РАЂАЊЕ НОВЕ БРИТАНСКЕ ИМПЕРИЈЕ

МОТИВИ ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ ЕУ

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Британска одлука о напуштању Европске уније могла би бити више од спонтане, народне воље изражене на референдуму. Могло би се радити и о тежњи елите ка успостављању нове Британске империје

У среду, 29. марта 2017. године, премијерка Велике Британије Тереза Меј обавестила је председника Савета ЕУ Доналда Туска о почетку процедуре изласка њене државе из Уније. Ово је, свакако, био епохалан корак који актуелну премијерку поставља у исту раван с великим британским премијерима попут Винстона Черчила или Маргарет Тачер. Не само зато што одлука Лондона суштински утиче на међународне односе и будућност ЕУ већ и због тога што овај корак представља рађање нове Британске империје.

Нису се остварила мишљења неких аналитичара да британски референдум (брегзит) представља аномалију, те да не значи ништа. Тереза Меј је крајем марта, говорећи у парламенту, истакла да је одлука о напуштању ЕУ коначна, при чему је додала: „Верујем у Британију и у то да нас чекају бољи дани.“ На тај начин је јасно ставила до знања да нема ништа од „заборављања“ резултата референдума.

[restrict]

РЕФЕРЕНДУМ КАО ФОРМАЛНОСТ Данас је јасно да је референдум био формалност, као и да је британска елита одлуку о напуштању ЕУ донела давно пре одржавања гласања о изласку из Уније. Одличан доказ у корист ове тврдње је чланак лондонског Сана од 9. марта 2016. у којем је краљица Елизабета II подржала референдум за излазак из ЕУ. Потом је све требало представити „као народну вољу“.

Британска елита увек је имала глобалне интересе, који су обухватали како Европу, тако и САД, Кину, Индију, југоисточну Азију, већи део Африке, али и британске доминионе – Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Сада се показује, прве интеграције унутар данашње ЕУ нису наносиле штету њеним глобалним интересима. Ситуација се, међутим, после 2010. године променила. Европске интеграције су достигле ниво који је засметао реализацији британских интереса у другим деловима света, што је посебно постало актуелно с појавом нових великих тржишта у Азији насталих захваљујући брзим економским успонима Кине, Индије, Индонезије и других држава региона.

Брзо ширење ЕУ, укључивањем недовољно развијених источноевропских држава, наметнуло је ново бреме за земље лидере Уније – морале су да помажу економију придошлих, при чему је Британија била друга по давању новца у буџет Заједнице, иза Немачке.

Иако су постојале илузије да ће се нове источноевропске чланице ЕУ брзо економски развити, криза из 2008. године и потоња стагнација европске економије сахраниле су све лажне наде. Уз све, то поплава миграната допринела је економској стагнацији, штавише још је погоршала ситуацију. Будућност ЕУ је постала мрачна, а и Европљани су постали скептици према судбини европског пројекта. За Британију је останак у ЕУ постао скуп и више је односио новца него што га је доносио, а није било наде да ће се било шта променити набоље. Додатни ударац економским интересима Британије, али и сујети, била је чињеница да се Немачка највише окористила проширењем Уније, јер је туђим рукама (и британским) створила нешто попут Четвртог рајха. Увређени Британци једноставно више нису хтели да плаћају даље јачање и доминацију Немаца на европском континенту.

Други фактор који је утицао на избор Британије су сумње о судбини САД. У Лондону су схватили да су САД ступиле у период заласка, а раскол у елити је процењен као врх будуће катаклизме. Расни и национални проблеми, према мишљењу Британаца, само ће расти, при чему белци губе власт, што неће проћи без конфликата. Искуства из Зимбабвеа и Јужноафричке Републике то потврђују, док у САД ситуација може бити далеко тежа и ружнија. Према британским проценама САД ће се распасти на „беле“ и „обојене“ државе и било би заиста добро да се то догоди мирним путем. Закључак британске елите је да САД више не могу бити лидер и заштитник западног света.

ИНСТИНКТ САМООДРЖАЊА Зато је за британску елиту постало најважније питање како обезбедити своје преживљавање у свету све веће конкуренције, а без америчког покровитељства. Уколико би остали у ЕУ, били би потчињени Немачкој (са статусом „млађег партнера“), што би значило предати своју судбину програму који је у своје време заступао Хитлер. Остајање у ЕУ значило би и да Велика Британија издаје друге англосаксонске државе (Аустралију, Канаду и Нови Зеланд), које би тада биле препуштене саме себи.

Немајући друго решење, Британија се одлучила да обједини англосаксонски свет тако што ће бивше британске доминионе ујединити у савез. При томе је јасно да у океанима „заспали“ потенцијал старе Британске империје мора да се пробуди и поново покрене како би се „заштитили заједнички интереси“.

Према подацима Светске банке БДП Велике Британије, а према критеријуму куповне моћи у 2015, био је девети на свету и износио 2,7 билиона долара. Уколико се британском БДП-у додају исти и бивших доминиона – Канаде, Аустралије и Новог Зеланда – онда њихов заједнички БДП износи 5,57 билиона, чиме би ова англосаксонска заједница заузела четврто место у свету, одмах после Кине, САД и Индије. Дакле, имаћемо у перспективи посла са четвртом економијом света и снажним светским центром моћи.

Лондон је и иначе у свету признати финансијско-економски центар који конкурише Њујорку. Британски капитал, осим у бившим доминионима и Европи, присутан је још од колонијалних времена у важним државама као што су Индија, Јужноафричка Република, Хонгконг, Сингапур, Малезија, Турска, Саудијска Арабија итд. Према обиму извоза Велика Британија заузима десето, а по обиму увоза шесто место у свету, што одговара 2,7 и 3,6 посто светског извоза и увоза. Ако се овоме дода спољна трговина бивших британских доминиона, онда њихов заједнички извоз и увоз представља 6,8 и 7,6 посто, што будућу Англосаксонску заједницу поставља на четврто место по извозу (после Кине, САД и Немачке) и на треће место по увозу (после САД и Кине).

Демографски потенцијал четири англосаксонске државе износи 130 милиона људи, што га чини упоредивим с руским. Међутим, ако се погледа научнотехнички потенцијал ових држава, заједно са људским, онда је то нешто чему друге државе тешко могу да конкуришу. Уколико се овоме дода и пракса англосаксонских држава да увозе научнике из иностранства, онда је јасна политика актуелне владе Британије. Речима премијерке Терезе Меј то изгледа овако: „Британија постаје једно од најбољих места у свету за науку и иновације.“

Британија има и значајан војни потенцијал, шеста је у свету према индексу војне моћи, а уз потенцијале Канаде и Аустралије њихова заједничка војна моћ може да претендује на четврто место, после САД, Русије и Кине.

Реинтеграција Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда у Англосаксонску заједницу на челу са Великом Британијом није тежак задатак. Што се тиче трговинско-економских односа, јасно је да свима одговарају. Такође и војнополитичка интеграција није проблем, ако се зна да је британска краљица до данашњих дана истовремено и краљица Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Другим речима, ниједна држава не мора да предузима епохална законска решења. Довољна су обична, техничка.

 

ИНТЕРЕС АУСТРАЛИЈЕ И НОВОГ ЗЕЛАНДА Што се тиче Аустралије и Новог Зеланда, они немају други избор но да се врате под окриље Лондона. Осим етничких и културних чинилаца, у прилог томе иду и објективне економске и војнополитичке чињенице. Будући да су окружене великим азијским регионом, где су Англосаксонци страни елемент, остајање на садашњим позицијама значило би играти се са својом безбедношћу, јер динамичан развој Кине и Индије, као и Индонезије, пре или касније поставиће питање преузимања доминације над Аустралијом и Новим Зеландом. До сада бивши британски доминиони у сфери безбедности ослањали су се на САД. Међутим, уколико САД ослабе, онда неко други мора преузети улогу гаранта њихове безбедности.

До тада Лондону предстоји да изађе из ЕУ, што неће бити лак посао, јер се морају водити дуги и тешки преговори око услова изласка (тежи него у условима уласка), као и око дефинисања нових односа с остатком Уније. Основни циљ Лондона у овим преговорима је очување што бољих позиција на европском тржишту, уз што веће смањење новчаних обавеза, те плаћања трошка око миграната. Предмет преговара је и очување војног присуства у Европи (Немачка, Естонија, Пољска и Румунија), као и привилеговани приступ тржишту европских држава. Европљани су такође заинтересовани да Британија и даље финансира НАТО.

Како би Лондон остварио своје циљеве у ЕУ, мора да стимулише нејединство чланица, као и даље слабљење Уније. Другим речима, Британија ће тражити подршку и неких држава европске заједнице, и политичких субјеката унутар ње (партија, невладиних организација, утицајних појединаца итд.) које се боре против наставка европских интеграција. За овакву политику Лондон је већ обезбедио подршку САД, која такође није заинтересована за консолидацију Европске уније.

 

ОДНОСИ С РУСИЈОМ Нова стратегија Лондона одразиће се и на односе с Русијом и то на два начина. С једне стране, тежња Велике Британије да диверсификује економске везе у условима изласка из ЕУ служиће као стимуланс за нормализацију односа с Москвом. На другој страни, да би обезбедило најбоље услове за излазак из ЕУ, Уједињено Краљевство мора ширити мит о руској војној опасности, јер то код чланица Уније рађа заинтересованост да Британија буде укључена у одбрану граница. При томе, Британци ће користити антируско расположење у прибалтичким државама, Пољској, Румунији, а могуће и код Швеђана, Норвежана и Данаца, претварајући све ове земље у лобисте својих интереса унутар ЕУ.

Атмосфера војне конфронтације с Русијом одговара Лондону и због других ствари. Нова улога коју је Велика Британија наменила себи захтева нове уговоре за производњу и куповину оружја и опреме. Наравно, овде се јавља и неопходност убеђивања властите јавности да је у реду повећати издвајања за војни буџет.

Такође, познаваоци политике Лондона истичу да је сасвим могуће да британска дипломатија покрене лажне преговоре с Русима како би уплашила политичаре ЕУ могућношћу сепаратних уговора са Руском Федерацијом.

После суштинског слабљења САД, које Британци очекују 30-их година овог века (дакле за 13 година), Лондон ће се одрећи координиране политике у оквиру западне коалиције и прећи на свој омиљени принцип „баланса моћи“, али овај пут не само у Европи него у целом свету. НАТО до тада неће имати тежину, а најважнији центри моћи биће Русија, Кина, Индија, САД, Британска империја и ЕУ. При томе, Унија ће се преобратити из партнера у конкурента Велике Британије, што ће значити да ће се Лондон и Берлин сукобити у интересима на Балкану, у Турској, на Блиском и Средњем истоку. Истовремено, односи Велике Британије и САД зависиће од степена и брзине слабљења ове друге.

Важан војнополитички партнер Британске империје постаће Индија. Њу Делхи тежи стварању сопственог центра моћи и Јужној Азији и биће заинтересован за савезнике који ће јој помоћи у борби против Кине. Интереси ЕУ у Јужној и Југоисточној Азији ограничени су и немају за циљ стварање војних савеза у овом региону. Зато Лондон добија шансу да буде јединствени савезник Индије у њеном супротстављању Кини. Наравно, стварни циљ Лондона није да помогне Индији него да искористи противречности две државе.    

[/restrict]