ВЕЛИКА АЛБАНИЈА, ИСТОРИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ

Разговарала Наташа Јовановић

Новија историјска истраживања осветљавају праву позадину идеје Велике Албаније тиме што њене творце не проналазе у Тирани већ у Бечу и неизбежном Лондону. Идеја за коју се мислило да је своје последње плодове дала за време нацистичке окупације Југославије поново је постала стварност и то у оквиру процеса регионалне сарадње и интеграције тзв. Западног Балкана у ЕУ. Све је почело са Призренском лигом и захтевима за аутономију у оквиру Османског царства да би се дошло до независне Албаније под покровитељством Запада. Велика Албанија је постала претећа стварност у Скопљу, Приштини и Улцињу, а путеви јој се утиру даље на исток ка древном цариградском друму. О томе како је и где осмишљена идеја о Великој Албанији, какав је био однос великих сила према овом питању, да ли би данас, претварањем Македоније из унитарне државе у двочлану македонско-албанску федерацију, замишљена Велика Албанија, после насилно отетог Косова и Метохије, добила и западну Македонију и добар део северне територије ове земље, те која је улога у западнобалканској царини намењена великоалбанском фактору разговарамо са историчарима Љубодрагом Димићем, Милошем Ковићем, Зораном Чворовићем и Александром Раковићем.

Др Љубодраг Димић

ГРАНИЦЕ АЛБАНИЈЕ ИСРЦТАЛЕ СУ ВЕЛИКЕ СИЛЕ

Подједнако као Беч и Рим и Лондон се прибојавао да преко Србије на Јадрану не „зацари“ руски утицај

Албански политичари су од Берлинског конгреса па надаље, у виду меморандума, континуирано подсећали европске престонице на своје жеље. Тако се о „албанском питању“ може говорити као о „меморандумском питању“. Иза свега је била упорност, ангажовање лобиста (друштво „Ватра“ лобира из Бостона за „албанску ствар“ готово 140 година), убеђивање, а касније и подмићивање политичара, припремање јавности… Део тог „утицаја“ видан је и у историографском приказу албанске „истине“ о прошлости, каже у разговору за „Печат“, академик, историчар, проф. др Љубодраг Димић.

Када је и где осмишљена идеја о Великој Албанији?

У предвечерје одржавања Берлинског конгреса на дневном реду европске политике била су многа питања. Нека су се тицала балканских народа и етничких група који су егзистирали на том делу европског континента. Слабост Османлијског царства, толико видна током година Велике источне кризе (1875–1878), подстакла је и туркофилски опредељену албанску политичку и интелектуалну елиту у Цариграду да интензивније почне да размишља о будућности. Ти подстицаји, које је наметао историјски тренутак, определили су почев од 1877. године чланове Одбора албанског књижевно-политичког круга у Цариграду да осмисле пројекат територијално- административне аутономије простора који су они сматрали албанским. Програм тада осмишљен саопштен је почетком марта 1878. на Скупштини у Призрену приликом установљења „Лиге за одбрану права албанског народа“ (тзв. Призренска лига). Његов креатор није био Албанац већ Цинцарин Пашко Васа. У тим догађајима важну улогу имао је и Абдул-бег Фрашери. Програм је предвиђао формирање тзв. „вилајетске Албаније“ („албанског вилајета“) у чијим би оквирима била четири турска вилајета – скадарски, битољски, јањински и косовски. Подршка за реализацију те мегаломанске идеје тражена је од почетка у Цариграду, али и у Бечу, Лондону, Риму…

[restrict]

Какав је значај Призренске лиге у обликовању идеје о Великој Албанији?

Призренска лига је исказивала спремност да брани интегритет Османлијског царства, а самим тим и територија које је то царство изгубило у тек окончаним ратовима, а које је албанска елита сматрала својим. Иначе, та „амбиција“ за запоседањем простора имала је своју предисторију у претходним вековима када је албански чинилац систематичним насељавањем и уобличавањем идеје о Албанцима као заштитницима Османлијског царства искорачио изван територијалног оквира који је су маркирали Скадар, Драч, Јањина, Призрен. Суштински, „Лига за одбрану права албанског народа“, од формирања до престанка постојања 1881, деловала је као инструмент турске политике. Њен програм, по свом карактеру изузетно амбициозан, сводио се на захтев за територије на којима је, у том тренутку, албанска популација чинила око 44 одсто укупног становништва. Другим речима, етнички аргументи били су у раскораку с територијалним претензијама. Последица те „амбиције“ за простором била је репресија над српским и грчким становништвом, насилна исламизација и албанизација, присилно исељавање… Анархија у којој се живело и моћ албанског беговата, који је у претходном периоду стекао звања, углед и моћ у турском државном систему, исказивала се у мањој мери као власт, а у већој као безвлашће. Тако је, захваљујући употреби терора, извојевана албанска етничка премоћ на простору четири турска вилајета. У питању је била: јужна Албанија са Епиром и Јањином; северна и средња Албанија са Скадром, Тираном и Елбасаном; Македонија с Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Битољем и Охридом; Косово са градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар и Сјеница. У том „албанском вилајету“ администрација је требало да буде у рукама Албанаца, настава на албанском језику, регрути да служе војни рок на територији са које су, а приходи од прикупљених пореза да се троше за потребе вилајета. Призренску лигу је, такође, одликовао изразити антисловенски и антихеленски карактер, спремност да води верски рат против словенских и православних народа и да у њему има водећу улогу, тежња да дејствује као последња одбрана европске Турске. Лига је била и претња и препрека намерама балканских народа да њихове државе деле територију балканске Турске.

Када су и на који начин идеје о „вилајетској Албанији“ представљене Западу?

Политичка опредељења која су се заснивала на одлукама Призренске лиге исказивао је и Скадарски меморандум, сачињен као „подсетник“ за европске дипломате о протежирању „албанског питања“ на Конгресу у Берлину 1878. године. У њему је посебно наглашавано да „албанска држава мора стајати под заштитом великих сила“ и да је као таква предодређена за улогу својеврсног „предзиђа“ против „словенске инвазије“. Албански политичари су сматрали да ће те русофобске и словенофобске изјаве пријати ушима европских политичара, али их Берлински конгрес није уважио. Бизмарк је сматрао да нема Албанаца, па да тако нема ни потребе да се на Конгресу расправља о албанском питању и албанској држави. То што албанско питање није „наметнуто“ Берлинском конгресу није значило да многе од европских сила нису са Албанцима изводиле сопствене „калкулације“. У Риму се почело размишљати о употреби Албанаца у сузбијању претераних захтева Словена и заустављању продора Хабзбуршке монархије на Балкану. Беч је настојао да међу Албанцима прошири римокатоличке утицаје, преко њих обузда јужне Словене, заустави продор Русије и Италије. У Петрограду се веровало да Албанска лига може бити инструмент за потискивање Турске са Балкана… Када су албанске политичке елите у питању, опседнутост одбраном назначених територија није престала 1878. него се на реализацији тог пројекта почело озбиљно радити. Поред дипломатије терор је био основни инструмент у реализацији визија Призренске лиге. У годинама и деценијама које су следиле, можемо рећи до наших дана, та „амбиција“ за насилним запоседањем простора прерасла је у патолошко непријатељство према балканским православним и словенским народима које је имало верско-етничку основу. Пратила ју је убрзана промена етничке и верске структуре, насилна исламизација, наглашена албанизација. Уз помоћ терора сваке врсте убрзано се ишло од „територијалне“ ка „етничкој“ Албанији.  Настојања Србије да дипломатски, политички, просветно, војним четничком акцијама буде присутна никада нису дала жељени резултат – ефикасну заштиту Срба. Наставило се с интензивним исељавањем словенског становништва, досељавањем мухаџира, анархијом у пограничним зонама.

Какву је улогу одиграла тзв. Пећка лига?

Истим програмом територијалне Албаније иступила је и нова арбанашка лига формирана крајем јануара 1899. у Пећи (тзв. Пећка лига). Њене територијалне визије обухватале су санџаке Скадар, Пећ, Приштину, Призрен, Скопље, Битољ и Дебар. Терор који су албански прваци спроводили на назначеној територији произвео је масовно исељавање православног становништва, хаотично стање у пограничним зонама, зулуме, насилну исламизацију и албанизацију. Према неким подацима до балканских ратова с тог простора иселило се око 150.000 становника, што је додатно променило етничку слику територије. У тим годинама је у зонама према Србији формиран „живи бедем“ албанских насељеника (већином мухаџира одбеглих из Србије и Црне Горе) који је раздвојио српско и јужнословенско становништво на југу од оног на северу, у Србији. Тиме је био, за дуги низ година, онемогућен политички и културни утицај српске државе на буђење националне свести својих сународника на подручјима Турске у којима је албанско становништво постало већинско. Тек је војни успех остварен у балканским ратовима обезбедио покидане везе севера и југа. Један од основних резултата тог сукоба било је геостратешко „затупљивање“ албанског клина који је делио Србију од јужних делова Балкана.

Чини се да су албански прваци у предвечерје балканских ратова судбину свога народа поново везали за одбрану и опстанак Османлијског царства на Балкану. Да ли их је то још једном директно супротставило балканским државама?

Покушаји српских политичара и војника (Пашић, Апис…) да са албанским беговима направе договор о заједничким акцијама против Турске – нису дали резултате. Победе балканских савезника из октобра и новембра 1912. године биле су за албанску елиту тежак пораз. Развој догађаја их је приморао да, предвођени Исмаилом Кемалом, у консултацијама са аустроугарским и италијанским политичким круговима, решавање „албанског питања“ траже изван исламистичког круга који је симболизовала Османлијска империја. Следећи сугестије Беча они су 28. новембра 1912. прогласили независност Албаније. Важан кредитор настанка албанске државе, поред више него заинтересоване Двојне монархије, била је и Велика Британија. Подједнако као Беч и Рим и Лондон се прибојавао да преко Србије на Јадрану не „зацари“ руски утицај. Користећи таква расположења у Европи, албански политичари су јануара 1913. од Едварда Греја, председавајућег Конференције у Лондону на којој је разматран мировни уговор балканских држава и Турске, захтевали да границе будуће Албаније „одговарају максималној варијанти територијалног програма албанског покрета“. Новопрокламована „држава“ у том тренутку није имала ни успостављену власт, ни назначене територије, али су албански политичари сматрали да њена територија треба да пође од граница Краљевине Црне Горе и обухвати Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Тетово са околином. Везаност за Турску важила је све до 30. маја 1913. када је на Лондонској конференцији проглашена међународно призната албанска држава. Граница Црне Горе и Србије са новоформираном Албанијом била је резултат компромиса аустроугарских, британских и руских дипломата. Другим речима, ту границу, око које се Албанија током читавог наредног века спорила са својим суседима, нису исписивали ни Албанци ни власти Црне Горе и Србије, већ европске силе.

Први светски рат је био нови преломан моменат у српско-албанским односима. У којој мери су на „ватрене аспирације Албанаца да се дочепају Косова“ и исцртају нове границе своје државе рачунали и непријатељи Србије 1914. године?

У Бечу је планиран устанак Албанаца и „отварање“ другог фронта према Србији. У ту сврху нису жаљени новци, организована је широка пропагандна акција, дотурано оружје, давана обећања у виду подршке концепту велике албанске државе. Улазак Турске у рат појачао је верску компоненту у превирањима која су захватила и Косово и Метохију. Упад Хасана Приштине и његових 2.000 присталица приморао је српску владу да војно интервенише. У тој акцију ангажовано је чак 20.000 војника. Њен резултат је био запоседање Елбасана, Тиране, Драча, „пацификација“ тог дела Албаније и учвршћивање позиција Есад-паше Топтанија. С њим ће, уз остало, током ратних година бити склопљена два тајна уговора. Први (септембар 1914) имао је за циљ спречавање потпуног потчињавања Албаније Бечу и заокруживања Србије. Предвиђао је изградњу пруге до Драча, заједничку одбрану, царине, наступ према иностраном чиниоцу, подршку Есад-паши да постане господар Албаније. Други тајни споразум, до кога је дошло после српске интервенције у Албанији, предвиђао је стварање реалне уније између Србије и Албаније, исправку границе у корист Србије, заштиту целе територије Албаније од претензија са стране…         

Др Александар Раковић

УЈЕДИЊЕНИ У МРЖЊИ 

Америчка интервенционистичка политика пронашла је у Албанцима брутално, немилосрдно чедо, које ће, кад год је потребно, користити против православних Словена

Како се код Албанаца стварала свест о националном јединству, будући да су једни били муслимани, други римокатолици…?
Бугарска историчарка Теодора Толева у аустроугарској дипломатској грађи уочава како су стратези Беча и Будимпеште приметили да кохезиони фактор за албанске муслимане и римокатолике, поред сродног језика, може бити и заједничка мржња према суседним Словенима. Албанци у великој мери настају као антинација Србима, а сматрано је да могу бити веома корисни и за сукоб с Русима ако до тога дође на Балканском полуострву. Да би се албанска нација обликовала, било је потребно поткупљивањем придобити муслиманске бегове и римокатоличке свештенике, смислити завађеним племенима заједничку историју, сравнити језик, установити писмо, фабриковати културу и скројити политичке ставове. Аустроугарска је на томе интензивно радила од деведесетих година 19. века све до свог слома 1918. године. За то је имала подршку Ватикана.
Како објаснити чињеницу да су идеју стварања албанске нације, касније и Велике Албаније, подржавали и Аустроуграска, и фашистичка Италија, нацистичка Немачка све до САД?
Албанци су однеговани да буду реметилачки фактор на Балканском полуострву који би се користио као клин између српских држава Србије и Црне Горе и који би Србији онемогућио излазак на Јадранско море и Јонско море. Западни планери, иако идеолошки супротстављени, користили су их кад год је било потребно против српске и југословенске државности. То се неће мењати ни у будућности јер је америчка интервенционистичка политика у нашем времену у њима пронашла брутално, немилосрдно чедо, које ће кад год је потребно, користити против Срба и Македонаца, дакле православних Словена.
Који је одговор на текуће албанске претензије према српским територијама и културној баштини?
Одговор на њихове претње, али и на претње хрватских новоусташа, бошњачких исламиста и црногорских сепаратиста, може бити само утврђивање националног циља који би подразумевао уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе, али и Републике Македоније ако она с нама поново буде желела да буде заједно. На томе треба радити и сваки дан повлачити неки потез у том правцу. Не треба се обазирати на то шта кажу Европска унија и НАТО. Ако будемо радили на уједињењу, једног дана ћемо то досегнути. Наши преци су то већ учинили 1918. па нема разлога да то поново не учинимо ми или наши потомци. Важно је да је ујединитељска идеја жива и стално присутна.

Др Зоран Чворовић

ЦАРИНСКА УНИЈА КАО ВЕЛИКА АЛБАНИЈА 

У новој западнобалканској царинској интеграцији кључна улога унутрашњег надзорника над Србима, пре свега због подозрења у њихово неискорењиво русофилство, додељена је великоалбанском фактору

Да је формирање Велике Албаније циљ званичне политике у Тирани, показује не само високи степен политичке, безбедносне и економске интеграције Албаније и тзв. Косова, и координација албанских партија у Македонији од стране матице, која је свој израз добила кроз Тиранску платформу, већ и оснивање Асоцијације етничких албанских локалних самоуправа са територија Албаније, Македоније, Црне Горе и Србије (Приштина и Прешево). Симболично, ова асоцијација је основана у Тирани на 104. годишњицу проглашења независности Албаније – каже у разговору за „Печат“ правни историчар др Зоран Чворовић.
Да ли је нова историјска етапа у остваривању идеје Велике Албаније отворена 1999. године, када је НАТО извршио агресију на СРЈ да би омогућио албанским сепаратистима да Косово и Метохију насилно одвоје од Србије?
Албанци су формирање тзв. независног Косова под окриљем НАТО-а схватили као први корак у реализацији историјског сна о Великој Албанији. То је јасно показала већ 2000. добро испланирана и спроведена оружана побуна Албанаца у Македонији. Она је окончана Охридским споразумом, који је Македонију трансформисао у државу са политичким режимом консоцијативне демократије. За разлику од класичне грађанске, већинске демократије у којој важи принцип један грађанин један глас, у консоцијативној демократији постоје бројни инструменти којима се нарушава овај основни принцип већинске демократије у интересу појачане и привилеговане заштите неке етничке или верске групе, пре свега у виду обавезног учешћа у извршној власти на централном нивоу. Такав статус је у Македонији по Охридском споразуму обезбеђен албанској мањини. Ово још увек није значило и промену државног уређења Македоније у правцу њене федерализације, али је Охридски споразум, којим је само замрзнут македонско-албански конфликт, створио правне и политичке темеље за будуће претварање Македоније из унитарне у федералну државу. И тако смо на почетку 2017, као резултат седамнаестогодишњег процеса деволуције (претварање унитарне државе у федералну), добили Тиранску платформу, коју су подржали ЕУ и НАТО. Ова платформа, а пре свега ставови који се односе на службени језик и државне симболе, представља политичку декларацију за конституисање Македоније у двојну федерацију. Класична уставноправна теорија, с обзиром на правноисторијско искуство, стоји на становишту да федерације у којима се број нација поклапа са бројем федералних јединица, посебно ако се ради о иначе ретким двочланим федерацијама, као у случају Чехословачке и СРЈ – нису дугог века. По правилу нису дугог века ни државе код којих је федерално уређење успостављено „одозго“ путем деволуције једне до тада унитарне државе, јер овај процес говори о неумитној снази носилаца партикуларистичких тенденција. Имајући ово у виду, претварање Македоније из унитарне државе у двочлану македонско-албанску федерацију – Републику Скопље – Илириду – само би убрзало њен крај, чиме би замишљена Велика Албаније, после насилно отетог Косова и Метохије, добила и западну Македонију и добар део северне територије ове земље.
Да ли је великоалбански покрет одустао од својих претензија према Црној Гори, или тренутно присуствујемо затишју из неких геополитичких разлога?
Великоалбанске територијалне аспирације према Црној Гори тренутно се налазе у статусу „чекања“, јер је западним туторима великоалбанског пројекта потребнија албанска мањина у црногорском политичком животу, као неопходни језичак на ваги за обезбеђивање парламентарне већине Ђукановићевом антисрпском и пронатовском режиму. Пошто је великоалбанска идеја рођена у Бечу, уз подршку Лондона и Берлина, врхушка великоалбанског покрета је током претходних деценија научила да пажљиво усаглашава своје политичке захтеве са интересима иностраних газда. Из тог угла треба тумачити тренутно држање албанских партија у Црној Гори које су се задовољиле добијањем општине Тузи, чиме су, уз Улцињ, обезбедиле и административну контролу над Малесијом. Користећи позицију Ђукановићевог савезника у расрбљивању Црне Горе, Албанци истовремено настављају са старом политиком албанизације муслиманског живља на подручју Плава, Гусиња и Бара, као средством за пенетрацију у дубину територије омеђене великоалбанским пројектом.
Чини се да у данашњим условима, барем што се тиче Грчке, великоалбанске претензије делују као идеалистички реликт прошлости, без утемељења у стварности?
Мислим да се ради о врло живом пројекту, и када је Грчка у питању, иза кога је стала официјелна Тирана. У новембру прошле године Еди Рама је званично затражио од Атине да Албанцима из тзв. области Чамерија у северозападној Грчкој (данас настањени у Албанији) врати имања и омогући слободу кретања и настањивања на територији Грчке. Реч је о Албанцима који су некада живели на подручју северног јонског приобаља (од Игуменице до Превезе, грчки округ Теспротија), а који су као сарадници италијанских и немачких окупатора после Другог светског рата напустили Грчку. Да покушај великоалбанске пенетрације на територију северне Грчке није безазлен и да ужива подршку званичне Тиране, показује постојање Армије за ослобођење Чамерије (UCC) –организационо представља копију Армије за ослобођење Косова (UCK), а њени поједини команданти учествују и у раду ове антигрчке великоалбанске терористичке организације; уз то, у парламенту у Тирани званично делује „Лига Чамерије“. Дејствовање великоалбанског покрета на КиМ и у северној Грчкој није повезано само данас већ је тако било и кроз историју. За време Другог светског рата свеалбанска војна профашистичка организација Бали Комбетар (балисти) била је присутна на КиМ, а имала је и огранак у северној Грчкој – Бали Комбетар Чам, којим је командовао Џемиљ Дино. Већ неколико година уназад политичко крило Армије за ослобођење Чамерије захтева од Грчке демилитаризацију пограничног подручја Теспротије (Чамерије) и накнаду наводне имовинске штете Албанцима из Грчке у износу од пет милијарди евра. По свему судећи Армија за ослобођење Чамерије ужива подршку Турске, у којој живи према неким подацима око 100.000 Албанаца избеглих из ових грчких крајева после 1922. године. Треба знати и да је Ватикан 2000. године, преко писма папе Јована Павла II организацији „Чамерија“, подржао пројекат албанске аутономије у Јужном Епиру. Ипак, ако процењујемо ствари реалполитички, онда великоалбанске провокације усмерене према Грчкој данас углавном имају сврху додатног улога у великој игри нове територијалне реконфигурације Балкана. Евентуално одрицање великоалбанског покрета од претензија према Грчкој биће праћено захтевима за компензацијом на територијама на којима албанска етничка заједница има знатно јаче упориште, нпр. у околини Скопља и Куманова, тзв. Прешевској долини или на подручју Горњег Полимља у Црној Гори.
Да ли би великоалбански пројекат распарчавања постојећих балканских држава, пре свих Македоније и Србије, могао да нађе савезнике, и ко би то био?
Када већ говоримо о реализацији великоалбанске идеје кроз територијално распарчавање држава насталих од бивших југословенских република, онда морамо бити свесни да ће великоалбанске претензије имати подршку не само тамо где њу можемо да очекујемо већ и тамо где се таквој подршци не надамо из верских и цивилизацијских разлога. Више је него јасно да Турској и њеној званичној политици неоосманистичког повратка на Балкан одговара распад Македоније и даља територијална разградња Србије у области Прешева и Бујановца, јер би Анкара преко доминантно исламистичког великоалбанског покрета добила могућност контроле једног дела моравско-вардарске долине, као стратегијске кичме Балкана. Међутим, великоалбанска политика растакања Македоније може да нађе савезнике и у Бугарској, пре свега преко прозападних сорошевских неолибералних политичара у Тирани и Софији, како је то ових дана одлично приметио у свом тексту Александар Гајић.
Сматрате ли реалним да великоалбански покрет добије подршку Запада за рушење постојећих граница на Балкану, иза којих су стали Брисел и НАТО?
Великоалбански покрет има по свему судећи решење и за ови ситуацију, а које би се уклопило у приоритетне интересе њихових западних газда. У садашњим условима идеја Велике Албаније може да буде реализована и посредством модела којим се не би формално дирало у садашње балканске границе, које су резултат НАТО агресије на српске земље у периоду од 1995. до 1999. године. Ради се о идеји западнобалканске царинске уније, која је изворно потекла из Брисела, као део најновијег плана о „Европи у више брзина“. Јер царинска унија БиХ, Црне Горе, Србије, тзв. Косова, Албаније и Македоније, као чланица Процеса стабилизације и придруживања, дошла је као замена за све извеснији останак овог дела Европе ван институционалних оквира ЕУ. У одсуству пуне формалноправне интеграције Балкана у ЕУ, окупљање у оквиру царинске уније, заједно са имплементацијом тзв. ЕУ стандарда, представља инструмент за сигурно обезбеђивање колонијалних интереса наднационалне бриселске цивилне и војне бирократије. Уосталом, и Процес стабилизације и придруживања Западног Балкана, покренут у јеку НАТО агресије на СРЈ, има исти такав циљ.
У новој западнобалканској интеграцији кључну улогу унутрашњег надзорника над Србима, пре свега због подозрења у њихово неискорењиво русофилство, добио би великоалбански фактор. Тако би Албанци у овој верзији нове, југоисточне „Југославије“ имали улогу коју су у међуратној и Брозовој Југославији играли Хрвати. Или још шире, исламистичка осовина Тирана–Приштина–Тетово–Сарајево служила би у западнобалканској царинској унији као средство за притисак и пацификацију православних Срба и Македонаца, онако како је ту функцију према британској замисли у Југославији већ извршавала римокатоличка осовина Загреб–Љубљана. Уосталом, западна политика, пре свега англосаксонска и немачка, још је од 19. века у исламизираном словенском становништву Балкана и Албанцима видела средство за обуздавање православних народа и за спречавање руског продора на полуострво. Како нас о томе извештавају 1912. уочи Првог балканског рата турске новине „Румелија“, парафразирајући речи аустријског министра спољних послова грофа Берхтолда, да „на Балкану словенству може противстати једина Турска“.
Како би идеја Велике Албаније била реализована кроз замисао западнобалканске царинске уније?
Великоалбански снови би били реализовани у оквирима јединственог западнобалканског царинског подручја, али и јединственог тржишта рада, капитала и роба. Јединствено законодавство у фискалној, привредној и радноправној сфери омогућило би Албанцима да раде и насељавају се и у границама најидеалистичкијих великоалбанских пројеката – у Врању, Лесковцу, Прокупљу, Прилепу, Битољу. С друге стране, Брисел би преко формирања западнобалканске царинске уније могао, и без придруживања Србије санкцијама према Русији, да ову коначно истисне са подручја Србије и Републике Српске. Јер формирање јединственог царинског подручја Западног Балкана, које би имало исту царинску тарифу према трећим земљама, неминовно би довело до раскида Трговинског споразума између Србије и Русије.
На чему заснивате тезу о доминацији исламистичке албанско-бошњачке осовине над православном, у предложеној царинској интеграцији Западног Балкана?
Супериорност исламистичке западнобалканске осовине у односу на православне народе у оквиру предложене царинске уније на унутрашњем плану се огледа пре свега у њеној биолошкој снази, а на спољнополитичком у привилегованом заступништву Брисела. И док је интерес Срба да Албанце у Албанији и на окупираном КиМ држе саобраћајно изолованим, да би услед такве изолације и економске кризе био покренут неизбежни процес масовног исељавања у Западну Европу, интерес Албанаца је да се у оквиру нове западнобалканске интеграције привредно, али и демографски домогну моравско-вардарске долине. Јер албанска миграциона кретања, почев од краја 17. века до данас, била су усмерена ка моравско-вардарској долини. Насилно се насељавајући на православној територији с ове стране Проклетија и Кораба, Албанци су напуштали изоловану југозападну периферију Балкана, долазећи у његово срце и постајући тако релевантан геополитички фактор. Отуда је предлог ауто-пута Драч–Приштина–Ниш у виталном и стратешком интересу великоалбанског пројекта. Да је идеја царинске уније стизала са Запада у Србију у виду данајских поклона показује и документ из 1912. у коме Пашић констатује како му је бечки универзитетски професор Редлих, иначе познати плаћеник Карнеги фондације, нудио закључење царинске уније између Аустроугарске и Србије. Пашић је у овој понуди јасно прозрео намеру Аустрије да Србију претвори у колонију и спречи њене ослободилачке намере и животно битно територијално проширење и излазак на Јадран, већ тада обећан албанским племенима уклињеним између српских историјских земаља.

Др Милош Ковић

БЕЧ – РОДНО МЕСТО ВЕЛИКОАЛБАНСКЕ ИДЕЈЕ

За стварање албанске нације кључна је била одлука, донесена у Бечу крајем 19. века, да се почне с радом на стварању албанске политичке целине на Балкану. Том послу посветиће се и аустроугарске дипломате и војници који ће Албанцима пружати практичну помоћ, али и бечки и пештански професори

У српској историографији нарочито је Милорад Екмечић истицао повезаност између Призренске лиге, Хаџи Лоје и панисламизма, који је султан Абдул Хамид II охрабривао на Истоку да би спречио освајачке намере Британаца и Француза у северној Африци, или Руса у Средњој Азији. Та два покрета пропала су оног тренутка када султан више није могао да их подржи, као у Босни и Херцеговини, или се чак окренуо против њих, као у албанском случају. Важно је ипак нагласити муслимански карактер Призренске лиге. Верујем да је, у проучавању динамике албанског покрета, исламски фактор значајно потцењен – каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић.
Какав је био однос великих сила према албанском питању у време када се оно први пут појавило на историјској позадини?
Велике силе биле су укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака. У њима се тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве. Може се чак рећи да су балкански национални покрети успевали тек онда када су добијали спољну подршку. Главну помоћ балканским православним хришћанима пружала је Русија, али је и она умела да се претвори у противника. Француска, Британија и Аустрија најчешће су иступале као браниоци интегритета Османског царства, али су, у појединим периодима и догађајима, балкански хришћани могли да рачунају и на њихову подршку. За разлику од Срба, Грка, Румуна и Бугара, убедљива већина Албанаца је, захваљујући масовној исламизацији, припадала привилегованим друштвеним слојевима. Уз то, они нису имали историјско наслеђе које би укључивало сећање на средњовековну, предосманску државу. Средњовековне традиције биле су извор охрабрења, али и легитимитета којим су у 19. веку Срби, Грци, Румуни и Бугари правдали борбу за обнову својих држава. У њиховом недостатку, Албанци су се позивали на своје античко, илирско порекло.
Све то условило је кашњење албанског покрета у односу на остале балканске национализме, као и изразитију улогу великих сила у његовом уобличавању. Управо су муслимански Албанци били главно средство Турака у гушењу ослободилачких покрета Срба, Грка и осталих балканских хришћана. Међусобни односи балканских муслимана и хришћана били су такви да је кнез Милош молио султана да у српске градове не шаље Арнауте и Бошњаке него праве Турке.
Албанске паше независно су иступале у балканској политици већ крајем 18. и почетком 19. века. У ономе што су чиниле скадарске Бушатлије, Али-паша Јањински или Мехмед Алија, међутим, много се јасније види феудална самовоља, него почетак националног покрета. Већ они су сасвим слободно одржавали везе са великим силама – Француском, Британијом, Русијом и Аустријом. Французи и Британци су у муслиманским и католичким Албанцима врло рано почели да гледају будућу препреку продору Руса и њихових православних штићеника према Јадранском мору. После Берлинског конгреса Бенџамин Дизраели је веровао да би Албанци требало да постану главни савезник Британије на Балкану, уместо пропале Турске.
Која је била улога Беча у стварању албанске нације?
После Берлинског конгреса Аустроугарска више није била сусед који је, због сопствене слабости, бринуо о очувању Османског царства, него агресивна сила решена да своје границе и утицај протегне што даље ка југоистоку. То је показала већ окупација Босне, Херцеговине и делова Старе Рашке. Кључна је била одлука, донесена у Бечу крајем 19. века, да се почне са радом на стварању албанске политичке целине на Балкану. Том послу посветиће се аустроугарске дипломате и војници, који ће Албанцима пружати практичну помоћ. Бечки и пештански професори откриваће албанску историју, језик и обичаје. Италија никада није успела да искористи католичку цркву у северној Албанији у оној мери у којој је то полазило за руком Аустроугарској. Католичке везе између Хабзбурговаца и Албанаца у том тренутку биле су већ вековима старе. Истовремено, Аустроугарска је желела да докаже да је могла да буде добар господар Албанцима све три вере, баш као што је, после 1878, како је тврдила, показала да уме да влада становништвом Босне и Херцеговине. Управо су људи из круга Бењамина Калаја, у исто време када су покушавали да створе „босанску нацију“, радили на уобличавању албанске националне свести.
Колико је Призренска лига аутономни, изворни, албански политички пројекат, а колико творевина турских власти?
У делима водећих албанских интелектуалаца из дијаспоре од којих се, слично српском и грчком моделу, могло очекивати да ће успоставити темеље албанске националне идеологије, тешко се раздвајала албанска од турске припадности. На југу албанских земаља снажан је био културни утицај грчке школе и цркве. Католици са севера умели су да се ослоне не само на Аустрију и Италију већ и на Црну Гору и Србију. Ипак, праве основе албанског покрета, оно што га је одвајало од ових утицаја, били су ислам и социјалне привилегије. Католички Албанци су од Берлинског конгреса захтевали ослобођење од турске власти, али су муслимани тражили само аутономију у саставу Османског царства. На тој врсти захтева почивала је Призренска лига. Основана од стране бегова, она је за свој примарни циљ имала очување верских и социјалних повластица. Султан Абдул Хамид II желео је да је их искористи како би се одупро намерама Србије и Црне Горе у Старој Србији, Македонији и северној Албанији. Истовремено, подржавао је и Хаџи Лојину побуну против аустроугарске армије у Босни и Херцеговини. Нису случајно изасланици босанског беговата подржали оснивање Лиге. Покрети албанских и босанских муслимана били су повезани, као и тридесетих година 19. века, у заједничком отпору „ђаурима“ и позивању на шеријатске традиције Османског царства.
Да ли је албанско питање био један од разлога за отпочињање Првог балканског рата?
Албанско насиље над Србима у Старој Србији, претворило се, од 1878. до 1912, у систематско истребљење и геноцид. Срби су тек тада престали да буду већина на Косову и Метохији. До 1912. утицај Аустроугарске на албанске побуњенике на Косову, Метохији и у Македонији био је већ опште позната чињеница. Беч је покушавао да Србију са свих страна затвори у економски и политички обруч. Царински рат је то јасно показао. У Београду су процењивали да би излазак на море био кључно значајан у борби Србије за одбрану економске и политичке независности. На краља Николу се, после Бомбашке афере и његових разрачунавања са „агентима Београда“, више није могло рачунати. Зато је један од најпресуднијих ратних циљева Србије 1912. био излазак на море у северној Албанији. Скадар је био ратни циљ Црне Горе. Аустроугарска је, опет, упрла све своје снаге да би то спречила. Због тога је она стајала иза проглашења независне албанске државе 1912. године. Од новембра 1912, када је српска војска ушла у северну Албанију, а Аустроугарска уложила огромну енергију да је одатле избаци, најопасније кризе у међународним односима избијале су управо у Албанији. У два маха, марта и октобра 1913, те кризе су се завршавале аустроугарским и немачким ултиматумима Србији и Русији. Заједно са ултиматумом којим се завршила Анексиона криза у марту 1909, све су то била јавна понижења и урушавања престижа Русије као велике силе. У Бечу су, међутим, закључили да је то био најцелисходнији начин решавања несугласица са Санкт Петербургом. У случају да Русија одбије неки од ултиматума и да Антанта чвршће стане иза ње, Аустроугарска је била спремна да изазове и велики рат. То ће се и догодити у јулу 1914. Како се испоставило, у Берлину су баш то прижељкивали.
Да ли је као повод за избијање Првог светског рата, да Сарајевски атентат није успео, могло да послужи планирање побуне Албанаца на јесен 1914?
После Анексионе кризе и албанских криза, које су биле изазване агресивним наступањем Аустроугарске, Босна и Херцеговина и Албанија биле су најопасније тачке сукоба у Европи. По мишљењу Фрица Фишера, сукоб Аустроугарске са Србијом и Русијом у Албанији подстакао је Вилхелма II и његове генерале да се коначно определе за Велики рат. Та судбоносна одлука донета је 8. децембра 1912. у Потсдаму. Тада је, поводом захтева Аустроугарске да је Немачка подржи у Албанији, одлучено да Немачка одлучно стане иза свога савезника и да буде спремна за рат великих размера. И пошто су се две албанске кризе примириле, Албанија је тонула у сукобе и унутрашње поделе. Кнез Вилхелм од Вида успео је да се на власти одржи тек неколико месеци. Аустроугарска је са Турском, која формално још није била ушла у рат, од августа 1914. имала споразум по коме су заједно на Косово, Метохију и у Македонију убацивале официре, наоружање и новац. Циљ је био претварање албанских одметника, међу којима су они са Косова били најборбенији, у позадинску војску што ће, када за то дође тренутак, ударити Србима у леђа. У ове припреме брзо ће се укључити и Бугари, такође много пре званичног уласка у рат. Пошто је цариградски шејх-ул-ислам, 14. новембра 1914, објавио џихад земљама Антанте, међу којима је изричито поменуо Србију и Црну Гору, Срби су могли да рачунају на непријатељство балканских муслимана. Српски обавештајни извори из Македоније потврђивали су да су се, после тога, албански муслимани брзо радикализовали.
Да ли су нереди у Албанији послужили као повод да суседне земље почну са превентивним окупацијама албанских територија?
До краја 1914. Грчка и Италија већ су биле окупирале јужне делове Албаније, да би се Лондонским уговором то само наставило. Никола Пашић је већ у септембру 1914. постигао договор са Есад-пашом Топтанијем о уласку аутономне Албаније у будућу југословенску државу. Незавидан положај Есад-паше Топтанија и сталне претње од упада у Србију из Албаније учиниле су то да је српска војска са преко 20.000 људи у мају 1915. ушла у Албанију и окупирала Елбасан и Тирану. Тиме су прекинуте све непријатељске акције које су одатле долазиле. Неколико месеци касније, међутим, Албанија ће постати српска гробница. Албанци који ће убијати Србе приликом повлачења били су, не заборавимо, католици, под непосредним аустроугарским утицајем.
Да ли је признавањем Косова, Црна Гора довела у питање Плав, Гусиње, Улцињ, а Македонија свој западни део?
То је питање за грађане Македоније и Црне Горе. Македонски случај је веома поучан. Непријатељство Запада према Србима рутински се објашњава њиховом тобожњом непослушношћу и спорном личношћу Слободана Милошевића. Има ли тог захтева НАТО-а и ЕУ који Македонци нису извршили? Они су пример за то шта се догађа када се извршавају сви налози великих сила. Ишли су толико далеко да су, против сопствених интереса, подржавали стварање Велике Албаније на територији Србије. Сада видимо шта су заузврат добили. Сада, када су почели да пружају отпор, поставља се питање да ли је за Македонију већ касно. И Бугарска је, као и Албанија, НАТО чланица, и делује врло спремно за сваки развој догађаја. По мом мишљењу Србија би требало да учини све што је у њеној моћи да би Македонија преживела и опстала. Крајње је време да у Скопљу разумеју да их највише тога, на основу најнепосреднијих интереса, али и историје и културе, спаја управо са Србима.
Мило Ђукановић и његов режим још су потребни НАТО-у, бар док се процедура уласка Црне Горе у овај савез не доведе до краја. Не би требало заборавити ни за НАТО користан утицај Ђукановића у Србији који се шири дословном куповином овдашњих политичких, медијских и академских елита. Албанско питање у Црној Гори на ред ће доћи, по свој прилици, онога часа када Ђукановић оде са власти, без обзира на то да ли ће независна Црна Гора тада бити у НАТО-у или не. У историји српског народа он ће бити смештен тачно тамо где му је место, у то нема сумње. Српска историја, бар од преласка Турака на Балкан у 14. веку, препуна је таквих личности. За грађане независне Црне Горе његова потоња судбина неће, међутим, имати посебан значај. Пут којим се сада тамо иде непогрешиво води ка македонском сценарију.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *