Почетна / In Memoriam / ПОНОВО РОЂЕН НА ДАН СВОЈЕ СМРТИ

ПОНОВО РОЂЕН НА ДАН СВОЈЕ СМРТИ

БРАНА ЦРНЧЕВИЋ

(8. фебруар 1933 − 14. април 2011 − 14. април 2017)

Од одласка Бране Црнчевића прошло је шест година. За Печат, ова годишњица је и тренутак сећања и пијетета упућеног драгоценом сараднику и пријатељу. Као и у многим ведријим приликама, и овим поводом поносно истичемо да је током три године, од оснивања нашег листа, па до своје смрти, Брана био међу Печатовим најзначајнијим ауторима, елитни сарадник, одани пријатељ. Подсетимо, поред публицистичког рада и духовног „расипања по штампи“, Црнчевић је оставио за собом осамнаест вредних књига. Био је не само један од најзначајних српских писаца за децу, сјајни афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник већ и аутор чија се прозна остварења (приповетке и романи) памте, а посебно она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.
Сећајући се Бране Црнчевића, у овом и наредном броју Печата (подударношћу коју би Брана можда пропратио и неким својим тумачењем чију духовитост не можемо да досегнемо, актуелни број носи датум 14. април – управо дан када је пре шест година он преминуо) објављујемо његову причу Поново рођен на дан своје смрти. Ова прича посвећена Александру Леки Ранковићу штампана је у збирци Књига задушница („Игам“, 2016), кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља“, и у чијем се „одблеску назире лице једног времена“.

Из ауторове збирке Књига задушница (Издавачки графички атеље М, 2006) посвећене „сенима савременика, пишчевих познаника и пријатеља”

Пише Брана Црнчевић

Лета Господњег 1964. партијско племство запазило је да господареве руке и лице нападају крупне старачке пеге. Уморио се Маршал славећи све своје чудне победе над далеко надмоћнијим непријатељима, смлатиле су га бриге о милионима деце несврстаних којој се, уз Нехруа и Насера угурао у родитеље, а одједном ето пега које најављују да је, чак и он, смртан човек. Бесмртници не љубе смрт. „Ако мене једнога дана не буде било“, умео је да каже самосажаљиво. Тај кондиционал је природан. Уверавали су га да нема дана а да њега неће бити, а он је у ту угодну вест лаковерно поверовао. Али чему онда те пеге! Прекрајајући Брозову званичну биографију весело дисидентско племство почело је да нагађа да л’ су његове пеге заиста загорске или у његовој кожи умиру пигменти руске или пољске коже способне на загорски свлак. Дивне расправе: у чијој нам је кожи Маршал дошао, у својој или туђој, још весело пламте на српским крсним славама.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

        

Наставак у следећем броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *