Почетна / Србија / Брат Ердоган и Ханова паткица

Брат Ердоган и Ханова паткица

Зашто је европски комесар за преговоре о проширењу подржао протесте против актуелних српских власти, какве везе Џорџ Сорош има с одласком Саше Јанковића у Брисел, и зашто су амерички амбасадори у Београду и Приштини оштрије осудили београдско противљење Великој Албанији него претње Великом Албанијом из Тиране и Приштине

Mного је више симболике него практичног значаја било садржано у понуди српског министра одбране Зорана Ђорђевића његовом руском колеги Сергеју Шојгуу да српски деминери помогну Русима у разминиравању Сирије. Не само зато што „у овом тренутку ми немамо капацитет и искуство да у томе учествујемо“ већ смо „спремни да идемо на обуку и да се потом укључимо, а то је прелиминарно 2018“, како рече сам Ђорђевић после састанка са Шојгуом током Шесте московске конференције о међународној безбедности овог уторка, него и зато што ће и тада наш допринос моћи да буде више симболичан него конкретан.

СИМБОЛИКА Али управо је симболика сада важна, зато што ће већ и сама српска понуда Русији на Западу учврстити уверење да је Србија све ближа Русији уместо Западу, све и ако ми сами, с тим у вези, остајемо оправдано сумњичави макар док руским хуманитарцима у Нишу не буде додељен статус какав у Србији имају НАТО агресори који су нам у међувремену постали партнери а некима и пријатељи.
Тек, баш зато што је мало места сумњи да отворена предизборна подршка председника Русије Владимира Путина Александру Вучићу, зачињена миговима 29 и жељом за С-300, овом понудом министра Ђорђевића и предстојећим учешћем Војске Србије на војној вежби „Словенско братство 2017“ с војскама Русије и Белорусије (почетком јуна), и све то приде пропраћено поруком министра Шојгуа да је „победа Александра Вучића на председничким изборима у Србији појачала убеђење Русије да ће пријатељски и партнерски односи јачати“, зато што је дакле места сумњи да све то заједно на Западу може да произведе било какав другачији закључак осим закључка да се Русији приближавамо уместо да се од ње удаљимо по црногорском моделу, ствар је елементарне (гео)политичке писмености закључити и да овакав развој односа Србије и Русије не може да буде по вољи Западу који је са Русијом у перманентном стању подгрејаног рата. Што Србију ставља у позицију која је, негде, између нежељеног партнера и отвореног противника западним интересима на Западном Балкану.
То је и оквир који ће нам помоћи да лакше разумемо ово што нам се догађа, а догађа нам се покушај интернационализације наших унутрашњих политичких (не)прилика, пропраћен спољном и, прилично је сигурно, координисаном претњом Великом Албанијом.

ХАНОВА ПРЕТЊА И ШОЈГУОВО УПОЗОРЕЊЕ Погледајмо, најпре, као што нам и препоручују, у сопствено двориште. Протести против диктатуре на улицама Београда и других српских градова до сада су, већ, углавном до потпуно замрли, чему је делимично допринела и актуелна власт својим – изненађујуће мудрим – нечињењем уместо покушаја да их насилно сузбије (што би, вероватно, само изазвало контраефекат). Релативно мало грађана – максимално три и по хиљаде по проценама за то надлежних, а и Н1 каже да их је било „више хиљада“, дакле, мање од пет – окупило се овог уторка и на амбициозно најављиваном скупу у Херцеговачкој улици, на прву годишњицу незаконитог рушења у Савамали у организацији покрета Не да(ви)мо Београд (жута паткица), и то све са борцима против диктатуре који су им се тог дана придружили, мигрантима са заставама с паткицом, ЛГБТИ активистима (који су дан касније демонстрирали испред руске амбасаде у Београду) и Ђорђем Вукадиновићем и Јовом Бакићем.
И све би то једва било вредно спомена, да није покушаја да им се да вештачко дисање њиховом интернационализацијом. „Кад је у питању земља кандидат за чланство у ЕУ, очекујемо да свако има могућност да изрази оно што га забрињава и да може да негодује и демонстрира“, протоколарно је и сасвим начелно протесте прокоментарисао ЕУ комесар за проширење Јоханес Хан после састанка у Бриселу са српским шефом дипломатије Ивицом Дачићем. Али је онда додао, демонстрирајући своју намеру да се умеша у наша унутрашња посла: „То се одвија на миран начин и то је у реду и“ – пажња – „сматрам да је дужност власти у земљи да на прави начин реагују на то и уђу у расправу с људима… да буду у контакту с демонстрантима, да покушају да уђу у расправу и нађу решења.“
„Са становишта ЕУ“, потврдиће наше тумачење Ханових речи Јелица Минић из Европског покрета у Србији, „он (протест) је самим својим трајањем, масовношћу и разуђеношћу широм Србије добио својеврсни легитимитет.“
И можда и није чудно што је руски министар одбране Шојгу, на споменутом састанку с министром Ђорђевићем, дан после Ханове (пре)поруке да се улици да више права гласа него што јој припада, нашао за сходно да упозори: „Нажалост, свет није мирнији, стабилнији, и догађаји последњих деценија, повезани са обојеним револуцијама и разним врстама инвазија и насилног обарања руководства земаља, ни до чега доброг нису довели.“

ЈАНКОВИЋ У БРИСЕЛУ Али покушај интернационализације наших унутрашњих питања – на шта, иначе, мора да буде осетљив свако ко не мисли да Македонија иде баш у добром правцу, а све је отпочело када је интернационализована борба Зорана Заева против Николе Груевског – иде и у обрнутом смеру, не само из Брисела ка Београду већ и из Београда ка Бриселу. Тамо је ове недеље отпутовао бивши председнички кандидат Саша Јанковић, и не кријући да иде по инострану подршку. „Председнички избори показали су да постоји алтернатива… И у ситуацији када будемо јасно показали да је та алтернатива реална, верујем да ће бити више помоћи са стране… Странци могу да нам помогну и ако помогну, хвала им на томе…“, изјавио је уочи одласка у Брисел.
Или је све то, можда, за Србију ипак добро? Уосталом, простримо познате чињенице, па ће се закључак наметнути сам.
Протесте против диктатуре, осим Саше Јанковића, подржала је (поред осталих) и Соња Бисерко, на њима је учествовала и „Жена у црном“ Сташа Зајовић, једна од најстраственијих заговорница српске кривице и потребе да испаштамо због тога, а обе су подржале и Јанковићеву председничку кандидатуру. Протест против диктатуре прикључио се у уторак, како рекосмо, жутој патки, а о жутој патки већ смо писали због њених веза са сорошоидним НВО сектором.
А ту је и Јанковићев одлазак у Брисел где му је домаћин, како је најављено, потпредседник Групе Напредног савеза социјалиста и демократа у Европском парламенту (ЕП) Јозеф Вајденхолцер, а састаје се Јанковић и са посланицама ЕП Улрике Луначек и Сорајом Пост, као и са саветником Групе за Делегацију ЕУ–Србија Јоргеном Силом. Врло занимљиво. Међу две и по хиљаде хакованих и објављених докумената Фондације за отворено друштво Џорџа Сороша, наиме, нашао се и документ под називом „Мапирање поузданих савезника у Европском парламенту (2014–2019)“, у коме су набројани „доказани или вероватни савезници Отвореног друштва“, речју, посланици ЕП који су у Сорошевом џепу, њих укупно 226 (поређења ради, највећа званична, то јест јавна посланичка група, демохришћани, броји само 216 посланика). Занимљивост на коју указујемо састоји се у томе што се сви побројани Јанковићеви саговорници, по чију је подршку, по сопственом признању, он и отишао у Брисел – и Вајденхолцер, и Луначек, и Пост, и Сил – налазе се на овом списку Сорошевих поузданих кадрова у Европском парламенту. Случајност?

ВОЈВОДИНА РЕПУБЛИКА Или сва та подршка може Србији, а не само Јанковићу, да донесе и нешто добро? Па, слутимо, таман колико јој добра жели и Александар Оџић, председник Војвођанске партије који ових дана, после састанка са Сашом Јанковићем, најављује уједињавање а претходно је подржао његову председничку кандидатуру, што се и истиче на Јанковићевом сајту. Е, сад, Оџић наводи да „грађанке и грађани Војводине, на уставном референдуму 2006. године, нису прихватили актуелни Устав Републике Србије, што га чини суштински нелегитимним када је у питању уставно-прави положај Војводине у данашњој Србији“, да је „статусни положај Војводине као Републике једино праведно, заслужено и просперитетно решење за све грађане Војводине“, поручује да „Нови Београд и Земун треба да буду самостални војвођански градови! Београдску општину Сурчин интегрисати у нове војвођанске градове Нови Београд и Земун, а Палилулу у општину Опово и град Панчево!“, призива „помоћ међународне заједнице да (Војводина) изгради политички, економски и сваки други субјективитет на својој територији“, док његова сарадница Бранислава Костић, чланица Политичког савета Војвођанске партије и председница Војвођанског клуба, „Хрватској ријечи“ прошле године говори: „Посљедњим Уставом СФРЈ из 1974. (…) Војводина је била дефинирана као једна од 8 конституената федерације, што имплицира да је данас, 24 године након распада СФРЈ, Војводина једини ентитет СФРЈ чији уставно-правни положај никада није формално рјешаван. Из тога слиједи да би се с рјешавањем питања Војводине морало отпочети. Тога је, де факто, свјесна и међународна заједница.“
Сад, наравно, могуће је помислити и да Саша Јанковић прихвата Оџићеву и сличну подршку из прагматичних разлога, због гласова које би они могли да му донесу у Војводини на неким наредним изборима, па је зато запушио нос пред оваквим ставовима, али прошле године је „Војвођанска толеранција“, листа коју је Оџић предводио, на покрајинским изборима освојила тачно 4.943 гласа. Тако да ће пре бити да их спаја нешто друго, и толико о питању колико би све ово – од Хана, преко паткице, до Сороша и Јанковића – могло добра да донесе Србији.
То пак даље значи и да се циљ свих њихових прегнућа не налази у потреби да Србију учине бољом, већ слабијом и нестабилнијом, тачка.

ЕРДОГАНОВА ПРОВОКАЦИЈА А додатни се проблем налази у томе што су нам ова прегнућа баш у овом моменту још и мање потребна него што би нам била у неком другом моменту. Прошле недеље писали смо о изливању Албаније на Македонију и на Косово и Метохију – претње албанског премијера Едија Раме и косовског председника Хашима Тачија уједињењем, све то поврх Тиранске платформе за растурање Македоније – а у међувремену се овим плановима придружио и Јонуз Муслију, председник Албанског националног већа, позивом да велика албанска држава обухвати и источно Косово, тј. Прешевску долину, односно југ Србије.
Синхронизованост ових наступа била је сасвим евидентна, констатовао ју је и премијер Србије Александар Вучић, постављајући разложно питање „да ли Албанци то раде сами или у координацији с неким другим, можда и са неког другог континента, зашто сада и шта су им праве намере… Наше службе нашле су трагове деловања једне стране службе са агенцијама из Албаније и Приштине… Није реч о једној од највећих светских сила.“
Реч је о Турској. Њен председник Реџеп Тајип Ердоган подстакао је Едија Раму, који је био гост на свадби Ердоганове ћерке, и Хашима Тачија – један другог ословљавају са „брате“ – да реанимирају причу о Великој Албанији, они су тај подстицај, наравно, спремно дочекали.
Ердоганов мотив за то? Ширење турског утицаја на просторима некадашњег Османског царства које би да повампири, помоћ пријатељима у Приштини и Тирани, можда уз све то и претња Европској унији да ће је додатно дестабилизовати тако што ће дестабилизовати њен меки трбух. И Вучић рече да му се чини да је било „гађај Србију, а шаљи поруку неком другом“, и то би могло да објасни Ханову критику Раминих и Тачијевих претњи.

АМЕРИКА НА БАЛКАНУ Додатну пажњу, међутим, привлачи и Вучићева енигматична опаска да подршка оне неидентификоване а турске службе „није довољна, јер није реч о једној од највећих светских сила и то није довољно за овакво самопоуздање… Без обзира на то што неки имају изборе и политичку кризу у Албанији, није то довољно. Има ту још нешто.“
Ако није само Турска, и ако није Европска унија, онда то могу да буду још само Сједињене Америчке Државе. А да је тако, сведочи реакција америчких амбасадора у Београду и Приштини, Кајла Скота и Грега Делавија, који су запаљиве претње Раме и Тачија оценили само као „не до краја пажљиве изјаве“ (Скот) и „неопрезне приче“ (Делави) од којих су на тежу осуду, чак, наишле „претеране реакције на такве изјаве“, како рече амбасадор САД у Приштини, мислећи, наравно, на реакције из Србије јер нико други из нашег НАТО окружења није реаговао.
А да је заиста тако, да нам сада (и) Америка прети Великом Албанијом, поред осталог и због перципираног приближавања Србије Русији, посведочио је у интервјуу „Гласу Америке“ наш недавни гост, сенатор Џон Мекејн. „Није сасвим јасно у ком смеру Србија иде, нарочито у светлу избора председника Вучића… Веома је јасно да Руси покушавају да прошире штетан утицај на Балкану… Појачани утицај или покушаји појачаног утицаја на Србију су добар пример“, рекао је Мекејн, најављујући рад на јачању америчког утицаја и „мислим да ће његове“ – Вучићеве – „потезе до одређеног степена да диктира наш и европски ангажман у земљи“. А то нас пак враћа на комесара Хана и његову подршку београдским паткицама.
Наравоученије иде у три правца. Прво, очувати унутрашњу стабилност и спречити све покушаје интернационализације наших унутрашњих проблема. Друго, елиминисати сенке које и даље постоје у односу са јединим савезником на кога заиста можемо да рачунамо, почев од Ниша и дипломатског статуса руским хуманитарцима. И треће, злу не требало, што пре повратити српску војску из коматозног стања у које су је убациле досадашње реформе по НАТО стандардима. Зато што, очигледно је, ми нисмо једини који се питају да ли ће бити мира на Балкану.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *