ЛАТИНИЗАЦИЈА КАЗАХСТАНА

ПИСМО КАО ПОЛИТИЧКА АЛАТКА

Астана планира да Казахстан до 2025. у потпуности пређе на латинично писмо. Процес би требало да почне 2018. године са уписом нове генерације ђака. Све је образложио у програмском документу објављеном 12. априла 2017. на званичном председничком сајту под насловом „Курс ка будућности: духовна обнова“

Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев изјавио је да „прелазак на латиницу има дубоку логику“. „Све је повезано са савременим технологијама и комуникацијама, а такође и са особеностима процеса у образовању и науци 21. века. Од првих разреда основне школе наша деца уче енглески и уче латинична слова, зато код младих не би требало да се појаве било какве тешкоће. До краја 2017. године уз помоћ научника и расправе у јавном мњењу неопходно је усвојити нови стандард абецеде“, навео је он.
Назарбајев, потом, напомиње да постоји дуга историја преласка с ћирилице на латиницу и обратно, искључиво из политичких разлога, али и из интереса народа. „Ви знате да корени казашке азбуке сежу дубоко у прошлост, тачније 6–7. век, што је рано средњовековље. У овом периоду на Евроазијском континенту појавило се и почело користити старотурско рунско писмо, у науци познато као Орхоно–енисејска слова. То је једно од најстаријих писама у историји човечанства. Од 5. до 15. века турски језик је језик међунационалне комуникације на значајној територији Евроазијског континента. На пример, сви званични документи и међународна преписка Златне хорде обављали су се на турском језику. Када је наш народ примио ислам, коришћење рунског писма је потиснуто и почело је коришћење арапског језика и писма. Од 10. до 20. века, током 900 година, користило се арапско писмо. Затим је 7. августа 1929. године Президијум Централног извршног комитета СССР и Савета народних комесара СССР донео одлуку о увођењу ’јединственог турског писма’ на основу латинице. Латиница се користила од 1929. до 1940. године, а затим се догодио прелазак на ћирилицу. Дана 13. новембра 1940. године донет је Закон ’О преласку казашког језика с латинице на ћирилицу руске графике’“, износи Назарбајев историју казашког писма, при чему напомиње да је ова политика преласка на латиницу најављена још 2012. године у Стратегији „Казахстан 2050“.
„То значи да ћемо до реченог периода прећи на латиницу у свим сферама. То јест 2025. године ми морамо да почнемо да користимо латиницу у производњи, штампи, уџбеницима и свему осталом.“

[restrict]
ОДГОВОР ДРУШТВА Према традицији у Казахстану, на иницијативу председника први је реаговао председник Мажилиса (парламента) Нурлан Нигматулин, изјавивши да чланак шефа државе има историјски значај јер најављује грандиозни пројекат „модернизације друштвене свести“. „Она допуњује програм политичких реформи и економске модернизације јединственим спровођењем духовне модернизације казашког друштва и сваког Казахстанца. Само високообразовани и духовно богати људи могу гипко реаговати на нове изазове времена и доносити исправне одлуке“, навео је.
Који су аргументи Казахстана у корист латинице? Заменица директора Института науке о језицима Министарства образовања Анар Фазилжанова је у коментару „Централноазијском порталу“ рекла да је увођење латинице „допринос глобализацији“, али и „допринос јединству турског света“. „Турска је прешла на латиницу крајем 1920, Азербејџан, Туркменистан и Узбекситан после распада СССР-а. Ево сада и ми. На тај начин читав турски свет писаће једним писмом“, навела је.
Питање преласка Казахстана на латиницу, да подсетимо, отворено је 1989, када је донет закон о језицима. Од тада се говори о овој „потреби“. Године 1992. одржан је у Турској турколошки конгрес (који су спонзорисале турска и британска влада) на који су позвани представници туркојезичких народа распаднутог СССР-а. У делегацији из Казахстана било је 50 људи, а међу њима и познати академик и тадашњи директор Института за проучавање језика Абдуали Туганбајевич Кајдаров. Једна од основних тема конгреса била је неопходност преласка туркојезичких народа на латиницу. По повратку са конгреса академик Абдуали Туганбајевич Кајдаров написао је отворено писмо председнику државе Нурсултану Абишевичу Назарбајеву о неопходности преласка Казахстана на латиницу. Уз писмо послао је и урађен предлог казашке абецеде. Међутим, иако је председник усвојио мишљење академика, одустао је због јавности, која је била против, тако да је све заустављено.
Нови покушај превођења казашког језика на латинично писмо покренут је 1995, а потом 2006. године. Одустало се због великих трошкова, јер је требало поново штампати све важније књиге, речнике итд. за шта, према процени надлежног министарства, треба најмање 15 година рада.
Питање је дефинитивно решено доношењем председникове „Стратегије 2050“ у којој су дефинисани рокови преласка на латинично писмо, при чему није било никакве јавне расправе, нити уважавања мишљења представника неказашког становиштва.
Искуства Азербејџана, Узбекистана и других туркојезичких народа су различита, али једна од негативних последица је „појава пада нивоа образовања становништва, јер су генерације подељене“. Наиме, старији, будући да не знају латиницу, нису могли да помажу младом нараштају током школовања што је довело до пада образованости. Но многи заговорници латинизације се надају да ће се овај тренд старењем генерација које су прве прешле на латиницу зауставити, јер ће они знати да помажу својој деци.
ТРНОВИТ ПУТ У МОДЕРНУ Који си проблеми, односно ризици повезани с латинизацијом Казахстана?
Најпре, то је скуп пројекат, који ће коштати много више од пројектованог. Ако се зна да је данас Казахстан у економској кризи, што је повезано с ниским ценама нафте и глобалном економском кризом, постоји и опасност недовољног финансирања читавог пројекта. Уколико се пројекат „замрзне“, то ће значити и његов крај.
Латинизација Казахстана може довести и до врло непријатних последица. На пример, старије генерације не могу прећи на латиницу, док код млађих неће бити проблема, тако да ће се створити јаз (неразумевање) између ћириличара и латиничара. Политичке последице ће се прво осетити код рускојезичког становништва, које је ово већ доживело као „одвајање од Русије“ и као „дискриминацију“, што ће додатно погоршати односе две државе. Такође, рускојезичко становништво Казахстана најављује „културни рат“ за ћирилицу.  Овде треба подсетити да је рат у Украјини, тачније Донбасу, започео због језичког питања, а сигурно је да ће екстремисти ово искористити за распаљивање грађанског рата по обрасцу Украјине. Сама Русија, према првим реакцијама, овај потез казахстанског председника доживљава „као отклон у страну Турске и Запада“, а већ се чују и предлози „да се поступак Казахстана означи као демарш Казахстана“ (у пракси Савета безбедности Уједињених нација то значи „нагло напуштање“ састанка неке делегације).
Идеја о преласку на латиницу у казашком друштву, како видимо, појавила се буквално од момента распада СССР-а, али није било одлучних корака у том правцу до данашњих дана. Узрока има мноштво. Прво, не прихватају сви грађани латиницу. У моменту осамостаљења Казахстана титуларна нација није имала већину у становништву. После немилосрдног прогона Руса за време власти Бориса Јељцина процес је заустављен, тако да данас у овој држави живи четири милиона Руса и милион рускоговорећих Немаца. Друго, међу заговорницима преласка на латиницу нема јасног схватања која латинична слова користити (има неколико варијанти). Треће, прелазак на латиницу захтева велике материјалне ресурсе. На пример, треба заменити 17 милиона пасоша. Четврто, поставља се питање шта са ћириличним наслеђем, тачније хоће ли се Казаси одређи свега написаног и створеног на ћирилици, јер ако је забораве – заборавиће се и стечено знање на овом писму.
ПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ Промена у писму изазвала је, наравно, огромно интересовање, не само руске јавности, па се поставља основано питање политичког контекста. „Узрок није лингвистички већ највероватније политички. То је питање политичког избора државе с којом ће се цивилизацијом зближити. У овом случају избор латинице означава зближавање с другим турским језицима, пре свега турским. Затим, значи и удаљавање од цивилизације која користи ћирилицу, то јест Русије. Ово је увек мучан процес. Очи су навикнуте на своје писмо, а да не говоримо колико је то скупо. Морате поново штампати класична дела. Поред тога морају се променити бројне знане и незнане табле…“, рекао је професор лингвистичке конфликтологије Максин Кронгауз.
Такође, у Казахстану не постоји нити једно једино скорашње истраживање јавног мњења о питању преласка са ћирилице на латиницу, ни од стране државних институција, невладиног сектора, нити независних научних центара. Последње истраживање на ову тему урадила је 2006. године служба „Комкон-2 Евроазија“. Истраживање је показало да само 22 посто становника Алма Ате подржава идеју преласка на латиницу, 51,5 одсто је било против, а 23 процента није имало став. Истовремено, 2002. године Фонд „Обшћественое мненије“ објавио је резултате истраживања по коме 51 посто Казахстанаца лакше разговара на руском него на казашком језику, док је 76 посто сматрало да руском језику треба дати статус другог државног.
Реакција руских аналитичара је јединствена, а може се свести, како преноси портал politikus.ru, на став „да је Назарбајев наредио извођење Казахстана из руског света“. С обзиром на кратак рок који је председник дао за прелазак на латиницу, ово значи не само просто бекство од Русије већ „бекство без окретања главе“. Али крај приче није ту. Савремена казашка елита жели да енглеском језику да и „официјелни“ статус другог државног језика (тепа му на различите начине: „језик међународне комуникације“, „пословни језик“, „језик међународних финансијских операција“), како би у потпуности истиснула руски.
Руски професор Михаил Дељагин је на вест о преласку Казахстана на латиницу за руске медије изјавио: „За Русију је ово ужасна вест, јер азбука учествује у формирању културних кодова, а превод језика на латиницу означава културно окретање ка Западу, при томе не на таласу национализма и русофобије, како је то урађено, на пример, у Молдавији или неким државама бивше Југославије, већ при ’здравој памети и разуму’, у оквиру државне политике. Ово је стратешки, промишљени избор садашњег руководства Казахстана, а не емотивни или неразумни наступ.“ Професор је потом додао: „Јасно је да Казахстан жели да нас економски искористи актуелном сарадњом у оквиру Евроазијског савеза, али будућност Казахстана и казашког народа не виде у заједници с Русијом.“
Марина Балтачева и Михаил Мошкин за познати руски лист и портал „Погледи“ такође кажу да се ради о зближавању Казахстана с турским светом, односно о оживљавању пантуркизма. Наиме, већ од 2018. први разред основне школе почиње да примењује латиницу, иако је пун прелазак планиран за 2025. годину. Тако је председник Казахстана пошао путем „латинизованих“ Азербејџана, Узбекситана и Туркеминије, који су се после распада СССР-а одрекли ћирилице.
Интересантна је реакција молдавског портала ava.md који је објавио анализу о овом питању под насловом „Латиница у Казахстану – друг се показао недругом“, исмевајући аргументацију Назарбајева – „чуј, прелазак је природан, деца уче енглески и већ знају енглеска слова“. На први поглед делује логично (зашто мучити децу да уче два писма), али то је плитко, површно, јер шта значи одбацити деценије традиције и стварања на ћирилици – самоубиство? Брига за децу овде није главна, већ „бекство од Русије“. Назарбајев је насамарио Русе. Ушли су у Евроазијски савез, искористили је економски, а сада „беже од Русије главом без обзира“. Тако је то када се погрешно мисли да су могуће интеграције само на основу економских интереса, без неке више идеје и идеологије, вредности.
У Русији су наравно вест о преласку Казахстана на латиницу примили с болом, па и зебњом (због новог могућег рата). Јавност очекује реакцију Путина, мада истичу да је казахстански председник ово урадио користећи заузетост руских политичара Сиријом и САД. Не недостају ни критичари који поступак Казахстана користе да исмевају и нападају Владимира Путина, представљајући то као још једну од његових „победа“. Такође, има и оних који се чуде и питају како је могуће да је Путин „пао“ у Казахстану кад је знао да се избори с много већим проблемима. У сваком случају јасно је да се Руси овај пут неће тако лако помирити с одлуком казахстанског председника Нурсултана Назарбајева, а какав ће бити одговор – остаје да се види.

КАЗАХСТАНСКО ИСМЕВАЊЕ РУСКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ

Да казахстанско окретање латиници има дубљи, геополитички смисао потврђује писање Марата Шибутова, који се не слаже са геополитичким обрасцима, јер су упрошћени, заборављајући да је у друштвеним наукама као полазни метод од времена Емила Диркема прихваћен „идеални тип“, што значи поједностављење друштвених чињеница. Но, Казахстанац сматра да Русија види окружење на следећи (свакако погрешан) начин (при томе карикирајући): „Русија се на Западу граничи са Европском унијом, која представља климаву организацију, под утицајем САД. Европска унија ће пасти под налетом варвара из Африке и Блиског истока, јер су Европљани одустали од традиционалних конзервативних вредности поставши Гејвропом. На југу Русије је Кавказ, важан геополитички регион коме је неопходно стално геополитичко присуство Русије, јер се судбина целе Евроазије решава управо ту. Ту живе јединствени народи са грозном културом, који нуде савезништво сваком центру моћи. На југоистоку Русије налазе се Казахстан и Средња Азија, где су све државе у опасности од авганистанских муџахедина или Кинеза. Но Кина је нама братска држава с којом се супротстављамо трулом Западу. Још само мало недостаје да кинески радници дају неколико трилиона долара да би их заштитили од НАТО-а. Русија пак у међувремену размишља шта се догађа у Гејвропи и како се с тим носити. А размишља зато што је важно имати добре односе с Европом, а зашто је важно није никоме јасно.“
Следеће ругање руском геополитичком уму је код схватања Кавказа и Закавказја. Наиме, да су ови региони одвојени од Москве Великим кавкаским гребеном висине 5642 метра, који има два стратешка пута – један у Абхазији, други у Дагестану. Стратешки су јер нема других. На тај начин, све што се догађа на овој страни и природној граници важно је за Русији колико је важна дијаспора Јермена, Грузина, Азербејџанаца и Курда у Москви.

[/restrict]