српској страни криви сви, осим њега, који није имао „ескадроне смрти“ у виду Српске гарде предвођене „контроверзним бизнисменима“ Браниславом Матићем Белим и Ђорђем Божовићем Гишком, него није имао ни своју „мафију“ у виду убијених, добрих, а помало и поштених Бранислава Лаиновића Дугог или Звонка Осмајлића. По логици његовог бесмисленог живота, такође, Југославију је могла да убије само сила која је имала „седму или шесту“ армију у Европи, а не она која је контролисала претходних пет или шест, али и преосталих двадесетак.
Данас није питање шта Вук Драшковић ради у коалицији са СНС-ом и под Вучићевим скутима. Није питање шта је његов интерес. То је јасно. Питање над којим се морамо замислити је шта Вучић ради с њим, који је његов интерес и зашто га и даље држи поред себе.

[/restrict]