РЕВОЛУЦИЈА ЛАЖИ НОВОГ (СЛОБОДНОГ) СВЕТА

Слобода и истина у медијима модерног доба

Пише Владислав Панов

Од када се догодила масовна селидба центра медијске силе из електронских медија и штампаног сектора у такозвани сајбер-свет, медијска демократија је улажењем у најшири круг „демоса“ (народа) постала лавиринт података за које је немогуће утврдити да ли су истинити. Преображај информисања народа догодио се брзометном експанзијом друштвених мрежа на интернету

Да ли је модерна такозвана западна цивилизација досегла сан о свеопштем благостању као последици присутности демократије у сваком њеном сегменту, заправо у њеном наводном таквом постојању да представља душу тог система? Неће бити мало оних који ће без размишљања или двоумљења дати позитиван одговор на ово питање, које, по њиховом мишљењу, и не треба постављати јер се дивота једнакости, правде и просперитета за све у таквом систему подразумева. А да ли је тако? Наравно да није. Друга страна ове медаље лежи у бројним доказима да демократије у том неком идиличном карактеру нема, да је није било, нити је може бити. А један од кључних доказа да је баш тако јесте стање у медијима у модерном огранку наше цивилизације који се сврстао у напредни капиталистичко-демократски фронт. Управо се по стању медија, њихове „слободе“ и „објективности“ суди и о стању осталих сегмената друштва. Пошто чак и прилично задрти поклоници става да је западни систем најнапреднији и најпрогресивнији, дакако и најслободнији, не само у данашњем свету већ и у читавој историји човечанства, будућност те идиле виде у неговању слободе медија. Тиме се наметнуло још једно важно питање, поред оног о практичном постојању слободе, а тиче се начина на који ће се у времену што долази та слобода сачувати.

[restrict]
Цела ова ствар око постављања пристрасних питања око ружичасте будућности западних медија покренута је ових дана због спознаје правог непријатеља демократије сутрашњице. Тако је у намери да осветли или, ако хоћете, расветли значајне ставке будућности „слободног света“ моћни и још увек за бројне угледни „Би-Би-Си“ покренуо серијал „Будућност сада“, чији већ наслов говори о интенцији аутора. Наиме, ово је покушај, уз мишљења бардова из разних области, да се одгонетне, ето, већ дошла сутрашњица у којој је поменута истина и правда за све и те како угрожена. Почело се, наравно, о данашњој лиферацији вести, суштински значајних информација за функционисање модерног слободног друштва. Чули смо упозоравајућа мишљења бројних стручњака из ове области друштвеног ангажовања чији је преовлађујући заједнички садржалац, заправо апсурдни закључак, да је смртоносни непријатељ опстанка демократије управо превелики степен демократије присутан у назорима наводно ослобођених јединки тог друштва. Односно на плану медија, од када се догодила масовна селидба центра медијске силе из електронског и штампаног сектора у сајбер-свет, медијска демократија је улажењем у најшири круг „демоса“ (народа) постала лавиринт података за које је немогуће утврдити да ли су истинити. Преображај информисања народа догодио се брзометном експанзијом друштвених мрежа на интернету. Фејсбук и Твитер, али чак и нешто испред њих Гуглов Јутјуб, постали су медијске империје и извор свих могућих информација које производи, намеће и подмеће или једноставно има могућност да то несметано чини сваки члан тих мрежа. Тако да се сада она чувена флоскула која дивно звучи, а мало значи, да се десило само оно што су забележили и објавили медији, преобразила у тврдњу да нешто постоји или не, да је истинито или не, да је на крају битно или не само ако се као такво истакне у пандемијским нитима ових мрежа.
Изазови за опстанак демократских начела Проблем је што је њихова моћ огромна, али је и изузетно рањива. Склона манипулативним интервенцијама сваког њиховог припадника, а посебно малициозних група или свакојаких сила из сенке, ова моћ се све чешће трансформише у немоћ која лиферује лажи, дезинформације и манипулативно фаворизовање политичких, социјалних, неретко и сасвим личних опција. Другим речима, то што истински слободни медији, посебно у рукама „демоса“ који, као, заиста влада интернетом, нису оно што би требало да буду, што су све чешће средство за манипулацију, убедљиво је највећи изазов за опстанак демократских начела у непосредној будућности нашег света, мишљење је стручне елита социолога и политиколога са Запада. Заправо, како рече наслов поменутог серијала, будућности која је већ пристигла. Ту сутрашњицу која је добрано загазила у садашњост дефинише ниво слободе медија. Али, још много важније, и стање истине у оквиру тих слобода. Стручна елита коју је моћни британски конгломерат за производњу вести, односно „истине“, „Би-Би-Си“ (сећамо се, рецимо, како су „непристрасно“ и „истинито“ извештавали с наших простора у време ратних дешавања, а посебно током бомбардовања) позвао да ламентује над стањем медијске демократије закључио је да је данашње „расемењавање“, како га назваше, вести од стране друштвених мрежа изузетно опасно, с потенцијалом да буде девастирајуће када је реч о аутентичности вести које се преносе људима. Нико, а што је свакако близу истине, данас више не може да докучи шта је истина, а шта не у оваквој варијанти демократског обавештавања свих од свакога путем друштвених мрежа. Да, оне су родиле Сноудена и Асанжа, да, оне су окупиле младост у борби против свега и свакога против кога се младост пуна принципа и снова о правди херојски настоји да избори. Али су „пролећне револуције“ у борби за демократију (управо се и баш, опет, иницирањем на страницама друштвених мрежа, покушава извођење и једне такве код нас) доносиле хаос и све само не ту жељену демократију где год да су почињале. Манипулација оних који су из дубоке сенке ових мрежа подигли на ноге рају жељну правде и бољег живота поништила је све евентуалне предности и вредносне капацитете идеје што стоји иза демократског потенцијала друштвених мрежа. Наиме, њиховим демократских алатима уништила се било каква практична демократска вредност. Наводна демократска воља народа, који је поверовао у истинитост вести сервираних као једина могућа истина у бојним покличима друштвених мрежа, није ни у једном од поменутих револуционарних пролећа било где да је до сада извођена донела демократију и њене сочне плодове бољитка за народ који је појурио да поверује у вести, позиве и апеле да се антидемократско зло победи на улици. Напротив.
Друштво погрешно информисаних јединки Тако се враћамо на закључак „Би-Би-Сијевих“ експерата да је највећи изазов модерног друштва у годинама и деценијама које настављају већ застрашујуће бурни почетак 21. века све присутнији распад поузданог и истинитог информационог система. Напрасни и непоправљиви слом поузданих извора информисања постаје кључна рана на ткиву савременог демократског друштва. Јер логика је сасвим јасна: уколико немате барем некакав заједнички садржалац за целокупну друштвену масу, онај минимум истинитих информација од којих може да почне сукобљавање мишљења, политика и интереса, немате не само слободно већ ни било какво друго друштво. Оваква опаска даље значи да без поверљивих извора информација што непристрасно лиферују податке који као истинити улазе у темеље свих страна, чак и најсукобљенијих, имате друштво, тј. скуп погрешно информисаних јединки. А сукоб таквих јединки, па самим тим и било каквих њихових удруживања, девастирајућа је појава за било које друштво. Чак и ангажовање од стране друштвених мрежа бројних тимова наводно непристрасних стручњака у нади да ће они ажурно, правовремено и без утицаја са стране исправљати чињенице које се објављују у том сајбер-простору, за сада је прилично јалов и неизвестан посао с малим утицајем на погрешно информисање масе које се и те како организовано спроводи на свим социјалним мрежама. Могуће је убацивати разна манипулативна открића о свакоме, некажњено сејати клевете и лажи, подметати афере и провоцирати агресивност. Застрашујуће је да је оваква апсолутистичка верзија дословно и примитивно (не)схваћене демократије, преовлађујуће присутна на интернету, заправо смртоносно оружје управо уперено против демократије. Тако је, рецимо, недавно Гугл једва заташкао скандал с терористима који су дуго фино зарађивали злоупотребљавајући демократска правила овог гиганта. Гугл је, одавно до гуше у аферама које су откриле његово добровољно, па може се рећи и активно, учешће у шпијунирању читавог света зарад обавештајних америчких служби, од свемоћног претраживача интернета постао врло дискутабилно оруђе сумњивих сила, па се и то његово моћно претраживање често спотиче на прилично апсурдне начине. Један од вероватно најбесмисленијих примера је да ће вам претрага о црним председницима Америке донети врло занимљиве резултате по којима је поред Обаме било још мноштво обојених становника Беле куће! С друге стране, најдемократскија и најпосећнија енциклопедија у историји човечанства Википедија, збирка података из света, о свету и за свет, коју допуњавају на најдемократскији начин сви, готово да нема потпуно истинитих страница. Намерно или не, она информише о свету, историји и текућим стварима тако да јој је немогуће веровати. Зато постоје алтернативне историје, а захваљујући сличном демократском приступу и стварању слике о људима у свету, посредством Фејсбука и његових клонова, имамо и алтернативне стварности.

Демократија у којој се подразумева да лажете

У свету „алтернативних стварности”више није могуће поуздано знати не само шта се десило пре нас већ шта се дешава сада, а самим тим се поколењима оставља проблематични запис о нашем времену у који је немогуће веровати, нити га је могуће на било какав поуздано вредносни начин проверити. Да ли је за то крива демократија? Па, можда би на то питање било могуће одговорити када би се пре тога дало одгонетнути да ли данас демократија заиста било где постоји. А када је будућност информисања у питању, суштински је значајно повратити поверење у сервисе информисања, односно у поновно успостављање оних којима се може веровати. Делује врло једноставно, али је у садашњим околностима на светском тржишту информација овакво у суштини ретроградно вредносно прекомбиновање система информисања потпуно незамисливо. Друштвене мреже су преузеле улогу ауторитета обавештавања, а унутар њих сваки члан истовремено обавештава и конзумира обавештења. Ниједна вест отуда више нема одговорност, јер нема ауторитета, а практично је непроверљива. За сваку вест постоји контравест, за сваку истину она која је поништава, за сваки трач још стотину других. Неки на овом хаосу прилично добро зарађују, и када се у компликовану једначину оваквог информисања уведе и комерцијална ставка, систем информисања у коме се сада окреће наш свет је безнадежно осакаћен, извитоперен, склон манипулацијама, трајно оштећен. У њега је немогуће веровати, па чак се ни више свађати око било којих информација. Званичним изворима се одавно више не верује. Чак је то постала посебна врста животног става. Али ни ове демократскије, незваничне, нису ништа поузданије. Ко зна, можда је то корак према некој новој врсти демократије у којој су лажи постале једнако истините као некада истина, у којој се заправо подразумева да лажете. Али откуд онда људи на улицама, откуд пролећа и револуције? Против кога? За кога? Ако сви лажу и сви знају да сви лажу, шта у таквом систему представља истина? И чему борба за њу?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *