Почетна / Србија / ВЕЛИКА АЛБАНИЈА, ИСТОРИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА, ИСТОРИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ

Разговарала Наташа Јовановић

Новија историјска истраживања осветљавају праву позадину идеје Велике Албаније тиме што њене творце не проналазе у Тирани већ у Бечу и неизбежном Лондону. Идеја за коју се мислило да је своје последње плодове дала за време нацистичке окупације Југославије поново је постала стварност и то у оквиру процеса регионалне сарадње и интеграције тзв. Западног Балкана у ЕУ. Све је почело са Призренском лигом и захтевима за аутономију у оквиру Османског царства да би се дошло до независне Албаније под покровитељством Запада. Велика Албанија је постала претећа стварност у Скопљу, Приштини и Улцињу, а путеви јој се утиру даље на исток ка древном цариградском друму. О томе како је и где осмишљена идеја о Великој Албанији, какав је био однос великих сила према овом питању, да ли би данас, претварањем Македоније из унитарне државе у двочлану македонско-албанску федерацију, замишљена Велика Албанија, после насилно отетог Косова и Метохије, добила и западну Македонију и добар део северне територије ове земље, те која је улога у западнобалканској царини намењена великоалбанском фактору разговарамо са историчарима Љубодрагом Димићем, Милошем Ковићем, Зораном Чворовићем и Александром Раковићем.

Др Љубодраг Димић

ГРАНИЦЕ АЛБАНИЈЕ ИСРЦТАЛЕ СУ ВЕЛИКЕ СИЛЕ

Подједнако као Беч и Рим и Лондон се прибојавао да преко Србије на Јадрану не „зацари“ руски утицај

Албански политичари су од Берлинског конгреса па надаље, у виду меморандума, континуирано подсећали европске престонице на своје жеље. Тако се о „албанском питању“ може говорити као о „меморандумском питању“. Иза свега је била упорност, ангажовање лобиста (друштво „Ватра“ лобира из Бостона за „албанску ствар“ готово 140 година), убеђивање, а касније и подмићивање политичара, припремање јавности… Део тог „утицаја“ видан је и у историографском приказу албанске „истине“ о прошлости, каже у разговору за „Печат“, академик, историчар, проф. др Љубодраг Димић.

Када је и где осмишљена идеја о Великој Албанији?

У предвечерје одржавања Берлинског конгреса на дневном реду европске политике била су многа питања. Нека су се тицала балканских народа и етничких група који су егзистирали на том делу европског континента. Слабост Османлијског царства, толико видна током година Велике источне кризе (1875–1878), подстакла је и туркофилски опредељену албанску политичку и интелектуалну елиту у Цариграду да интензивније почне да размишља о будућности. Ти подстицаји, које је наметао историјски тренутак, определили су почев од 1877. године чланове Одбора албанског књижевно-политичког круга у Цариграду да осмисле пројекат територијално- административне аутономије простора који су они сматрали албанским. Програм тада осмишљен саопштен је почетком марта 1878. на Скупштини у Призрену приликом установљења „Лиге за одбрану права албанског народа“ (тзв. Призренска лига). Његов креатор није био Албанац већ Цинцарин Пашко Васа. У тим догађајима важну улогу имао је и Абдул-бег Фрашери. Програм је предвиђао формирање тзв. „вилајетске Албаније“ („албанског вилајета“) у чијим би оквирима била четири турска вилајета – скадарски, битољски, јањински и косовски. Подршка за реализацију те мегаломанске идеје тражена је од почетка у Цариграду, али и у Бечу, Лондону, Риму…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *