Почетна / Култура / Магични воз 20. века

Магични воз 20. века

Гротескно-карневалски квалитет воза у роману Драгана Јовановића Данилова наглашен је именима ликова чија етимологија потиче из различитих (поп)културно-историјских регистара, до те мере да су неки од њих више плод иронијске интертекстуалне игре него карактери „од крви и меса“

Романи песника готово по правилу носе трагове њиховог односа према језику, па се неретко могу сврстати у категорију лирских, што значи да у њима не треба тражити преимућство фабуле већ се ослонац поставља на онеобичену перспективу главног јунака и његов поглед на свет. Нови роман Драгана Јовановића Данилова делимично припада овој традицији, али је најзанимљивији у моментима у којима је надилази, не прелазећи у домен класичног епског приповедања.

Радња романа пружа простор за различите приповедачке инвенције. Приповедање у првом лицу прати путовање возом главног јунака Косте Амброзића од Пожеге до Београда, последњег дана претходног миленијума, да би посетио оца на самрти. У дубокој зими, путници у смрзнутом возу који више стоји него што се креће отварају дијапазон тема о којима дискутују или приповедају, да би финале романа било у ноћи 31. децембра на 1. јануар, на карневалском дочеку Нове године у возном ресторану.

Заплет романа сугерише да овде немамо посла са реалистичним приповедањем јер је сама поставка приче, иако могућа, мало вероватна. Смештање више гласова јунака на једно место указује на романе Достојевског и његово раслојавање приповедања на више гласова, али је ова паралела само делимично тачна. Стилско јединство говора главног јунака и неколицине споредних сугерише да над чистим вишегласјем превагу односи јединствена приповедачка визија која је и најважнија у овом делу. Мотиви и ликови имају аутономну логику у функцији обликовања воза као ишчашеног света у малом, у чијем подтексту је наратив о двадесетом веку.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *