Почетна / Свет / Трампов пуцањ у сопствену ногу

Трампов пуцањ у сопствену ногу

АМЕРИЧКИ НАПАД НА СИРИЈУ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Гласније од експлозија томахавка у сиријској ваздухопловној бази Шајрат у петак ујутро 7. априла, у редакцији „Печата“ је два дана раније одјекнула вест о смени, или избацивању Стива Бенона из Савета за националну безбедност. Бенонова смена није била ништа неочекивано, напротив – сасвим незаобилазна етапа у сукобу америчког политичког естаблишмента, дубоке државе, неолиберала и неоконзервативаца с председником Доналдом Трампом. Једино изненађење било је да је Бенонова глава пала тако брзо. Јасно је било и да ће по Беноновом смакнућу уследити неки драматичан догађај, али не и да ће се радити о масовном ракетном нападу на Сирију и довођењу света најближе ивици оружаног сукоба од како је почела епоха онога што многи називају новим хладним ратом. По сопственој тврдњи, одлуку о нападу донео је баш Доналд Трамп. Како је сам рекао, његов став према Сирији драстично се променио у 48 сати. Тих 48 сати савршено се поклапа са сменом Бенона. Стављањем свог потписа на ову одлуку, Трамп је погазио све оно за шта се борио током своје кампање и све што је обећавао да ће променити. Тиме је издао, како је оценио руски геополитичар Александар Дугин, „стару добру Америку која га је изабрала“ и капитулирао спрам Савета за спољне послове, неоконзервативаца, дубоке државе…

СВА ЛЕПОТА ТОМАХАВКА Колико је дубока мочвара у Америци, коју је Трамп обећавао да ће исушити, најбоље показују реакције њихових медија на напад на суверену државу, супротан међународном праву. Новинар телевизије Ем-Ес-Ен-Би-Си Брајан Вилијамс буквално је пао у транс извештавајући о нападу: „Видимо ове прелепе слике у ноћи са палуба ова два америчка ратна брода на источном Медитерану (…) Ово су предивне слике застрашујућег наоружања у кратком лету до тог аеродрома.“ Ово јесте, да тако кажемо, најпоетичнији пример, али истоветно одушевљење нападом је карактеристично и за све остале медије главног тока. Поред бивше државне секретарке и Трампове ривалке у трци за Белу кућу, која је на известан начин ове нападе и најавила неколико дана пре него што су се десили, радост због овог потеза показали су и остали Трампови непријатељи било да се ради о демократама или о републиканцима, односно било да су неолиберали или неоконзервативци. Ноторни сенатор Џон Мекејн, који се ни не труди да сакрије своје друговање с терористима, изразио је у Београду, током заједничке конференције за новинаре с премијером Александром Вучићем, задовољство због напада и искористио ову прилику да поново оптужи Русију за саучешће у наводном злочину због којег је и извршено бомбардовање, али и за друге „ратне злочине“ у овој земљи. Хвале на Трампов рачун просто су пљуштале са свих страна, а подршку је добио и из иностранства од готово свих америчких савезника, укључујући чак и Турску, која у последње време није била у најбољим односима с Вашингтоном и нагињала је тешњој сарадњи с Русијом, укључујући ту и решавање проблема у Сирији.
Аргумент да је Трамп ово урадио да би себи привукао јавно мњење, медије, политичке ривале и слично, међутим, пада у воду – овде се ради о чистом примеру Пирове победе, јер ће га непријатељи из неоконзервативног и неолибералног естаблишмента мрзети докле год је у Белој кући и њихови хвалоспеви неће трајати дуже од недељу дана, а овим је од себе удаљио енормно много ватрених присталица (видети антрфиле). Пошто напад с војног аспекта није имао готово никакав ефекат (уништено је шест авиона, а ваздухопловна база је готово одмах враћена у функцију), циљ је морао бити маркетиншки, али је и то био потпуни промашај. Заговорницима ове акције не иде у прилог ни чињеница да, упркос томе што су тврдили да је напад бојним отровом изведен са тог аеродрома, није погођен ниједан објекат или контејнер с оваквим отровом, што пак иде у прилог наводима да се ради о лажном изговору.
Промашај је била и дипломатска офанзива против Русије која је уследила, пошто на састанку шефова дипломатије Г7 није постигнут никакав договор о пооштравању, односно увођењу санкција Москви због њене подршке Башару Асаду и улози коју игра у Сирији. По извршењу напада, западни медији извештавали су како су ударе осудили само Русија и Иран, док је чак и Кина била уздржана. Пекинг их је, међутим, брзо демантовао и показао да се модерна Кина стриктно придржава традиционалних вредности и правила понашања у гостима. Док је председник Си Ђинпинг боравио на америчкој територији у посети Трампу ћутало се, али чим је одатле отишао, државна агенција Синхуа је објавила коментар којим се напад оштро осуђује, а Трамп описује као „слаб председник који је морао да покаже мишиће“.

РЕАКЦИЈА МОСКВЕ Део света што презире амерички империјализам и наклоњенији је блоку који предводи председник Русије Владимир Путин одмах се запитао због чега Москва ништа није учинила да ово спречи и зашто није употребила моћне системе противваздушне одбране којима располаже у Сирији. Поред оштрих упозорења да се овакав напад не сме поновити, готово да ништа није урађено, те многи мисле да Москва показује слабост, да Вашингтон одлучно иде у правцу којим је решио да крене, а да Русија не зна шта да ради. Овде пре свега треба напоменути да је Русија до сада имала споразум са САД о немешању у међусобне операције у Сирији, а Москва своје споразуме поштује. Сада је тај споразум суспендован. Теорија да Русија не зна шта да ради је у супротности са оним што нам досадашње искуство са Путином и „новом Русијом“ говори. Слично је било када је Турска оборила руски бомбардер на граници са Сиријом. Руси су тада одговорили промишљено, нису брзали и временом се показало да је Турска сломљена и без брзоплете употребе војне силе која би више одговарала атлантистима. Путин је већ последњих неколико година у ситуацији да се према својим „западним партнерима“ односи као Стаљин према Хитлеру на почетку Другог светског рата, све до директне немачке инвазије на СССР. Као што за Стаљина тада у игри нису били Чешка, Пољска или било која друга земља, већ СССР, тако ни данас главна пажња Путина није усмерена на заштиту Сирије или Северне Кореје него Русије. Не би чудило да када је Путин, реагујући на напад, рекао „све ово смо већ видели“ није мислио само на најочигледније, припрему за америчку инвазију на Ирак, него и да је гледао далекосежније и паралелу правио и са Хитлеровим плановима за Барбаросу.
Постоје, међутим, две битне разлике између ситуације у којој се некоћ налазио Стаљин и оне у којој је данас Путин. С једне стране, за разлику од Стаљина који је био сигуран да ће га Хитлер кад-тад напасти, Путин се још нада да неће доћи до директне конфронтације са САД. Такође, Путину је потребно много мање времена за припрему за рат но што је требало Стаљину, јер су руске снаге данас неупоредиво снажније него 1939. и јер су САД неупоредиво слабије и на цивилном, друштвеном терену и на војном пољу од Немаца тада. Узалудно је, међутим, нагађати који би то наредни потез Путин могао да повуче, јер ако смо ишта научили из досадашњег његовог понашања, научили смо да је он непредвидљив. Његове акције у претходним кризама, попут Украјине и мајсторског преузимања Крима, блокаде гасовода Јужни ток, обарања авиона… остављале су без текста и аналитичаре најмоћнијих обавештајних служби. Са сигурношћу се може рећи само да ће његов наредни потез бити добро промишљен, изненадан, ефектан и неочекиван. Једна од могућности могла би бити да Руси, који већ сада практично контролишу сиријско небо, оспособе и Дамаск да учини исто. До тада ће упорно своју борбу спроводити искључиво кроз институције система и у складу с међународним правом, пре свега кроз Савет безбедности УН и инсистирањем на непристрасној истрази напада хемијским оружјем, иако зна да од непристрасности нема ништа.
Као што је практично немогуће предвидети будуће потезе Москве, немогуће је постало предвидети и оно шта ће Америка урадити. Док код Руса предвиђање отежава њихова прорачунатост и маштовитост, код САД се могу анализирати само „рационални фактори“. А САД рационалне одавно нису, у најмању руку од доласка Обамине администрације.
С обзиром на то да је овим потезом Трамп више бомбардовао самог себе него Сирију, стиче се утисак да је и на њега, као у великој мери и на председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, немогуће применити уобичајене аналитичке методе и да је примереније прибећи оним психијатријским. Како другачије процењивати потезе човека који пуца у самог себе? Извесно је, као што смо рекли, да ће они који су Трампа до сада мрзели наставити да то чине, а и да ће многи који су га досад подржавали почети да га мрзе.

СИРИЈСКИ ТРОУГАО

Важно питање у вези са америчким нападом је и шта се десило са 36 несталих ракета. Иако постоји могућност да се више од половине испаљених ракета „покварило током лета“, то је мало вероватно, осим ако америчка војна индустрија заиста није дотакла дно. Два друга објашњења била би реалнија. Прво је да Трамп није ни намеравао да озбиљно удари по Сирији, на шта указује чињеница да су Руси довољно раније упозорени на предстојећи напад па су имали времена да јаве и Дамаску, те је пола ракета детонирано изнад Медитерана, а цео напад је био само представа. Вероватнија је пак могућа тајна уплетеност Русије. Премда легално нису смели да обарају америчке ракете, Руси су могли то да изведу опремом за електронско ратовање, пре свега системом „красуха“, који се одавно налази у Сирији. Коришћење електронског оружја Русији омогућава да, макар у јавности, негира сопствену улогу и да то поткрепи чињеницом да су 23 ракете, ипак, стигле на циљ, а да ниједна не би да су они умешали своје прсте. У сваком случају, сигурно је да 36 ракета није могло само да нестане, као да су у Бермудском троуглу. 

ШТА КАЖУ НАЈВЕЋЕ ТРАМПОВЕ ПРИСТАЛИЦЕ

Читав низ добро познатих присталица Доналда Трампа искористио је јавне платформе да изрази своје изненађење и страх због одлуке да се нападне Сирија што је у потпуној супротности с његовим ранијим ставовима о америчко-сиријским односима и самим интервенционизмом. Позната колумнисткиња и аутор више књига Ен Калтер, која је подржавала Трампа током читаве кампање, па чак и објавила е-књигу У Трампа верујемо, оштро је критиковала ову одлуку. „Они који су желели да се мешамо у Блиски исток гласали су за друге кандидате“, навела је она и додала: „Трампова кампања заснивала се на немешању у Блиски исток. Говорио је да то увек иде у корист наших непријатеља и повећава број избеглица. А онда је видео слике на телевизији…“ Сарадница Фокса Лора Ингрејем резигнирано је навела: „Ракете лете, Рубио је срећан. Мекејн егзалтиран. Хилари се прикључила. Потпуна промена политике у 48 часова.“ Сличног је мишљења и британски политички аналитичар Пол Џозеф Вотсон: „Изгледа да Трамп ипак није био ’Путинова марионета’, он је само још једна марионета дубоке државе и неоконзервативаца. Званично силазим из Трамповог воза.“ Бивша коментаторка Базфида Тим Тредстоун указује на то који људи подржавају Трампов „напад на Сирију: Хилари, Мекејн, Линдзи Грејем, Пол Рајан, левичари“, док су против напада „праве Трампове присталице“. Сарадница Америкен мирора Макада Данкансон рекла је да је „Трамп напао Сирију без пристанка конгреса. То није оно за шта сам ја гласала. Он је обећао да неће бити промена режима и ово помаже Исламској држави“.
Нису разочаране само Трампове непосредне присталице, него и његове међународне колеге чију је подршку уживао попут британског политичара Најџела Фараџа и француске левичарке Марин ле Пен. Први страни политичар који се сусрео са Трампом после његове победе на изборима, Фараџ је оценио да ће „многи Трампови гласачи бити забринути због ове војне интервенције“ и пита се „где ће се то завршити“. Ле Пенова је рекла да је „запрепашћена“ Трамповим нападом, јер је све време тврдио да не жели да САД „буду светски полицајац, а управо је то сада учинио“.

 

3 коментара

  1. Nažalost, SAD i „zapad“ uopšte, teško se mogu osloboditi svoje „predatorske“ uĺoge u svetu, vekovima građene i ugrađene u mentalitet elite. Ovo pokazuje, po hiljaditi put, da moraju biti ekonomski i vojno poraženi i žestoko isponižavani, da bi bii dovedeni „poznaniju prava“.




    0



    0
  2. Умная статья




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *