Почетна / Култура / КЊИГЕ И ЖИВОТ

КЊИГЕ И ЖИВОТ

Душан Батаковић
СРБИЈА И БАЛКАН: АЛБАНИЈА, БУГАРСКА И ГРЧКА 1914–1918
„Прометеј“, Радио-телевизија Србије, Нови Сад, Београд, 2016

Мало је раздобља у савременој српској историји која су као период Великог рат имала тако важну улогу у коначном обликовању модерног идентитета српског национа, као завршна фаза у општеприхваћеној тежњи Срба за уједињењем у заједничку државу. Отуда је у „култури сећања“ у Срба херојска епопеја одбране од моћних агресора, праћена беспримерним страдањима и мучеништвом и окончана тријумфалним васкрсом Србије, укрштана са идеологијом југословенског уједињења, произашлом из ратних циљева Србије. Одрастајући уз ратне приче и догодовштине свога деде Цветка М. Павловића, за Батаковића је епопеја Великог рата већ у раној младости постала део не само личне историје него, у вишеструко симболичком значењу, важан део његовог идентитета. Албанија, Бугарска и Грчка у Великом рату, три су теме које је годинама истраживао, а чији резултати се налазе у овој књизи. Уз студије, у књизи су објављена и два документа: мемоарски запис генерала Драгутина Милутиновића о командовању Албанским трупама, и мало позната брошура са говором Р. Агатоновића у Народном представништву 1919. године.

Александар Гајић
НОВИ ФЕУДАЛИЗАМ
„Конрас“, Београд, 2016

Нови феудализам ослања се не претходни наслов Духовне основе светске кризе у којој се аутор подробно бавио кризом западне, негда хришћанске, цивилизације, чији се замеци примећују већ у схоластичком средњем веку, а први озбиљни симптоми у ренесанси. Николај Берђајев је, после револуције, написао једну од својих најборбенијих књига Ново средњовековље. Нови феудализам је књига о чежњи за средњим веком као периодом који је служио идеализму, а не суровој капиталистичкој дводимензионалности, култури савременог „новог средњовековља“, те ЕУ као „неофеудалној“ творевини…

Вујица Огњеновић
ЧОВЈЕК КОГА СУ ВОЉЕЛИ АНЂЕЛИ
„Агора“, Нови Сад, 2016

Пратећи животну причу једног од изабраника, мистични буквар једног живота, књига У разговору са анђелима показује вертикалу људског трајања на просторима Балкана. Обрад, натпросечно дете обдарено духовних чулима, попут Мановог Феликса Крула, пробија се кроз живот у суровим историјским околностима. Мистично и мистерија живота паралелно теку у Црној Гори поткрај 19. и првој половини 20. века. Иза привида мемоарских списа, овај роман показује разноврсне могућности литерарне стварности и игре у њој.

Ласло Вегел
БАЛКАНСКА ЛЕПОТИЦА ИЛИ ШЛЕМИЛОВО КОПИЛЕ
„Академска књига“, Нови Сад, 2017

Нови роман Ласла Вегела говори о историји једне новосадске породице. Прича о њој почиње крајем прве деценије 20. века и завршава се почетком 21. века – она показује апсурдност породичне приче једне националне мањине, приповедајући о паралелним животима деде (Јанош Шлемил) и његовог унука (Ференц Шлемил). Њихово презиме указује на главног јунака романа Шлемил Аделберта фон Шамисоа, међутим, док је главни проблем Шамисоовог јунака губитак сопствене сенке, протагонисте романа Ласла Вегела брине то што имају више сенки, у роману имају више имена (Јанош, Јохан, Јован, односно Ференц, Фрања, Франц), и носиоци су више идентитета (мађарског, немачког, српског). Такву судбину им намећу историјске олује које генеришу непрестане промене власти на тим етнички шароликим просторима.
Балканска лепотица или Шлемилово копиле је драма људи којима су идентитети били наметнути, али је уједно и историјска фреска једног рубног подручја Европе. Слика једне епохе и анамнеза једне болести.
Роман је на српски превео Арпад Вицко.

Селимир Радуловић
СЕНКА ОСМОГ ЕОНА
Културни центар Новог Сада, 2016

Радуловићеви стихови и звуком и фактуром, и обухваћеним искуством и тематско-мотивским круговима, сугеришу да их на поетичкој мапи сместимо на страну која стоји ближе традиционалним представама; али она се такође јасно разликују од данас доминантних облика традиционализма у српској поезији, ослоњених на песму народног певача, односно на неосимболичко крило песништва између два светска рата. Такав утисак оставља и песникова нова збирка Сенка осмог еона.

Агнес Раватн
ПТИЧЈИ СУД 
„Агора“, Београд, 2017

Телевизијска водитељка Алис Хагторн напушта свог мужа и посао у престоници услед јавног сексуалног скандала. Прихвата посао кућне помоћнице и баштованке код човека који живи тамо где ниједан пут не води. Међутим, њен послодавац је четрдесетогодишњак без намере да се с било ким зближава док чека жену да се врати с пута.
Из различитих побуда, двоје људи се изопштава из друштва, настанивши се у забаченој кући крај мора. Спојени су тајнама и потребом за искупљењем, једно се изједа због срамоте, а друго осећањем кривице. Птичји суд почиње као нежна прича, а изграђује се у свеобухватну драму о животу и смрти.
Агнес Раватн (1983) је норвешка списатељица млађе генерације, која је већ 2007. године, након дебитантског романа Седмица ’53, запажена као јединствен глас у савременој норвешкој књижевности. Птичји суд донео јој је низ књижевних награда и публику ван граница њене земље.

Драган Хамовић
МЕКО ЈЕЗГРО
СКЗ, Београд, 2016

За Драгана Хамовића Меко језгро је простор детињства који нас обликује и који остаје у нама докле год трајемо без обзира на промене које живот доноси. Песме су праћене прозом. Осим уводне приче о одрастању, стихове прате и записи о поезији и све то ради њеног бољег, истанчанијег разумевања, објашњава Хамовић за кога је стварање поезије најаутентичнији израз онога што проживљавамо.
„Читава повест и моје заједнице“, наводи Хамовић, „била је преломљена кроз искуство мојих најближих, тако да сам свет упознавао и кроз њихове животе, а историју, која је веома важна тема и моје поезије, кроз оно што су они искусили.“ За ову збирку аутор је добио престижно признање, Змајеву награду коју додељује Матица српска.

Ото Хорват
КАО ЦЕЛАНОВИ ЉУБАВНИЦИ
„Академска књига“, Нови Сад, 2016

Не само да је роман Сабо је стао, прозни првенац Ота Хорвата из 2014. године, увршћен у најужи избор за НИН-ову награду и постао лауреат награда „Биљана Јовановић“ и „Мирко Ковач“ већ је и заслужио позитивну рецепцију читалаца и критике која траје и данас, доказујући да овај ауторов „излет“ у прозу након седам песничких књига није случајан, нити кратког даха.
Наставивши да ствара у овом жанру, Хорват својим читаоцима сада доноси ново искуство у виду дванаест кратких прича које анализирају ситуације, тренутке, осећања, збуњеност, напетост, запитаност, промене, сећања и животе – укратко, све оно што чини савремени тренутак онаквим какав јесте и даје одговоре на питања данашњег човека. Ове приче се наслањају на богату традицију европске књижевности, од Бенхарда до Целана, али садрже и једну посебну стилску јединственост, избрушен израз, интригантност и емотивност који су одликовали ранија Хорватова дела, било да је у питању роман или поезија. Његови јунаци су сами себи антиподи – истовремено тужни и радосни, безбрижни и забринути, гладни и сити, опчињени и ужаснути, те заљубљени и посвађани, попут љубавника из насловне приче – и због њих ова проза израста у нешто више од уобичајених кратких прича које се често јављају на нашој савременој сцени: то је запис једног времена и простора којима се аутор и читаоци заједно крећу. Напослетку, ова збирка такође потврђује вредност и присутност Ота Хорвата као прозног писца чији је рад промишљен, планиран, минуциозно обрађен и, пре свега, квалитетан и потентан, закључује Драган Бабић.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *