РАША ПОПОВ /1933–2017/ ДОБРИ АНЂЕО МАРГИНАЛАЦА

Отишао је чудесни сведок детињства, друг Мике Антића, достојан наследник Чика Јове Змаја, велики социјални песник српског језика, један од последњих које смо имали… 

Упокојио се Радивој Раша Попов. Отишао је чудесни сведок детињства, друг Мике Антића, достојан наследник Чика Јове Змаја, нежно срце („Читао сам као дете бајку о човеку који је имао камено срце, ужаснула ме је и сада ме ужасавају такви људи“), који није веровао да је батина из раја изашла („Рај је место блаженства, и са неба, када божанска енергија почне да зрачи, она зрачи као бескрајно добра. Из раја зрачи бескрајна светлост доброте“). Отишао је романописац, бајкописац, песник, новинар, радио и ТВ делатник, глумац, водитељ, полиглота, усмени приповедач, који се давао свима и свему, и који се свагда дивио тајни постојања, као у својој песми Зашто („Ако је материја дисање и сисање млека и мокрење у пелене / Још увек се не зна / зашто маме – материја / воле децу материју./ И то се никад неће објаснити / па се тиме штавише неће никад ни господарити. / Јер нема господства над нејасним стварима“).

Тај и такав, Раша Попов је био и велики социјални песник српског језика, један од последњих које смо имали. Јер његова социјална осетљивост била је неодвојива од његовог знања, памети и доброте, и била је зарни зрачак у густој тмини што је, да парафразирамо Змаја, у Србији пакао меси, и по којој се витлају злодуси, и њихов Господар, Прабесина. Али не заувек, нипошто не заувек!

[restrict]

БЕСКРАЈНА СВЕТЛОСТ ДОБРОТЕ Године 2011. Раша Попов је, у Политици, објавио текст Маргинални људи, који почиње изреком Срба из Румуније да кад беда улази на врата, љубав излази кроз прозор. „Што је криза жешћа, то је мржња већа“, запажа он. Крици мржње не чују се само у политичком него и у породичном животу.

Главни кривци у нас су, по речима Попова, директори предузећа у комунизму који су, у своје време, глуматали морално-политичке подобнике, а затим постали сурови пљачкаши свог народа, човеколики, а демонодушни. А свуда око њих су жртве крваве пљачке: „Породица коју су тај сотона, или врашка криза згромили, почиње да се рашива. Отац све више пије, у наступима љубоморе туче жену (мајку своје деце), мајка покушава самоубиство. Живе по дворишним кућама. Или у ’фавелама’ сачињеним од отпадне цигле и картона. У некој породици опет обоје супружника се пропију. Љубав и блага реч све су ређи. То се шири као најгора социјална болест. Не ограничава се на људе из потлеушица и чатрља. У строгом центру Београда, ових дана, разведени отац, лишен већ дуго свог уносног запослења, убио мецима мајку своје деце. Она је, мученица, жестоко и прековремено радила и издржавала децу. И шта сад? Ћорсокак несравњиве злоће. Сви су поражени. Ту није било борбе него само злочин.“

Неправда вапије на небо: „Госпођи која на улици продаје чарапе (осам банки пар), пре неки дан су запретили: ’Ако будеш и даље то радила, бићеш одрапљена са педесет хиљада динара!’ Гледао сам је у паници и питао се: да ли је икоји од тајкуна био одрапљен тако драконском казном. Јер да она има педесет хиљада, не би ту дреждала!“

Па ипак, и у таквом свету, свету социјалдарвинизма, има наде и има љубави. Раша Попов прича о баки која је примила петочлану породицу свог унука, и која, зато што само унукова супруга ради, под старе дане иде по кућама да помаже, да и она привреди и помогне својима. А чуо је и за случај брата и сестре без родитеља, који деле једне ципеле.

КАПИТАЛИЗАМ И МИ У свом Спеву о транзицији, објављеном 2007, Раша Попов је дао слику света у коме живимо. И дао је слику Србије у том свету. Описује Раша „тајкуне ајкулске“ због којих пропадају ситни трговци: „Због вас је село своју идилу изгубило / Хиљаде трговаца малих с вас се убило.“ У песми Елита / Бедници и профит, констатује: „Неодговорна влада мрзи незапослене / Чиновнике прикрива корумпиране лене /…/ У Србији ко живи добро глас новца слуша / Сиромаштва се грози и оскудице гнуша /…/ Кришке хлеба све тање ко флиспапир танке / на све стране изникле су иностране банке.“

У таквој Србији партијски конгреси су, сви до једног, исти (Анђео брзе смрти): од људских жртава у славу владара Инка, преко Дучеа и фирера, до данас (јер „Најслађе месо пада заповеднику странке / Од бубрежњака иде наддиректору банке / Ватреним партијкама деле шнитове сочне / Обичним члановима кртине крвоточне“).

И тајна се открива до краја, као у песми Рај све даље; наступа закон опште пљачке („Законодавац биће преварант рогати / поново ће сва права стећи крмци богати“).

У песми Укидање класа / Од првог милиона до милијарде бивши директор социјалистичког предузећа постао је „транзиционар“, који је прво створио незапослене, па онда њихову фабрику „за џаба откупио“. То јест: „Док незапослени ко лишће тону у тресет / Нови газда стекао фабричетина десет / Док незапосленици ноћивају у шахту / Уништавалац класа купио нову јахту.“

Велепоседници из Слома сељачке правде, који на поклон добијају народну и државну земљу, решили су да униште „црну сељачку правду“ и поломе „орачке беле кости“ ратара. Живи се у складу са саветима из песме Највећи богаташ / Мајчини савети како да се то буде, где мајка саветује сина: „Отимачина је циљ то одмах свати // Не хај синко ако те ико због тога блати / после прве отмице одмах се друге лати.“

А шта ће бити с младима, којима је Раша Попов посветио живот? Њихову будућност је описао у песми Валутни хуманизам / Ниже школе за сиротињу: „Не вреди им да моле / На универзитет да уђу парије голе /…/ Кесурда испражњена што дах зимски је мрзне / Неће на школовање смети ни да се дрзне / Потенцијално робље што дрма царев престо / Мора знати где му је предодређено место.“

Наша држава (сад у рукама тајкуна!) ратује против сиротиње. Побеснели општинар у певању Ко су улични трговци суочава се с аргументима „председнице торбара“ која мрзитељу сиромашних предочава да су улични продавци „нагорели рубови“ пропале привреде, па их не треба гонити.

Срамно је то што транзициони господари у сиротињи не виде сопствене жртве, него „лоше људе“, па у јуриш на торбаре шаљу задрте „плавце“, ни не слутећи да ће из тог уличног рата једног дана планути огања буне („Јер понижени трпе много ал’ много памте“). У Опустошеном Леванту слика је апокалиптична: „Улицом кад год га гоне и кад се торбар хвата / То је нова форма грађанског рата / К’о у изопаченој и садистичкој бајци / До зуба оружани елитни полицајци. /…/ Пашће у блато с тезги све хаљине зелене / Бенкице гаће беба памперсове пелене / Марица препуна биће бедника дупке / По трамвајским шинама лежаће хулахопке /…/ Ови ратни прогони су државничке ствари / Тамо где државници мисле к’о пилићари // Сад срећно могу снити запалити лулицу / Опустошили бучну велеградску улицу / Синуо је блиставо булевар новога добља / Монотоним сивилом старог војничког гробља.“ Полицајци, нахушкани од транзиционих робовласника, спремни су да руше и пекаре („Кидисаћемо најпре на меситеље хлеба / Педесет батинаша на њих послати треба / На Новом Београду један има бараку / Развал’те је пајсером остав’те црну раку // Наредба је послата по земљи циркуларно / Да се створи бесхлебно мртвачко царство чарно / Гдегод по баракама има штогод за жваку / Строваљуј не трпимо дућане на сокаку.“ (Рушење пекаре / Бесхлебна философија). Народ ће пекару бранити, „бљујући на име самога председника“: „Ал све је то узалуд Педесет Пендрекаша / Чит’о у новинама писац тај Попов Раша“.

ПРАВО НА ПОБУНУ У песми Ко сме Шесет осме, Раша Попов нас подсећа да су „примарни дисиденти /…/ Парије и студенти“ спремни да маштају „о препороду света О рају о чарима / о Арханђелу Гаврилу и о комесарима“. У Нижим школама за сиротињу Раша види „самотно једро“ које се однекуд бели, и о коме ни не сања зло збориште монструма тајкунског капитализма. Док себе замишљају као „Рокфелере и Вандербилте“, ни не слуте да „нешто ће срубити те похотљиве копце / Бело једро затеже опуштене конопце“. Уосталом, каткад и сами капиталисти опомињу једни другога (Владарске кочије): „Али једно упамти крајњи час није стиг’о / Да се сиромах не би из очајања диг’о / Не пазари кадилак с оклопом од злата / Још увек од бедника мора стра’ да нас ’вата.”

Само се не смемо мирити са злом.

[/restrict]