ПОНОВО РОЂЕН НА ДАН СВОЈЕ СМРТИ (2)

БРАНА ЦРНЧЕВИЋ
(8. фебруар 1933 − 14. април 2011 − 14. април 2017)

Од одласка Бране Црнчевића прошло је шест година. За Печат, ова годишњица је и тренутак сећања и пијетета упућеног драгоценом сараднику и пријатељу. Као и у многим ведријим приликама, и овим поводом поносно истичемо да је током три године, од оснивања нашег листа, па до своје смрти, Брана био међу Печатовим најзначајнијим ауторима, елитни сарадник, одани пријатељ. Подсетимо, поред публицистичког рада и духовног „расипања по штампи“, Црнчевић је оставио за собом осамнаест вредних књига. Био је не само један од најзначајних српских писаца за децу, сјајни афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник већ и аутор чија се прозна остварења (приповетке и романи) памте, а посебно она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.
Сећајући се Бране Црнчевића, у овом и наредном броју Печата (подударношћу коју би Брана можда пропратио и неким својим тумачењем чију духовитост не можемо да досегнемо, актуелни број носи датум 14. април – управо дан када је пре шест година он преминуо) објављујемо његову причу Поново рођен на дан своје смрти. Ова прича посвећена Александру Леки Ранковићу штампана је у збирци Књига задушница („Игам“, 2016), кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља“, и у чијем се „одблеску назире лице једног времена“.

Наставак из прошлог броја

Пише Брана Црнчевић

Лека је сахрањен у августу 1983. године. Међу другима, видео сам и Павку на сахрани. Неколико месеци доцније сретнем га у кафани „Каленић“. Нудим га куваном ракијом, а он одбија. Ти знаш зашто, вели. Покушао сам на све могуће начине да га наговорим да попије једну. Не смем, вели, Лека је дао часну комунистичку реч, а тај не гази реч.

Не знам где је сада Павка. Жив ли је, пије ли? Тек, чудотворна и исцелитељска Лекина реч је, изгледа, ваистину постојала.

Пред Брионски пленум Кардељу је лакнуло, Броз је заборавио на његове ситне старачке пеге које су га, колико јуче, нервирале. Кардељ је, прича се, попио коњачић са Пепцом рекавши јој да ће, изгледа, све бити у реду. Броз као драмски писац и редитељ драме о Леки није имао трему пред премијеру као други драмски писци и редитељи. Сам је себи гарантовао успех. Поделио је и проверио улоге, одредио је сценографију, одобрио музику, и послуживши се мноштвом статиста из своје морнарице одредио 1. јул 1966. године за премијерни дан вишедневне партијске трагикомедије.

Броз је, каже легенда, телефоном лично позивао српску елиту на Брионе. „Дођи, богаму, одмах на Бријуне, Лека је покушао државни удар“, говорио је свима. Некима је, причало се, чак одредио војну пратњу и авион којим ће полетети јер би, иначе, покушај да стигну на Брионе могли платити главом.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Из ауторове збирке
Књига задушница
(Издавачки графички атеље М, 2006) посвећене „сенима савременика, пишчевих познаника и пријатеља“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *