Почетна / Друштво / Други круг

Други круг

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Зашто је убедљива победа Александра Вучића на председничким изборима мање убедљива него што изгледа, и ко стоји иза постизборних протеста у Београду, Новом Саду и другим градовима по Србији

Kада је, 13. новембра 2000, вашингтонска Бела кућа декласификовала и објавила 16 хиљада тајних докумената америчке владе о – како је званично саопштено – „акцијама које је одобрила Влада САД, а које су погоршале политичку поларизацију и нарушиле дугу традицију демократских избора и поштовања уставног поретка и владавине закона у Чилеу“, међу документима који су доказали америчку умешаност у крвави пуч у Чилеу 1973. године нашао се и допис шефа ЦИА постаје у Сантјагу, из октобра 1970, таман пре него што ће отпочети, речима Беле куће, „америчке акције које су поткопале демократију и људска права у Чилеу“. „Тражили сте од нас да испровоцирамо хаос у Чилеу“, стоји у овом допису, написаном месец дана пошто је непожељни социјалиста Салвадор Аљенде изабран за председника Чилеа. „Ми вам представљамо формулу за тај хаос.“

СИГНАЛ ЗА УЗБУНУ Али какве то везе има са српским председничким изборима, одржаним ове недеље 2. априла, на којима је председнички кандидат власти Александар Вучић своје противкандидате победио већ у првом кругу избора? Веза се налази у томе што су, упркос оваквом резултату (или баш због њега?), протестима против диктатуре избори ипак ушли у свој други круг, на улицама Београда и других српских градова. И налази се веза у томе што је Марија Захарова, портпаролка руског Министарства иностраних послова, ове среде констатовала да су „многобројни посматрачи, међу њима и страни, констатовали да суштинских неправилности није било, да је процедура гласања спроведена у складу са општеприхваћеним нормама и да резултати гласања одражавају вољу српских бирача“ и да се нада „да ће све политичке снаге у земљи показати одговоран приступ и да неће дозволити дестабилизацију ситуације у Србији“, а против диктатуре демонстрира се сад под слоганом „Вучићу, лопове, покрао си изборе“, а ми смо прошле недеље, упозоравајући на могућност постизборних немира, констатовали и да сви који буду тврдили супротно од онога што о изборима буде рекла Русија „Србији не желе добро као што знамо да јој жели Русија…“.
И да не дужимо већ на почетку, можда се већ сасвим довољан сигнал за узбуну крије у податку да пропагандна станица коју је основала ЦИА, Радио „Слободна Европа“, на свом интернет-порталу уживо преноси слику с београдског протеста против Вучића, а нису то чинили, на пример, када се у Београду демонстрирало против НАТО-а…
Вратићемо се овим протестима и њиховим циљевима пошто проанализирамо неочекивано очекиване резултате недељних председничких избора.

ВУЧИЋЕВ ЗЕНИТ Уверљиво је, као што је познато још од недеље увече када су почели да пристижу први резултати, победио актуелни премијер Александар Вучић, освојивши око 55 одсто гласова, пет одсто више него што му је било неопходно за победу у првом изборном кругу.
На другом месту завршио је бивши заштитник грађана Саша Јанковић са освојених 16,36 одсто гласова, трећи је био Лука Максимовић, много познатији као Бели Прелетачевић, са 9,43 одсто, тек четврти Вук Јеремић са свега 5,66 одсто гласова, тек пети Војислав Шешељ са још мањих 4,5 одсто, а још мање су добили Бошко Обрадовић (2,29 одсто), Саша Радуловић (1,42), Милан Стаматовић (1,17), Ненад Чанак (1,13), Александар Поповић (1,05) и Мирослав Паровић (0,32 одсто гласова).
На изборе је изашло 54,54 одсто уписаних бирача, нешто мање него прошле године, када је на парламентарним изборима гласало 56,07 одсто грађана Србије уписаних у бирачки списак.
Како протумачити ове бројке?
Пре свега, очигледно је да је – упркос надањима, опозиционим пре свега – очигледно је да излазност, која је повећавала могућност одласка избора у други круг, није повећана, но, како ћемо видети, то не значи и да су изостала померања у оквиру бирачког тела.
Вучић, као убедљиви победник, наравно, има разлога за задовољство. Не само што је победио него је победио већ у првом кругу, штавише освојио је скоро 12 одсто гласова више од свих својих конкурената заједно.
Коначни резултат на крају ће показати да је Вучић освојио око два милиона гласова (податак од ове среде: 1.953.481, на основу 96,8 одсто бирачког тела). Пре годину дана, међутим, на парламентарним изборима, листе које су га сад подржале (СНС и коалициони партнери, плус СПС и коалициони партнери, плус Савез војвођанских Мађара) освојиле су, укупно, скоро три стотине хиљада гласова више: 2.293.537. Три стотине хиљада њихових прошлогодишњих гласача, дакле, сад нису гласали за Вучића. Из ових бројки извлачимо закључак да је Вучић досегао зенит своје популарности; део бирача СПС-а и СВМ-а који сад, како изгледа, нису изашли на изборе, није надоместио подједнак број нових гласача.

ЈАНКОВИЋ И ШУТАНОВАЦ С друге стране (политичког спектра), уверљива победа у борби за место лидера грађанистичке опозиције припала је Саши Јанковићу, који је добио скоро три пута више гласова од Вука Јеремића и преко 11 пута више него Саша Радуловић, Ненада Чанка и да не спомињемо. Објашњење? Укратко, очигледно је да је Јанковићу успело да постане центар гравитације овог бирачког тела, и да, уз то, Јеремићу није успело да привуче значајнији део патриотских гласача; право изненађење, иначе, будући да су му кампању подржали родоначелник предаје Косова и Метохије Борис Тадић и главни уништитељ наше војске по НАТО стандардима Здравко Понош, а и сам је Јеремић у свему томе саучествовао као министар иностраних послова у Тадићевој влади Мирка Цветковића.
Што се Јанковића тиче, медији најављују да ће ускоро основати политички покрет независан од Демократске странке на чијој је инфраструктури управо остварио пристојан резултат („Ни Саша Јанковић, али ни чланови Апела 100 не желе да у тој организацији буде Демократска странка“, пише „Данас“ ове среде. „Наши извори наводе да демократе страхују да би део њихових чланова врло лако и спонтано могао да пређе у Јанковићеву политичку организацију“), и биће веома занимљиво за посматрање са безбедне удаљености како ће се даље развијати односи двојице досадашњих сарадника и будућих, по природи ствари јер се боре за исто бирачко тело, политичких конкурената, Саше Јанковића и шефа ДС-а Драгана Шутановца. Њих двојица су ове среде покушали да одагнају сумње заједничком фотографијом на твитеру, али то само значи да су одлучили да конфликт одложе, не и да га неће бити.

ГРАЂАНИСТИЧКИ ТРЕНД Тек, док стагнација Вучићевог рејтинга треба да забрине, пре свега, њега самог и његове сараднике, други уочљиви тренд на овим изборима морао би да забрине и остатак Србије који је с мучнином присуствовао њеном грађанистичком уништавању.
На прошлогодишњим изборима, наиме, грађанистичке изборне листе освојиле су, у збиру, 680.489 гласова, а грађанистички кандидати, ове недеље, (барем) 872.213 гласова, дакле, око 200 хиљада гласова више. И да будемо начисто: нису толико добили зато што су понудили нови и одличан програм за развој Србије – нису понудили никакав програм – нити зато што је та њихова Европска унија постала нешто привлачнија него што је била – није, напротив – већ због појачаног незадовољства досадашњом Вучићевом владавином. На томе им је, уосталом, читава кампања и била заснована.

ФЕНОМЕН БЕЛИ И то нас доводи до феномена Белог Прелетачевића и његових преко 300 хиљада гласова протеста против свих политичара, а нарочито против владајућих јер су они у нарочитом фокусу (ако Прелетачевићеви гласови и нису гласови за праву опозицију, јер да јесу, добила би их она, а не он, то сигурно јесу гласови против Вучића). У предизборним прогнозама преовлађивало је уверење да ће Бели, ако оствари добар резултат, повећати укупну излазност. Бели јесте остварио добар резултат, одличан чак (за њега, не и за Србију, која нема разлога да се одушевљава таквим резултатом кандидата који не нуди, и не може да понуди, баш ништа), али излазност није повећана. О чему се ради? У потрази за објашњењем враћамо се на Вучићевих недостајућих тристотинак хиљада гласова, и закључујемо да су део СПС-ових гласача, који сад нису изашли на изборе, надоместили гласачи Белог Прелетачевића, коме је приде успело и да откине понеки глас који би иначе отишао било грађанистима, било патриотским странкама. Које су, кад их већ споменусмо, на овим изборима доживеле озбиљан пораз, и можемо само да се надамо да оптимистичке изјаве о новом почетку Демократске странке Србије, које су из ове партије могле да се чују након избора од којих нису ни очекивали више од онога што су и добили, нису лишене основа, пре свега зато што је ова странка, пристојног и постојаног грађанског патриотизма, Србији и те како потребна ако жели да буде стабилна и своја.

МЕДИЈСКА ЛАЖ А да би била стабилна и своја, Србија сад пре свега треба да се сачува од другог круга председничких избора који се, кад га већ неће бити на бирачким местима за Ускрс, одиграва на улицама Београда, Новог Сада и неколицине других градова по Србији.
Већ смо то констатовали у више наврата на овим страницама: између акутно нестабилне Македоније, Косова и Босне и Херцеговине, с перспективом да ка нама из Турске нагрну милиони миграната из Турске, највећи интереси Србије у овом тренутку јесу унутрашњи мир и стабилност. И све што их ремети има се сматрати, и то с пуним правом, као непријатељско деловање према нашој земљи.
Ова лаконска оцена, ипак, садржи у себи читав низ слојева које је потребно размотрити.
У првом слоју, мора се констатовати крајње недемократски карактер текућих протеста који покушавају да оспоре, дакле, да промене, исход тек завршених избора. Већина је гласала онако како је гласала, то је демократија, више среће други пут. Овако, на улицама је гласна мањина која би да одузме победу тихој већини.
Приговор, или оправдање за протесте које се састоји у тврдњи да изборни процес није био регуларан због Вучићеве медијске доминације такође не стоји. Не зато што те доминације није било – јесте, било је, то нико не може да оспори – већ зато што су сви остали председнички кандидати, самим својим учешћем у изборима, такво стање легитимизовали. Зашто нису бојкотовали изборе, ако су услови већ били толико нерегуларни? И зашто су протести покренути тек када се испоставило да је Вучић победио у првом кругу? Нису ови нерегуларни услови, наиме, настали 2. априла увече или 3. у преподневним сатима, већ много раније, а раније се због тога није протестовало. Него, јел’, тек када је постало извесно да другог круга, тамо где би требало да га буде, у гласачким кутијама, неће бити. Да ли би ових протеста било да су избори отишли у други круг? Наравно да не.
И још нешто, што се медија тиче. Лажу – тешка реч, али нема прецизније – сви који тврде да је медијска ситуација сада тежа него што је била у време Бориса Тадића. Тада је, буквално, само „Печат“ био отворен за опозицију, нико други сем власти и њених прилепака у осталим медијима није постојао осим у облику мете за иживљавање. Па зашто тада није било оваквих протеста?
Није ли, поврх тога, тада Борис Тадић кршио Устав Србије својом трећом председничком кандидатуром? Није ли, противуставно и аутократски, у свој кабинет преселио овлашћења председника владе Мирка Цветковића? Зашто тада није било протеста против диктатуре?
И да не буде забуне. Иако међу демонстрантима већину чине млади, студенти и ђаци, нису ово студентски протести, каквима се често представљају да би се маскирала истина, већ протести гласача на недељним изборима који се буне зато што су ти избори завршени поразом кандидата за које су гласали. Што њихов недемократски карактер додатно појачава.

ПОЗАДИНА ПРОТЕСТА Ово је један слој приче. Други, кудикамо значајнији, састоји се у питању ко стоји иза текућих протеста? Да ли су протести спонтани, као што верују они који их подржавају и у њима учествују, или су изрежирани у иностранству, како тврди, на пример, Сергеј Железњак, заменик генералног секретара Јединствене Русије, партије Владимира Путина, који је изјавио да „те наручене манифестације, према стандардном сценарију ’обојених’ политичких пројеката, имају за циљ да ослабе ауторитет легално изабраних власти које воде самосталну политику, и да дестабилизују ситуацију у земљи“?
Чилеански сценарио из седамдесетих година прошлог века уверљиво показује да овакве сумње нису лишене основа, напротив, да су сасвим разложне. А још се разложнијим чине ако се, идемо хронолошки, подсетимо и сопственог искуства с „Отпором“ – „Вашингтон пост“ је већ у децембру 2000. нашироко писао о америчкој улози у финансирању и обуци припадника ове организације за коју смо тада мислили да се изродила спонтано – и Мајдана у Украјини – Викторија Нуланд, доскорашња помоћница америчког државног секретара, отворено је признала да су САД у ту сврху уложиле пет милијарди долара – и Арапског пролећа у Египту, Либији, Сирији… које су уверљиво, као америчку ујдурму, раскринкале „Викиликсове“ депеше, и „шарене револуције“ у Македонији коју су подстакли Џорџ Сорош и УСАИД, како су то недавно потврдила и шесторица америчких сенатора и конгресмена из Републиканске партије.
Ова могућност – да садашњи протести у Србији нису спонтани као што се тврди већ да су изрежирани с исте адресе – не значи аутоматски и да су сви који у њима учествују издајници и Сорошеви плаћеници. Напротив, 95 до 99 процената оних који у њима учествују, у њима учествују искрено, искрено незадовољни и у нади да ће нешто променити набоље. Али проблем и није у њима него у оном једном преосталом проценту који би да то њихово незадовољство распали и инструментализује за сопствене циљеве. Као што лепо пише у рецепту за изазивање Арапског пролећа који је 2008. израдила РАНД корпорација за потребе Пентагона, „Иницијатива за алтернативну стратегију укључује истраживање креативне употребе медија, радикализације омладине и мобилизације незадовољних сектора домаће популације и алтернативних покрета“. Управо се то сад догађа и у Србији.
Ко је организовао протесте? Први позив на протест, 3. априла, колико смо успели да разаберемо, упутио је преко фејсбука извесни Немања Милосављевић који ни широј ни упућенијој јавности досад није био познат по било каквом политичком ангажовању, осим што се по неким његовим ранијим постовима може закључити да је најављивао да ће гласати за Белог Прелетачевића. Следећег дана, 4. априла, на фејсбук страници истоветног изгледа, позив на нови протест потписује организација (?) „Против диктатуре“, Немања Милосављевић на страници свог позива на протест истовремено пише „опет понављам (сиц.) да не верујете људима који се представљају као ’организатори’“, док Бели, који је 3. априла подржао Милосављевићев протест („Поздрављамо достојанствени грађански протест…“), дан касније поручује: „Не могу никоме да забраним да иде на протест, свако треба своје мишљење да искаже али се плашим да неко оће ту омладину да искористи зарад личних интереса и интереса своје странке.“
Шта се ту издогађало, а изгледа да нешто јесте, засад остаје нејасно. Две констатације. Прва, да се не зна ко је у споменутој организацији „Против диктатуре“ – да ли се не зна зато што је све толико спонтано, или зато што се организатори крију? – и друго, да не грешимо душу, али читава ова ситуација заиста неодољиво подсећа на Египат, Арапско пролеће и Ахмеда Салеха, покретача фејсбук странице „Сви смо ми Калед Саид“, катализатора побуне кога је „Си-Ен-Ен“ описивао као „младића који је одрастао чезнући за интернет конекцијом“, да би се испоставило, када је „Викиликс“ објавио депеше америчке дипломатије, да је овај Ахмед Салех, који је тобоже преко фејсбука и спонтано покренуо побуну, заправо две и по године раније почео редовно да посећује америчку амбасаду у Каиру (депеша 08CAIRO2431, класификована као „тајна“, за њом следе и друге)…

НОВОСАДСКИ КЉУЧ У сваком случају, све и ако није сасвим јасно ко је и са каквом позадином покренуо текуће протесте, прилично је јасно ко их је већ приграбио за своје циљеве. И при томе не мислимо (само) на припаднике организације Други круг, блиске Вуку Јеремићу, и жуте паткице и друге припаднике изборног штаба Саше Јанковића, који се, сви заједно, могу видети међу демонстрантима.
Кључ за разумевање онога што се сада догађа у Београду и остатку Србије налази се у Новом Саду, а реч је о томе да су демонстранти из Београда прихватили захтеве својих колега из Новог Сада (смена чланова Републичке изборне комисије, Савета Регулаторног тела за електронске медије, РЕМ-а, смена Маје Гојковић и смена главног уредника и уредника информативног програма РТС-а, ако се све то не испуни, онда ванредни парламентарни избори). Зашто је ово битно? Зато што је у Новом Саду ситуација много транспарентнија него што је у Београду. Тамо је, наиме, на неформално чело протеста стао Недим Сејдиновић, председник Независног друштва новинара Војводине (финансијери: Фондација браће Рокфелер, америчка Национална задужбина за демократију, УСАИД…), а са њим и његов колега Лазар Човс из Војвођанског грађанског центра међу чијим су „донаторима и партнерима“ и НЕД, и Фонд за хуманитарно право, и Иницијатива младих за људска права, а радио је Човс и за „Актив Балканс“, чији су покретачи Иницијатива младих за људска права и организација „Интерњуз“ на чијем је челу Џин Бурго, консултанкиња Института за отворено друштво Џорџа Сороша, Фонда браће Рокфелер, Фондације Форд која је већ раскринкана као хладноратовски параван за ЦИА…
А треба свему овоме додати, као побочан доказ сумњи, да се удару на РЕМ управо ове среде придружила и НВО Бироди, међу чијим су „партнерима“ наведени и НЕД, и УСАИД, и Сорошева Фондација за отворено друштво…
Тако да је, заправо, поприлично лако наслутити ко (зло)употребљава незадовољство и енергију младих људи. Циљ ове операције? Логика је једноставна. Протести дестабилизују Србију, нестабилна Србија је слаба Србија, и, као таква, подложнија притисцима него што би иначе била на свим тачкама на којима се опире евроатлантистичком Западу, дакле, и у вези са Републиком Српском, и у вези са Косовом и Метохијом, и у вези са Русијом. Ово што већини учесника протеста изгледа као оправдана побуна против Александра Вучића и стања у коме нам се држава и друштво налазе, заправо је ударац на Србију који с Вучићем има везе утолико што треба да га учини подложнијим западним притисцима него што је сада. И зато, Србијо, памет у главу. На то нас упозоравају и Чиле, и Украјина, и Македонија, и Либија, и Сирија…, а о нашем пређашњем искуству с 5. октобром већ да и не говоримо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *