СУСРЕТ ДИВОВА НА ФЛОРИДИ

Пише Милош Милојевић

Дводневни америчко-кинески самит остаје у сенци ракетног напада на Сирију иако је, према различитим извештајима, реч о трезвеном пробијању дипломатског леда између предводника две моћне државе које је превазишло очекивања (мада нису ни била нарочито висока)

Тешко да пише у неком бонтону нешто попут: не нападајте суверене државе док вечерате с кинеским председником. Не би било згорег да се укључи слично здраворазумско упутство, уз наду да ће – макар преко Твитера – допрети до америчког председника Доналда Трампа.
Трамп је, наиме, у часовима пред први сусрет с кинеским председником Си Ђинпингом издао наређење да се ракетира сиријска ваздухопловна база. Док су председници завршавали оброк, „томахавци“ су летели с лансирних платформи у источном Средоземљу ка својим метама. Убрзо су се појавили коментари који су указивали да је Трамп, по свој прилици, планирао овакав потез како би оставио утисак на кинеског председника. Било како било, дводневни америчко-кинески самит остаје у сенци овог догађаја иако је, према различитим извештајима, реч о трезвеном пробијању дипломатског леда између предводника две моћне државе које је превазишло очекивања (мада нису ни била нарочито висока).

[restrict]

СЛИЧНОСТ И РАЗЛИКЕ Један кинески званичник који је радио на припреми посете кинеског председника САД рекао је, према наводима Њујорк тајмса, да су обојица председника изразито „снажне личности“. То је несумњива истина, али се отприлике том једном ставком и исцрпљује списак сличности између кинеског председника и Доналда Трампа.
Си Ђинпинг је познат по господственој одмерености, као и по томе да говори мало. Трамп, с друге стране, није баш господствено одмерен и представља још увек новајлију у сложеном свету међународних односа. За Си Ђинпинга није познато да је присутан на друштвеним мрежама, док је Трамп, барем на Твитеру, незаобилазна и радо цитирана звезда. Због Трамповог специфичног наступа и непредвидљивости кинески дипломатски чиновници који су радили на организацији посете прибојавали су се највише да се не деси некакав „гаф“ који би осрамотио кинеског председника, човека из културе где је симболика у међуљудским односима веома комплексна и важна.
Међутим, колике год биле разлике између двојице људи који стоје на челу две од три најмоћније државе на свету, игром случаја њихов политички положај показује и извесне сличности. Наиме, Си Ђинпинга крајем године чека нови Конгрес Кинеске комунистичке партије на коме ће се расправљати и усаглашавати ставови о будућем државном развоју. Према мишљењу познавалаца кинеских прилика, у таквим околностима међународна арена служи и за слање сигнала на унутрашњем плану – први човек Кине је стога на Флориди желео да делује као снажан лидер способан да се носи с америчким председником, али да истовремено избегне претерано затезање струна између Пекинга и Вашингтона. У Трамповом случају, неколико врло неугодних узмака на унутрашњем плану довело је до тога да је принуђен да рејтинг поправља спољнополитичким акцијама – можда је и ракетни напад на Сирију предузет између осталог и с тим циљем. Кинески званичници су са зебњом пратили шта ће се збити с Трампкером, покушајем републиканаца да опозову Обамине реформе америчког здравственог система и с нелагодом су примили вести да је Трамп овде доживео потпуни фијаско (о чему можете читати у претпрошлом броју „Печата“).

ТРАМПОВ СВЕТОНАЗОР Како новинар Њујоркера Еван Оснос запажа, Кина игра истакнуто, али и компликовано место у Трамповом светоназору. У председничкој кампањи ретки су били говори у којима није оптуживао Кину да експлоатише САД својом трговинском политиком и ускраћује америчким радницима добро плаћане послове. Трамп је Кинезима посебно замерао што депресирају вредност своје валуте како би појефтинили извоз. Иако је ово вероватно тачно, економски односи између Кине и САД далеко су сложенији – САД и даље имају висок дефицит у трговинској размени с Кином (укупна вредност кинеског извоза у САД прошле године је била 462,8 милијарди долара, уз суфицит од 347 милијарди), а Кина постаје, услед промена у властитој економској политици, све значајнији увозник америчких роба и услуга. Неке америчке земље посебно добро пролазе у овој размени – Ајова је између 2001. и 2012. године учетворостручила извоз у Кину, док је извоз у остале делове света порастао тек за четвртину.
Трамп је по преузимању председничке дужности знатним делом одустао од (најављиваних) протекционистичких мера и у трговинској политици се углавном приклонио републиканском мејнстриму без ризичних експеримената у односима с Кином. Међутим, и као изабрани председник Трамп је направио неколико гафова који су озбиљно могли да наруше фину мрежу америчко-кинеских односа. У децембру прошле године прихватио је телефонски позив тајванске председнице Цај Инг-вен која му је честитала изборну победу. У америчкој штампи се дигла велика повика због Трампове дипломатске неопрезности – ниједан амерички председник није урадио тако нешто још од 1979. године, када су прекинути дипломатски односи између САД и одметнутог кинеског острва. Ипак, за разлику од америчких медија, англофони кинески Чајна дејли је далеко опрезније сагледао ове догађаје: Трампов потез протумачен је као неопрезност пошто новоизабрани председник нема искуства у дипломатским пословима.
Међутим, Трамп је током ове краткотрајне међународне афере путем друштвених мрежа коментарисао како је чудно да САД продају милијарде долара вредно оружје и војну опрему Тајвану, а да толико проблема представља један свечарски позив. Оно што је додао, ипак је имало далеко већу тежину – упитао се зашто би САД биле неупитно привржене политици једне Кине? Према Трамповом мишљењу, и ова устаљена доктрина може бити предмет погађања – ако је драга Кини, шта је Кина вољна да да заузврат?

ТИЛЕРСОН У ИЗВИДНИЦИ Пошто су се у међувремену отвориле још неке горуће теме америчко-кинеских односа, попут, према проценама САД, недовољног и неадекватног кинеског притиска на севернокорејски режим у вези с нуклеарним и ракетним програмом ове земље, мисија Рекса Тилерсона на азијској турнеји, прошлог месеца, по свој прилици требало је да утаначи самит Трампа и Си Ђинпинга на Флориди и поред очигледних размимоилажења. „Си-Ен-Ен“ је преносио како је током Тилерсоновог боравка у Кини договорен план посете, а сличне вести су стизале и из кинеског Министарства спољних послова.
Тилерсон је за време азијске турнеје два дана боравио у Кини и разговарао је с кинеским председником и другим водећим званичницима. У објављеним изјавама разменили су куртоазне речи. На састанку у Палати народа у Пекингу контроверзна питања су стављена на страну – у духу крилатице да се слажемо како се око мало чега слажемо. Према наводима кинеског председника које су пренели медији, амерички државни секретар је уложио знатне напоре како би се кинеско-амерички односи поправили. „Ви сте рекли како кинеско-амерички односи могу бити само пријатељски. Изражавам своју благонаклоност према том ставу“, изјавио је Си Ђинпинг, а у коментару који је пренело Министарство спољних послова истакао како заједнички интерес „умногоме претеже разлике, и како је сарадња једини исправан избор за обе земље“. Тилерсон је пак указао да Трамп ишчекује прилику да продуби односе с кинеским колегом и да високо вреднује дотадашњу комуникацију међу њима.
Иако је Тилерсонова мисија генерално оцењена као успешна, неки дисонантни тонови у америчкој јавности указали су да је он својим избором речи учинио превелике концесије кинеској страни. Током сусрета с кинеским министром спољних послова Ванг Јием 18. марта Тилерсон је окарактерисао америчко-кинеске односе као „бесконфликтне, лишене конфронтације, засноване на узајамном поштовању и сарадњи у којој је свако на добитку“. Премда делује само као серија дипломатских учтивих фраза, коментатори су указали да су ове речи готово дословно пренете из „новог модела односа између великих сила“ које је Си Ђинпинг изнео 2013. године. Према речима Мајкла Грина, који је Тилерсонову посету оценио као успех, не треба користити кинеску терминологију пошто се тиме прихвата званичан наратив КПК о природи америчко-кинеских односа. Фенг Цанг коментарише да је овде заправо реч о америчкој нелагоди да прихвати успон Кине као реалну политичку чињеницу и да и кинеска страна има права да осмисли међусобне односе у складу са сопственим виђењем.

СЕВЕРНА КОРЕЈА Ако се занемаре ова терминолошка цепидлачења, две изјаве водећих америчких званичника су ипак показале да је ситуација далеко од идиличне. Тилерсон је прво у Сеулу, 17. марта, изјавио како је у вези са Северном Корејом и војно решење „у оптицају“, што је до сада најоштрија изјава о Северној Кореји потекла из Трампове администрације. Потом је Трамп у интервјуу лондонском Фајненшел тајмсу ситуацију додатно закомпликовао речима да ће можда искористити механизме трговинског притиска како би осигурао кинеску кооперацију у вези са севернокорејским нуклеарним и ракетним програмом. „Кина има велики утицај на Северну Кореју. И Кина ће одлучити или да нам помогне у вези са Северном Корејом, или да нам не помогне. Ако помогне, биће то веома добро за Кину, а ако нам не помогне, неће бити добро ни за кога“, изјавио је Трамп. На питање да ли можда разматра „велику погодбу“ према којој би у замену за снажнији кинески притисак на Пјонгјанг дао гаранције да ће се Сједињене Државе повући са Корејског полуострва, одговорио је криптично: „Па, ако Кина не реши Северну Кореју, ми ћемо. То је све што ћу вам рећи.“

ПАЛМ БИЧ У Трамповим иступима у вези с Кином може се приметити, као образац, да после неке позитивне изјаве или потеза уследи хладан туш. Није јасно да ли је ту реч о дипломатској игри или о још увек неоформљеној спољнополитичкој платформи – али после темпираног напада на Сирију пре ће бити да је реч о првој опцији.
Кинеска јавност не гледа повољно на Трампа. У Кини је Трамп послужио као погодна фигура да се исмеје читав амерички изборни систем још током председничке кампање. Негативан став о Трампу одржао се и после његове инаугурације – кинеска јавност не сматра само да је Трамп кловновска и поводљива фигура већ и да је, према речима стручњака за Азију из „Евроазија групе“ Евана Медеироса, „тигар од папира чијим се тежиштем на краткорочним добитима може лако манипулисати“.
Трамп је угостио Си Ђинпинга 6. и 7. априла на свом имању у гетсбијевском стилу, у Палм Бичу, на Флориди. Обојица саговорника су одавала утисак да разговори теку у пријатној атмосфери иако никаквог суштинског договора није било. Трамп је притискао Си Ђинпинга у вези са Северном Корејом. Поставио је и питање хроничног дисбаланса у трговини између Кине и Сједињених Држава и предложио је да две стране моментално отпочну с решавањем овог проблема. Спомињано је да треба донети стодневни план током кога би се преиспитали и регулисали трговински односи између две водеће светске економије.
Пошто је, као што смо истакли, Трамп заузео умеренији став у вези с трговинском политиком и како су позиције његовог водећег стратега у Белој кући Стива Бенона значајно ослабиле, Кинези по свој прилици не осећају претерано велики притисак да Трампу изађу у сусрет. Пре самита се чуло да Кина може да повећа увоз америчког течног гаса и прехрамбених производа, као и да смањи царине на увоз америчких аутомобила. Драматичнији потези се засад не очекују.

СЕНКА СИРИЈЕ Не мора се образлагати да су сви разговори пали у сенку напада на Сирију. Око 20.40 часова, док су завршавали вечеру, Трамп је обавестио кинеског колегу да је наредио ракетирање Сирије као одмазду због тамошњег смртоносног напада хемијским оружјем. Си Ђинпинг је рекао да разуме да је војни одговор неопходан када „људи убијају децу“. Тилерсон је протумачио реакцију кинеског лидера као благонаклону, али се највероватније ради о запрепашћености. У петак је гласноговорник кинеског министарства спољних послова Хуа Чунјинг изјавио да се Кина залаже за мирно разрешење кризе у Сирији и да се противи потезима који погоршавају ситуацију.
Трампова администрација је вероватно имала више циљева на уму када је разрадила овакав план. Трамп је показао да је човек који доноси жестоке одлуке, спреман да дејствује одлучно. На питање да ли ће кинеска јавност променити због тога став према америчком председнику, одговор је вероватно негативан. По свој прилици, администрација је хтела да пошаље поруку и Северној Кореји, али и да изврши снажнији притисак на Кину у вези с овим међународним питањем. Еван Оснос напомиње да је Трамп овим потезом, средњорочно и дугорочно, Кину суочио с већим проблемом: како веровати некоме чија доктрина у настајању допушта да својевољно нападне неку државу? По Си Ђинпинговом одласку из САД кинески медији су крајње критично оценили ову америчку акцију.
Трапу би вероватно било мудрије да је позвао Си Ђинпинга на партију голфа на свом имању. Вероватно би га и лако победио. Си Ђинпинг не игра голф, а ову игру, до пре неку годину популарну међу кинеским богаташима, настојао је да сузбије затварањем стотина терена и забраном члановима Комунистичке партије да је играју о друштвеном трошку. Ко ће победити у дипломатској партији нагло закомпликованој додатним америчким упливом у сиријску кризу? На то питање одговор вероватно немају ни Трамп ни Си Ђинпинг.

[/restrict]