Почетна / БРОЈ 467 / Дуги прсти Едија Раме

Дуги прсти Едија Раме

Албански премијер прети Великом Албанијом, а Европска унија пружа му отворену подршку. Да ли је то сигнал за узбуну Србији?

Када се, 21. септембра 2013, најпознатији светски шпекулант филантропијом Џорџ Сорош трећи пут оженио на свом имању у Бедфорду у држави Њујорк – које је, иначе, купио од аутора „Парка из доба Јуре“ Мајкла Крајтона – међу одабраним званицама на интимној церемонији, како ју је описао „Ројтерс“, уз директорку Међународног монетарног фонда Кристин Лагард, председника Светске банке Џим Јонг Кима и певача групе У2 Боноа, нашао се и премијер Албаније Еди Рама, једини са ових простора (а и нешто шире) који је доживео такву част. Можда се и зато Рами сад допушта штошта што другима не би никада, па и да припрети новом променом граница у Европи, а да за то не добије чак ни вербални прекор а камоли укор пред искључење из пристојног друштва, но пре ће бити да је обрнуто. Да Сорошево пријатељство с Рамом није узрок него последица ширих и дугорочнијих планова за Балкан који сад почињу да се спроводе у дело. Што значи да изостанком критике Раминог упозорења да би Албанија и Косово могли да се уједине не треба да будемо увређени и изненађени, већ упозорени на оно што нам се спрема…

МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО Да јесте реч о планираном процесу ширења, такорећи изливања Албаније ван њених граница сведочи већ и све што се дешава у Македонији, с (досадашњом) кулминацијом у виду Тиранске платформе албанских партија из бивше југословенске републике која је усвојена под покровитељством Едија Раме, а која, у својој крајњој консеквенци, предвиђа фактичку деобу Македоније између Македонаца и Албанаца, с експлицитном намером да Албанци у њој престану да буду национална мањина и да постану субјект равноправан с Македонцима.
Управо је то, и то сасвим отворено, на саветовању под називом „Обезбеђивање југоисточне Европе: Нови модел прогреса на Балкану?“, одржаном 30. марта у Атлантском савету у Вашингтону, признао албански шеф дипломатије Дитмир Бушати: „Не слажем се са ставом да се Албанци који живе у Македонији посматрају као национална мањина. Албанци који живе у Македонији су једна од две главне, конституентне етничке групе, заједно с Македонцима.“
Значај овако провокативног исказивања намера – прецизније: претензија – све и ако је оно прошло поприлично незапажено, налази се у преамбули Устава Македоније, а она Македонију дефинише као „националну државу македонског народа“ у којој равноправно могу да живе и остале националности, међу којима се поименце, тим редом, наводе Албанци, Турци, Власи и Роми. Што ће рећи да Албанци нису једна од „две главне, конституентне етничке групе, заједно с Македонцима“, како тврди Бушати, већ је то положај који им он прижељкује и који треба да се оствари захваљујући Тиранској платформи.
При чему треба подсетити и да овде, наравно, није реч о самосталном, албанском прегнућу већ о акцији коју су брижљиво координирали са својим ЕУ и НАТО партнерима. Уосталом, о томе сасвим јасно сведоче притисци (засад безуспешни) ове две организације са седиштем у Бриселу на македонског председника Ђорђа Иванова да мандат за састав нове македонске владе повери Зорану Заеву и његовој већини у Собрању окупљеној управо на Тиранској платформи. А подсећању на ове притиске треба додати и податак да су се овог понедељка у Тирани са Рамом састали и немачки вицеканцелар Зигмар Габријел и холандски шеф дипломатије Берт Кендерс, и не само да свом домаћину ни речју нису замерили на мешању у унутрашње политичке процесе суседне државе већ су, напротив, директно стали на његову страну у спору који он тренутно има с опозицијом, уочи парламентарних избора који ће у Албанији бити одржани 18. јуна.

СТРАХ ОД РУСИЈЕ С тим у вези, треба споменути и да Раму поприлично оштро критикује „Херитиџ фондација“ о којој смо прошле недеље писали као о „тинк-тенку Доналда Трампа“, али не због његових великоалбанских претензија и прекограничног утицаја на политичке прилике у Македонији него само услед „озбиљне забринутости због (деловања) спољних група као што је Фондација за отворено друштво. Мешање г. Сороша у Албанију преко Стејт департмента није ништа ново“, стоји у тексту „Балканска питања поново прете америчкој безбедности“ чија се кључна порука, очекивано, налази у упозоравајућој оцени да је „Русија активна у региону (Западног Балкана), покушавајући да поткопа интересе САД“.
Управо у том страху од Русије, рекло би се, и лежи кључ за разумевање евроамеричке подршке албанском експанзионизму. У најкраћем, Албанци су им овде највернији савезник, који пак своју податност њиховим интересима наплаћује њиховом подршком сопственим тежњама.
О преплитању ових интереса (на македонски рачун), најзад, говори и споменути Бушати, бранећи њихову Тиранску платформу: „Одувек сам веровао да ће, с Македонијом у процесу уласка у НАТО, сви пријатељи Македоније, укључујући Албанију, имати више утицаја на унутрашња збивања у Македонији… Албанија се не меша у унутрашња питања у Македонији. То је нешто што тврди трећа страна (Русија), која оптужује Албанију, САД, НАТО и ЕУ због мешања у унутрашња питања (Македоније)… У такозваној платформи постоје јасни захтеви за деблокирањем пута Македоније у НАТО, зато што је за Албанце најважнија ствар…“

УНИЈА КОСОВА И АЛБАНИЈЕ Албанске претензије на Македонију с ваздушном подршком НАТО-а, дакле, сасвим су очигледне. Али зашто би се те претензије ограничиле само на Македонију, тим пре што је тамошња ситуација кудикамо сложена због тога што се и сами Македонци понешто питају о својој земљи, док је још (и) њихова? Наравно да се не ограничавају само на Македонију, то јест, с обзиром на то да јесу бацили око на Македонију, било би сасвим чудно да друго око нису бацили на Косово и Метохију, које је етнички углавном очишћено од препрека какве постоје у Скопљу, Битољу и околини Прилепа.
Отуда је и логично што је Рама најавио да ће посегнути за нашом јужном покрајином – како извештава портал „Политико“, рекао је да „унија између Албаније и Косова не може да се искључи ако избледи перспектива Западног Балкана за чланство у ЕУ“. „Политико“: „Упитан да ли би уклонио са стола унију са Косовом, Рама је рекао: ’Не… Али ако нема наде, нема перспективе, нема простора, онда, наравно, мале уније могу да се догоде.’ (…) Рама је рекао да унија с Косовом ’није моја жеља већ могућа алтернатива затвореним вратима Европске уније’.“
Рамине претеће речи, наравно, могу се тумачити и као покушај да се изнудом убрзају евроинтеграције Албаније и Косова, али такво је тумачење погрешно већ и стога што смо прилично сигурни у процену да су албанске тежње за уједињењем много снажније од њихове чежње за уласком у европску породицу. Што значи да се у (очекиваном) даљем успоравању ЕУ интеграција заправо сад тражи изговор за албанску анексију Косова и Метохију. А изнуђена реакција ЕУ и НАТО-а на Рамину провокацију само нас учвршћује у уверењу да је и овде, уосталом, као и у Македонији, па зашто би овде било ишта другачије, реч о заједничком злочиначком подухвату.
Зашто рекосмо да је реакција ЕУ и НАТО-а на Рамине речи била изнуђена? Зато што се ни једни ни други нису огласили сами од себе и зато што су сматрали да треба да се огласе на овакву претњу ионако крхкој стабилности Западног Балкана, већ су се огласили тек када су им српски медији затражили коментар.
А и тада су избегли чак и реч критике на рачун Едија Раме. „Танјугу“ је, наиме, неименовани званичник НАТО-а – нисмо, дакле, удостојени чак ни званичне реакције – рекао „охрабрујемо лидере на Западном Балкану да се држе својих обавеза и да наставе путем дијалога и помирења“, а „Бети“ је Маја Коцијанчич, портпаролка ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини, поновила познату и, од употребе излизану, фразу да „регион Западног Балкана има јасну европску перспективу“ (како ли јој не досади да то понавља?), да „радимо са свим партнерима у региону да се оствари тај циљ, утемељен на начелима помирења и регионалне сарадње“, те да „сваки вид политичког уплитања нарушава учвршћивање добрих суседских односа“. Другим речима, које стају у само једну: ништа. Ни ЕУ ни НАТО нису нашли ништа спорно у Раминој најави уније Албаније и Косова, и биће право изненађење ако икако другачије реагују на председника такозваног Косова Хашима Тачија који је, маниром папагаја, за Рамом поновио да ће, ако ЕУ затвори врата Косову, „сви Албанци региона живети у једној јединственој држави како би се наставило даље с интеграцијом у европску породицу“, јел’, не зато што сањају Велику Албанију већ зато што већ вековима жарко желе да постану чланови Европске уније.

С-300 Какве закључке из свега овога Србија треба да изведе? Пре свега, треба да јој буде сасвим јасно, ако то већ није а како може да не буде, да Албанци увелико раде на стварању Велике Албаније – кад се о томе отворено говори за медије, шта ли се све тек ради у потаји? – и да у томе имају подршку својих западних патрона, иначе, оних који су нас 1999. и бомбардовали да би нам отели Косово и Метохију, дакле, ништа ново под капом небеском. И никога не би смеле да заварају силне немачке и сличне похвале на рачун Србије као фактора мира и стабилности на Западном Балкану, не само зато што је Зигмар Габријел исте похвале изрекао и Рами у лице у понедељак у Тирани као и Александру Вучићу пре тога у Београду већ и зато што ће тих похвала нестати чим се директно супротставимо њиховим стварним намерама и дугорочним циљевима. А тај се тренутак, како изгледа, ближи поприличном брзином.
Шта нам је чинити? Пред нама су, у основи, две алтернативе. Једна, да својом кооперативношћу покушамо да их одобровољимо, у нади да ће нас поштедети кад нас коначно ставе на нишан. Али, авај, ено нам примера Македоније која је баш то покушала, и видимо како сада пролази, и само је безнадежна будала или беспризорни издајник у стању да помисли како би поступање по македонском рецепту у случају Србије могло да произведе повољнији резултат. Узгред буди речено, управо је обезбеђивању српске кооперативности имала да послужи и прошлонедељна посета америчког сенатора Џона Мекејна нашој земљи.
И управо нас та посета, то (не)изговорено упозорење да се окренемо од Русије, води до друге алтернативе која је пред нама. То је отпор. А за отпор је потребан снажан савезник, и то једино може да буде Русија, макар и зато што никога другог на видику нема. И утолико је симптоматичније што је, практично тек што је Мекејн отишао из Србије, Александар Вучић рекао да је с Владимиром Путином недавно у Москви разговарао о набавци система С-300 – може се ова изјава схватити и као одговор оном америчком јастребу – и сад нам остаје само да се надамо да ће ови разговори бити претворени и у нешто конкретније. И да се уз то, наравно, надамо да нећемо доћи у ситуацију да ово оружје употребимо, но то неће зависити само од нас, и зато је боље да будемо спремни. За сваки случај, јер се Рамине и Тачијеве речи, и подршка коју имају док их изговарају, не смеју схватити олако.

Један коментар

  1. U ČLANKU postoje kontradiktorni politički zaključci u odnosu na aktuelnu srpsku politiku i realnosti na terenu. Prvo, MAKEDONSKI SCENARIO (nećemo da se desi u Srbiji) je neadekvatan izraz koji potencira da je za takav scenario kriva Makedonija (makedonski narod) – a radi se o reflaksiji Briselskog sporazuma o Kosovu – otetoj i predatoj teritoriji, sada je na redu Zapadna Makedonija! Drugo, Makedonskim scenariom se plašio srpski narod pred izbore za predsewdnika Srbije, što nije u redu. Aleksandar Vučić je zaboravio da su Makedonci 90-tih demonstrirali u Skoplju, Kumanovu, Prilepu, Bitolju… protiv bombardovanja Srbije zbog Kosova, a sada Makedoniji okreće ledja. Trebao je Vučić da podrži teritorijalni integritet i suverenitet Makedonije (kao što je podržao Ukrainu sa Krimom, a govori se da je Srbija neutralna) za mir i normalizaciju odnosa na Balkanu.

    UNIJA Kosova i Albanije je takodke refleksija (izdajničkog) Briselskog sporazuma (primopredaja teritorije, samo što se drukčije tumači da zamajava srpski narod). Albanci su oteli Kosovo Briselskim sporazumom, potpisali Dačić i Vučić, sada je na redu legalizacija i albanizacija-otimanje Zapadnbe Makedonije. Zašto Vučić blokira, ne dozvoljava debatu-raspravu o Briselskom sporazumu (15 Odredbe, šta tamo piše…) na zahtev opozicije na sednici u naarodnoj skupštini? Zašto autor članka nije dao osvrt na Briselski sporazum – koji stvara i tek će stvarati tenzije i političke sukobe na Balkanu, pandorina kutija koju su upravo Srbi otvorili da mogu razni separatisti da rasparčavsaju Srbiju? ZAŠTO je predato celo KiM – ZAŠTO najmanje pola nije (a moralo je) da pripadne Srbiji??? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *