Недемократски рат за демократију

Политичка сатира на малим екранима

Пише Владислав Панов

Хумор бодљикаве жице сервиран од стране естрадних звезда и професионалних сатиричара често је био у стању да жестоко уздрма темеље чак и најригиднијег друштва. Заправо, намерно је коришћен баш у ту сврху, као подривачка сила коју арогантна власт по обичају није схватала довољно озбиљно, а чинећи такав пропуст припремала је сопствени пораз. Примера је много и, занимљиво, било их је с обе стране демократске завесе која овај свет и даље дели на политички и социјални рај и пакао

Није непознато колико може бити утицајна прецизно одмерена оштра реч духовитости на рачун власти. У свету политике она постаје специфично борбено средство које се пригодно сматра муницијом политичке сатире упућене потлаченима који превише верују својим тлачитељима, а с „племенитим“ циљем да им они мање верују. Друга је ствар што је готово без изузетка та племенитост била лажна, а читав процес сатиричног „откривања истине“ која вас(нас) све боли у сукобу са поквареном влашћу није ништа друго него манипулација и тек још једна лаж. Ипак, поменута моћ сама по себи, без обзира на интенције онога који је користи, осетна је, чиста, незаустављива чак. Хумор бодљикве жице, што суровији, али и интелигентнији, макар и само оригиналнији, често је био у стању да жестоко уздрма темеље чак и најригиднијег друштва. Заправо, намерно је коришћен баш у ту сврху, као подривачка сила коју саможивост и арогантност владајуће клике по обичају није схватала довољно озбиљно и чинећи такав пропуст припремала је сопствени пораз. Хумором против диктатуре власти бори се свет од када је и духовитих људи и оних који би радије да буду власт. Ови други, властодршци, хумор су прихватили као наводни вентил за испољавање фрустрација поданика не би ли их на тај начин одржали питомим и послушним. И тај је наизглед неизвесни и опасни процес углавном савршено функционисао у корист најпре власти. Све док зидови бедема са којих су чинило се безбедно гледали на своју „рају“ нису почели да пуцају од смеха те раје. Тај се процес толико пута баш на овај начин испољио у стварности да је невероватно како и даље несметано функционише. Доступност модерне технологије у најширим масама је значајно помогла да сатирична герила лакше дође до својих поштовалаца, заправо да им буде доступна у сваком моменту и на сваком месту. Отуда су се елитни сатиричари и комичари претворили у суперзвезде плебса, па чак, неретко, и у једине особе којима потлачени верују. Пошто се ова сатира појављује у организованим медијским калупима, најпре у форми телевизијских емисија, борбена маса за супротстављање власти се регрутује баш од представника домицилне, инертне и не баш увек довољно интелигентне масе омамљених „ТВ манијака“ која смисао својих мизерних живота проналази једино испред малих екрана.

[restrict]

Одијум шоу-бизниса према Трампу И увек и свуда ће се у тој маси пронаћи довољно подршке за борбу против било које владалачке силе и опције. Сведоци смо, рецимо, чак и за америчке стандарде неприличне страсти и насилног отпора према новоизабраном председнику Доналду Трампу. Он је, могуће је, постао и нека врста рекордера када је реч о бројности противника који га отворено презиру, понижавају и не признају ни по ком основу. Али сав тај одијум је био и те како припремљен у радионицама за забаву масе – најпре на малим екранима. Скоро да су у тај ешалон доспеле све комичарске величине модерног америчког шоу-бизниса. На известан начин историјски политички преседан у Сједињеним Државама, барем када је реч о бурно испољеном неприхватању нације свог новог председника, још пре него што је овај стигао да и формално преузме власт, ушао је у емисије тамошњег шоу-бизниса и то, разуме се, у најгорим издањима. Најинтересантнији је ипак био кратки период одмах после објављивања изборног тријумфа Трампа када су и неки увек на исмевање и провоцирање наоштрени комичари чувеног вишедеценијски доминантно присутног комичарског серијала „Суботом увече уживо“ наводно остали без текста. Том приликом је нацији, сасвим озбиљно и свечано ламентно, отпевана верзија чувене химне туге и депресије Ленарда Коена „Алелуја“ уместо уобичајеног забављања вицевима и скечевима. Наводно, у тим страшним тренуцима ником није било до комедије. После су, додуше, комичари у Америци преузели ствар у своје руке и лавина бездушног исмевања је појурила према новом станару Беле куће као никада пре (у једном од бројних антитрамповских скечева овог шоуа нови је председник представљен као празноглава и примитивна сељачина коме је лично Сотона главни саветник!). И овом је приликом отпор пошао од професионалних забављача масе баш у ту масу, као инјекција бунта против власти коју не заслужују. Иронично је што је бунтовништвом инфицирана инертна маса послушника по истом рецепту по коме су управо бездушне тајне службе ове земље рушиле власти и државе деценијама пре тога широм планете.

Берлускони и Садам Један од најупечатљивијих примера је од Запада обожаван, свакако из тог правца и инструиран, вероватно и финансијски подржан, „херој“ отпора против Садама Хусеина, извесни наводни комичар Махир Хасан, који је пре петнаестак година, додуше из по њега безбедног дела Ирака на северу земље тада под контролом Курда, исмевао Садама представљајући га као болесника и подивљалог лудака и то преко малих екрана државне телевизије. Садам је наводно послао убице како би ућуткали храброг комичара и све његове колеге које су учествовале у исмевању. Нико, наравно, није страдао осим, опет наравно, у том периоду америчког непријатеља број један, злогласног Садама. Ако се потражи некаква паралела у овој равни између диктаторског режима Блиског истока и неке западне демократије, можда је однос „народа“ према свом вођи најсличније негативан као у случају Садама био онај према вишеструком премијеру Италије Силвију Берлусконију. У његовом је случају медијску лавину гађења према свему ономе што он представља иницирао и касније одржавао на неопходном нивоу неприхватања славни глумац и режисер, оскаровац Роберто Бенињи. Био је нека врста италијанског Хасана из горњег ирачког примера. Али није снимао филмове о Берлусконију већ га је нападао у разним телевизијским емисијама и у интервјуима. Али, свеједно, своју је популарност употребио за напад на властодршца кога је сматрао недостојним у сваком погледу и упорним је јавним истицањем те чињенице усмерио добар део јавног мњења против њега. Иако је Берлускони успео чак у три наврата да постане премијер, његов је углед у очима многих Италијана био прилично на ниском нивоу добрим делом и захваљујући отпорашким активностима Бенињија и његових колега. Могуће је да је кључно Бенињијево коментарисање којим је започета незаустављива ерозија Берлусконијеве политичарске персоне било оно када га је назвао нулом која се меша у све, а не зна ништа. Бенињи је том приликом био гост популарног италијанског ТВ новинара Енза Бијађија. Берлускони је по преузимању власти издејствовао освету, па је тако модерно демократско друштво добило и своје демократско-диктаторско кажњавање новинара коме је популарни политички шоу „Ил фато“ („Чињеница“) скинут с програма ТВ РАИ по наређењу Берлусконија!

Једно време популарни сатирични луткарски телевизијски ангажман антипутиновских снага у Русији, „Кукли“, био је перјаница отпора против Путина кога је тада, почетком прошле деценије, отворено поредио са Стаљином и називао га бившим агентом КГБ-а. Међутим, њихово је борбено дејство против руског вође било кратког даха. Путин је на време реаговао на све провокације тог типа и у осуђујућем је наводно демократском хумору ове емисије препознао опасност за сопствени утицај, па и власт. И као у случају Берлусконија издејствовао је да „Лутке“ брзо буду скинуте с програма. С друге стране, нажалост напредног Запада, Путин се отворено декларисао као велики обожавалац дуговечно омиљеног друштва које стоји иза брутално хумористичног и опоро сатиричног ТВ серијала „Клуб духовитих и паметних“ познатог и по томе да је умео да пева песмице о њему или да га подржава чак и неким сексистичким, расистичким и, што је посебно повредило нежне осећаје западног света, ксенофобичним и антигеј вицевима. У сваком случају, ово је ређи пример када су сатиричари успоставили кохезиону спону с лидером и његовим политичким ставовима. Још је занимљивије да се временом на светском тржишту телевизијске и „он-лајн“ забаве успоставио истински бизарни спој међусобног поштовања и подршке између управо у целом западном свету превасходно омраженог руског лидера и италијанског комичара који је у међувремену постао и политички активан, славног, контроверзног и ексцентричног Бепеа Грила. Њега су, иначе, одмах излепили свим могућим антидемократским етикетама и оптужили га да пропагира Путина. Грило је недавно додатно изнервирао исте „демократе“ јавним одушевљењем што је Доналд Трамп постао амерички председник. Апсурдно, па и парадоксално, Грило је тако успео да ове увек љуте противнике испровоцира на опредељивање против њега јер је стао и на страну Путина и Трампа иако су њих двојица макар и да је само формално, а није, на подразумевајуће смртоносно и неизлечиво супротстављеним странама политике. Грило, као ни други горепоменути прегалачки примери духовитих ТВ персона које су своје деловање преко малих екрана усмерили и у далеко озбиљнијим правцима од пуке забаве гледалишта, нису морали да плате озбиљнију цену због било које политичке мисли или активности. Када је, међутим, реч о забављачима маса који су се мало занели и помислили да би могли да мењају власт у Либији, цена је била смртоносна. У време владавине Гадафија Либија је била земља погрома за такозване дисиденте и било које духовите нападаче на личност и дело великог вође. Гадафи је показао изузетно занимање за сатиричаре који би могли да окрње његов углед и током времена их се углавном успешно решавао. Неки су ипак претекли, као извесни Милуд Амрони, који се политичким вицевима лансираним директно у масу, као својеврсна политичка инфекција, борио потив Гадафија показавши колико може бити велика моћ оваквог делања и како хумор, сатира и исмевање нису нимало наивно оружје. Наставио је он такво обрачунавање с Гадафијем све док овај није свргнут с власти, а онда је престао. Гадафи му више није био занимљива мета. Препустио га је другима који су унапредили Амронијево дело скрнавећи страсно и предано Гадафијев лик све до његове смрти.          

 

Сатира – оружје моћније од свих других

Политичка је сатира као бојева муниција одавно присутна и на нашим просторима. Против актуелне власти се обилно користи у популарним ток-шоу емисијама (најпре у епизодама „24 минута са Зораном Кесићем“) и на друштвеним мрежама. Већина овдашњих телевизија, међутим, нема интерес да се на овај начин одупре властодршцима и да тако стане уз актуелне уличне протесте против „деспотске тираније актуелне власти“. С друге стране, претходне политичке гарнитуре и њихове вође нико није нападао. Изгледа да баш у време владавине наводне демократије, која дефинитивно није донела ништа добро, а још мање обећано, није било никога ко би се макар као резигнирани демократа чија су очекивања изневерена сатирично осврнуо на такву власт. Мада, у једном краћем периоду су и код нас деловале „политичарске лутке“ у тада врло гледаном серијалу на телевизији Пинк „Никад извини“. Исмевање тадашњих политичара у овој луткарској серији било је истински провокативно и занимљиво, али не и трајно да би се постигао ерозивни ефекат на систем. Актуелни су се протести као „прави и озбиљни“, а инструисани, подржани и предвођени од медијских звезда, тако, спојили са онима против Милошевићевог режима који су управо начели духовити противници са естраде. Његову су власт напали „вентили за пражњење народа“ оличени у радио и позоришним представама најпре „Индексовог радио позоришта“ које се, занимљиво, недавно после деценије демократске паузе вратило слично антирежимском сатиром као у време када су постајали суперзвезде исмевајући Милошевићев лик, власт и породицу. И један део наше глумачко-филмске „елите“ одлучио је да је време да се заузме политички став и изабере страна, па су чак и ван деловања у оквиру сопственог позива, изашли пред „револтиране масе“ и ту демонстрирали духовитост не би ли доказали да су оно што нису и не треба да буду – политички активисти и лидери. Како год, примера је мноштво да су естрадна слава, политички интонирана и упорна сатира често оружје моћније и ефикасније од свих других. Необично је што су га они против којих је усмеравано то оружје често потцењивали. Док није било касно…

 

[/restrict]