УДАР У ВЕНЕЦУЕЛИ ЛЕКЦИЈА ЗА СРБИЈУ

Како протести студената против „диктатора“ приближавају Београд и Каракас?

Власт у Венецуели жели да по сваку цену задржи другачији вредносни систем и свој суверенитет и издржава тешке спољне и унутрашње притиске. Зашто Америка, где год да удари на диктатуру, некако увек пронађе – нафту? Глобални медији и злоупотреба глупости новинара

Венецуела је ових дана поново на првој линији удара неолибералних глобалистичких центара моћи. Актуелна социјалистичка власт у Каракасу по сваку цену жели да задржи другачији вредносни систем и своју сувереност, а то је грех који Вашингтон тешко опрашта.

Најмање 12 особа је погинуло у прошлонедељним демонстрацијама у Каракасу, главном граду Венецуеле. Земљу потреса растућа политичка криза изазвана не само тешком економском ситуацијом, до које су довели спољни притисци, пре свега економски ембарго држава Запада, него и од Запада инструментализована унутрашња опозиција. Од избијања овог последњег таласа масовних и насилних демонстрација против председника Николаса Мадура погинула је најмање 21 особа.

Уживам док читам реаговања Срба на вести глобалних медија које ти неолиберални монструми лагања шире глобалном јавном сфером. Један, тако, чита о новом таласу несреће у Венецуели, за коју је, по тим медијима, крив, наравно „диктатор“ Мадуро, а онда упише коментар: „Ови Американци где год траже диктатуру, некако увек нађу – нафту.“ Америчка неолиберална стратегија је проваљена. Постала је предмет подсмеха. Глобалног. Значи и у Србији, јер и „Београд је свет“.

[restrict]

Зашто је Венецуела сиромашна? Људима сада постаје савршено јасно зашто је саудијски краљ, монарх државе где људе јавно на тргу ритуално каменују до смрти, уважени партнер Вашингтона и Запада, а венецуелански председник, који од новца добијеног од трговине националним благом – нафтом – бесплатно школује студенте, њиховим родитељима гради стотине хиљада станова, диктатор чија држава заслужује економску блокаду и претње агресијом „да би се заштитила људска права“. Ваљда је то, отуда, што за идеологе неолиберализма нису људи они које у саудијској монархији каменују на тргу (па зато не морају да прогањају саудијског монарха због кршења људских права), а ништа људско немају ни они којима диктатор Мадуро гради станове и школује децу из пара од њиховог националног богатства, па „диктатора“ Мадура треба прогањати зато што крши људска права власника „Шела“ и других западних нафташких породица да се богате и на природним ресурсима Венецуеле.

Кристално је јасно и због чега је кренуо најновији талас насиља у Венецуели. То јест никако није случајно што је све кренуло готово истовремено са одлуком Мадурове власти да из Венецуеле протера елитну светску корпорацију „Џенерал моторс“. Венецуеланске власти су одлуком суда преузеле фабрику и није јасно зашто је овај амерички произвођач аутомобила саопштио да му је фабрика незаконито одузета (из кукњаве о „одузимању“ је јасно да је по сваку цену настојао да фабрику задржи) када му је, како сам каже, доносила губитке, а не профит.

Истовремено венецуеланска неолиберална опозиција, као и глобални неолиберални медији (а то смо видели својевремено и у Србији), разлоге за опште сиромаштво Венецуеланаца (они би због расположивих резерви нафте морали да буду богатији од Саудијаца) не тражи у економском ембаргу коме су изложени одлуком Американаца и њихових сателита у глобалистичком пљачкашком стампеду него у Мадуровој одлуци да по сваку цену испоштује Чавезов тестамент и богатство Венецуеле сачува за њене грађане. И не само то. У околностима економског ембарга којим се дисциплинује Мадуро и које се по последицама може мерити са последицама НАТО бомбардовања СРЈ, водећи венецуелански неолиберални опозиционар (што смо, такође, својевремено гледали у Србији) позива да се то економско бомбардовање не само настави него и интензивира. До последњег грађанина Венецуеле, док не падне Мадуро.

Ружичаста слика Председник Народне скупштине Венецуеле Хулио Борхес је, наиме, послао више од 12 писама водећим светским банкама да не ризикују своје репутације помажући Мадуру у његовом покушају да побољша економију. И онда та неолиберална опозиција заједно са глобалним неолибералним медијима (што све говори да је ту реч о ергели са истим газдом) још и сеири над стравичним последицама америчке политике према Венецуели истичући црне статистике о несташицама хране и лекова, а „српска“ „Бета“ преноси предвиђања ММФ-а да инфлација у Венецуели крајем ове године може достићи 1.660 одсто. И за то је, по њиховом мишљењу, крив социјалистички систем који школује студенте и њиховим родитељима прави станове, а не они који спољним идеолошки инспирисаним притисцима и ратовима тај систем руше уз помоћ домаћих корисних идиота, све меркајући венецуеланска поља нафте, најбогатија на свету.

Али ту није крај асоцијацијама на Србију док се пише о Венецуели. Ти што се ваљају улицама Каракаса су, како то ружичасто боји „Ројтерс“: девојке, студенти, младићи… Такве гледамо ових дана сваке вечери и у Београду. Ти студенти, девојке и младићи… код „Ројтерса“ су толико ружичасти да ту своју идиличну боју задржавају и када крену на марш у центар Каракаса у тренутку када на том месту свој митинг имају Венецуеланци који подржавају Мадура. Дакле када свесно крену у крвави обрачун. „Студенти, девојке и младићи…“

У име тога се онда злоупотребљава негативна конотација речи контрапротест. Тако за АФП људи који подржавају Мадура одржавају контрапротест, а у контрапротесту нису они који крећу у марш на митинг другачијемислећих. 

Када до сукоба дође, онда се у први план не стављају ови „студенти, девојке и младићи…“ који јуришају на „контрапротест“ него снаге реда и сузавац којим Мадурова полиција растерује демонстранте, и посебно се истиче како су кордони војника и полицајаца потиснули „учеснике опозиционог марша“. То је та неолиберална школа новинарства, позната и у Србији, која вређа здрав разум. Императив је да се социјалистичке власти по сваку цену ставе у негативни контекст, па чак и уз злоупотребу новинарске глупости која је ту тако очигледна.

И не би то био проблем да те „истине“ великих неолибералних играча „Ројтерса“ и АФП-а не баца у лице и овај српски РТС у својој централној информативној емисији. Чинећи то РТС само показује да више не постоје локални идеолошки неспоразуми и да исти тај сукоб, који букти у Венецуели, тиња и у Србији. Ови што се из вечери у вече шетају београдским улицама ружичасто бојени у домаћим неолибералним медијима, у „својој“ борби против „диктатора Вучића“ сада, као и они у Каракасу, траже с ким ће у сукоб и, у одсуству окупљања присталица власти, налазе непријатеље у неким београдским медијима. Ти медији их, додуше, подржавају, али та подршка није са онолико ентузијазма колико би они то желели. Па би, тако, да у знак протеста кампују и испред РТС-а, али не због тога што је на челу те куће човек за кога се из депеша „Викиликса“ сазнало да је одлазио у америчку амбасаду како би добијао инструкције о начину овдашње промоције НАТО-а, тог неолибералног војног бастиона који је посејао онолико ужаса по Србији. Не. То је за ове неолибералне протестанте у реду. Али није у реду то што први човек РТС-а Драган Бујошевић, чини им се, када су они у питању, ипак „вози под ручном“. Ту је очито да за њих више не важи ни оно ригидно правило: „Ко није са нама, он је против нас“ већ узима маха ново још ригидније неолиберално идеолошко правило: „Ко није ’до даске’ са нама, он је против нас.“

Пројекат Џина Шарпа У међувремену је венецуеланска власт окупљена око Мадура, човека који је са својим социјалистичким програмом добио непосредне изборе, и влада у председничком систему, одгонетнула неолибералне марифетлуке обојених револуција. Уједињена социјалистичка партија Венецуеле је саопштила да зна да је Венецуела мета хибридног рата. „Мирни протести“ грађана постепено су превођени у урбане герилске ратове, чији су циљеви били провокација и потпуна дестабилизација политичког система. У Венецуели је тај рат почео априла 2013. године, по завршетку председничких избора, а кључна теза неолибералних опонената је била је у том тренутку да „Мадуро није Чавез“. Том паролом настојали су да ослабе подршку народа Уједињеној социјалистичкој партији Венецуеле, што је кулминирало насиљем због непризнавања изборних резултата кандидата опозиције Енрикеа Каприлеса.

Следећа етапа била је „психолошко заслепљивање“ које се у Венецуели темељило на два елемента: а) економској политици председника Мадура и б) потенцирању несташица основних животних намирница. Први је, по теорији Џина Шарпа, био инструмент у настојањима да се дискредитује ауторитет председника Мадура, његовог окружења и сарадника, а самим тим и следбеника. При томе, манипулисало се тезом да у „Чавезово време није долазило до грешака“, иза чега је следио став да „Мадуро и његов тим не знају шта раде“. То је заједно водило ставу о „погрешној економској политици“ која је извор кризе и несташица и све је било праћено тајним операцијама на границама Колумбије чији је циљ било слабљење домаће валуте.

У трећој етапи се ишло на стварање климе незадовољства народа, у којој су се појавили они који „подстичу“ на деловање путем психолошке манипулације и они који су заварани и изманипулисани и излазе да протестују. У овој етапи се настојало да се разним провокацијама „друштвени протест“ подигне на ниво грађанских сукоба. У Венецуели је та веза друштвеног незадовољства и терористичких планова била очигледна кроз серију случајева паљења зграда, уништавања јавне имовине и сукоба урбане гериле са органима реда и мира.

У Венецуели је у овом тренутку у току четврта фаза ове операције и у владајућој странци су свесни да је реч о покушају коначног напада. Друштвени протести и терористички акти имају заједнички именитељ – странце. Иза протеста и насиља стоје центри са јасним геополитичким циљевима, спремни за агресију. Проблем Венецуеле се ту очитава као геополитички: мета су њена природна богатства – нафта и остали природни ресурси (пре свих вода и важни минерали).

У овој фази се тежи „конструктивном хаосу“.  Тај израз је, у ствари, еуфемизам иза кога се скрива идеја великих сукоба који воде у грађански рат, што је основ за страну интервенцију, саопштила је Уједињена социјалистичка партија Венецуеле.

У ери неолибералне глобализације више нема локалног (идеолошког) сукоба, а Србија не само да је све ово прошла већ све говори да је у ситуацији да се све то и понови.

Како сада ствари стоје, више је него видљиво да је цела планета заправо прва линија фронта глобалног идеолошког сукоба, а неолиберална интерпретација идеолошког обрачуна у Венецуели добро дође и неолибералима у Београду као прилика да мало „натапирају“ свој иначе прилично посрнули и обрукани дискурс. 

Неолиберализам је, наиме, у Србији напредовао под паролом „суочавања са прошлошћу“ и сада се сам сударио са својим непријатним учинком и на овом простору. После ових 17 година „реформи“, а заправо настојања да се на овим просторима уз свеопшту пљачку имплантира дискурс који почива на негацији државе и заједнице, дакле негацији значаја светиње у Срба – националне слободе – све се завршава као велика срамота људи који су иза тога стајали. Све је, на крају, спало на „студенте“, медије без довољно ентузијазма, и десетак „лидера“, што политике што јавног мњења, међу којима је „луди Радуле“ више од метафоре.

Сорош  и остали клинтонисти не могу да верују шта им се догађа. Толике паре се троше, а тешко да ће моћи нешто од тога да се врати пљачком. И у Венецуели и у Србији.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *