АДЕНАУЕР ШПИЈУНИРАО БРАНТА

За „Печат“ из Берлина  Мирослав Стојановић

Закаснели бонски Вотергејт: Користећи „услуге“ окорелих нациста, који су нашли окриље у новој власти и под његовом заштитом, први канцелар Западне Немачке је очигледно злоупотребљавао своју моћ (недопустиво) шпијунирајући опозиционе политичке противнике, посебно нишанећи „опасног ривала“, харизматичног социјалдемократског лидера 

Да се знало на време оно што се сада зна, захваљујући отварању његовог тајног архива, први канцелар Савезне (западне) Републике Немачке Конрад Аденауер би, највероватније, био отеран с најважнијег политичког (канцеларског) трона и не би владао дуже (пуних четрнаест година) од „хиљадугодишњег (Хитлеровог) Рајха“, који је окончао, у невиђеном злочину, и Холокаусту, после (само) дванаест година.
А захваљујући добро чуваним тајнама, и после окончања његовог заиста (пре)дугог живота (рођен 1876, умро 1967), ушао је у историју на велика врата, кроз славолуке: по многим (репрезентативним) анкетама, његови земљаци га сматрају за најважнијег политичара 20. века. И не без разлога. С канцеларског трона, на који је ступио у позном добу, са седамдесет и четири године, с нагомиланим животним и политичким искуством, сакупљаним још из времена Вајмарске републике (био је најмлађи градоначелник великог Келна), направио је оштру цезуру с временом зла, нацистичке тираније и Хитлерове диктатуре, уводећи (изгубљене) Немце у демократију.

[restrict]

ЧОВЕК ХЛАДНОГ РАТА У томе су му, дакако, свесрдно помогли (западни) победници, којима је за тај тегобан историјски „прелазак Рубикона“ из тираније у демократију била потребна личност такве биографије: без нацистичког „педигреа“, с неспорним угледом и политичким искуством које је, државнички мудро, и надасве вешто, успео да „уновчи“. Играо је посебно на „америчку карту“ што му се и те како исплатило: фанатични антикомуниста, чији се страх од „црвене (совјетске) опасности“ претварао, и буквално, по сведочењу породице, у ноћну мору, био је идеални профил државника хладноратовског времена које је управо настајало.
Везао је „своје (западно) парче Немачке, у паничном страху од „црвене (источне) опасности“ чврсто за западну алијансу, укључујући и НАТО, па је у потаји (плашио се реаговања јавности) одбио 1952. године и (неочекивану) понуду Москве о уједињењу две немачке државе, под условом стриктне неутралности, уз чувену опаску „боље пола али цело“: страховао је да би неутрализована и уједињена Немачка могла, као њен источни део, да „поцрвени“.

ИСТОРИЈСКА ПОМИРЕЊА Успело му је да у (хладноратовским) околностима које су му ишле наруку оствари подухвате заиста неспорног историјског формата: помирење с вековним непријатељима с друге стране Рајне, Французима, ортачко с „великим генералом“, Шарлом де Голом, и још невероватније, после Холокауста, с новом јеврејском државом Израелом после дугих, и тајних, разговора и преговора с њеним оснивачем и лидером Давидом Бен-Гурионом.
Довољан „штоф“ за оду великом узору (иза њеног радног стола стоји портрет Конрада Аденауера, дело Оскара Кокошке) коју ће Ангела Меркел изговорити 19. априла поводом пола века од смрти првог канцелара Западне Немачке и првог шефа (њене) Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).
На изгланцану слику о једном „миту“ и „легенди“, атрибутима који се одавно и устаљено везују за име Конрада Аденауера, пала је, неочекивано, сенка управо ових дана. Оснивање Савезне Републике Немачке, које слови у свести њених грађана, и у историјском штиву као наглашено „успешна прича“, не доводи се у питање. Нова открића, која је управо обелоданио „Шпигл“, показују, међутим, да је почетак пута из „политичке, моралне и војне катастрофе“ од 1945. до узорне демократије у 2017. под тешком сенком.

ТАМНА СТРАНА ЈЕДНОГ МИТА Хамбуршки недељник је, наиме, после увида у доскора строго чувани тајни архив, објавио (у броју од 8. априла) причу која баца ново светло на тамну страну великог мита, у чијој сржи је закаснели бонски Вотергејт: користећи „услуге“ окорелих нациста, који су нашли уточиште, под његовим окриљем, и у новој власти, Аденауер је шпијунирао опозиционе политичке противнике, а на нишану му се нашао посебно опасни ривал, потоњи канцелар Западне Немачке и лидер Социјалдемократске партије (СПД) Вили Брант.
У тек отвореним тајним документима из владиног „власништва“ и архива Савезне обавештајне службе (БНД) најутицајнији немачки политички магазин издвојио је више детаља који говоре о драстичној злоупотреби моћи „демократског канцелара“, који би, према проценама експерата, да су тада обелодањени, изазвали велике политичке потресе и, врло вероватно, крај владавине Конрада Аденауера.
После нове, али тесне победе конзервативаца на изборима 1961. године, тада осамдесетпетогодишњем Аденауеру, да би опстао на власти, била је неопходна коалициона потпора. Њу је могла да му пружи само странка либерала, слабашне моћи, али једина на тадашњој парламентарној и политичкој сцени, поред његових љутих ривала, социјалдемократа. Либерали ће и годинама касније издашно користити привилеговану позицију „језичка на ваги“: одређиваће, практично, ко ће владати земљом.
ХАЗАРД СТАРОГ ЛИСЦА У часовима њиховог колебања, на коју ће страну кренути „жути“ (њихова политичка боја), ка „црнима“ (конзервативци, демохришћани) или „црвенима“ (социјалдемократе), „стари лисац“ је у преговарачком покеру имао пресудне адуте: високопозиционирани члан либералне странке (ФДП), чије име је тек недавно откривено, нациста Лотар Вајраух био је лични Аденауеров шпијун. Канцелар је ревносно добијао исцрпне информације о свему што се догађало у руководству либерала, па је, без проблема и ризика, могао да „игра“ хазардерски: кад је „нагуцнуо“ да би могао да уђе у коалицију са „црвенима“ – што му, иначе, није падало на памет – либерали, жељни власти, поклекли су и прихватили, без одлагања, његове услове.
За читаоце „Печата“ интересантнија је, свакако, у овом контексту, прича о Аденауеру и Вилију Бранту. Био је то однос који је, у много чему, обележио немачку послератну политичку сцену. Аденауер је у харизматичном социјалдемократском прваку видео велику политичку опасност. Идеолошки и прагматично властодржачки. Био је, очигледно, иницијатор немилосрдне, прљаве политичке кампање у којој су се, против Бранта, конзервативци користили свим, најчешће недопустивим средствима. Тек ће се, деценијама касније, кад Аденауер одавно није био међу живима, јавно извинити Бранту. Сам Аденауер је, у тој кампањи, заиста неморално, „експлоатисао“ чињеницу да је Брант рођен као ванбрачно дете (право име било му је Херберт Ернст Карл Фрам) а његово бекство од нациста, да би спасао главу, у Норвешку означавао готово као издају отаџбине!

КЕНЕДИ У БЕРЛИНУ Личну и политичку суревњивост према Бранту Аденауер је показивао (готово) у свакој ситуацији. Оклевао је, на пример, дуго да се, после подизања Берлинског зида (1961), појави у Западном Берлину у знак солидарности и охрабрења тамошњем становништву (хитрији од њега у томе су били чак амерички политичари) из само једног разлога: уверавао је најближе сараднике да би његова посета политички користила Бранту, који је у том часу био градоначелник Западног Берлина. И Брант му није остајао дужан. Уљудније и дискретно, али приметно, игнорисао је канцелара приликом посете Џона Кенедија Западном Берлину (остала је упамћена његова завршна реченица, изговорена на немачком: И ја сам Берлинац), указујући, демонстративно, наглашену пажњу америчком председнику као узданици (без посебног ефекта) у великој историјској драми.
У „Шпигловом“ прелиставању тајни из Аденауеровог архива, први западнонемачки канцелар против Бранта користи превејаног обавештајца (потоњег оснивача Савезне обавештајне службе (БНД) и нацисте високог ранга Рајнхарда Гелена, коме су Американци спасли главу: било им је драгоцено његово искуство, и сазнања, из његове шпијунске борбе против комуниста и Совјетског Савеза. Давао му је налоге да прибави све што може, макар уз помоћ фалсификата, што би на било који начин компромитовало Бранта: из његовог приватног живота, о његовој првој жени, из времена боравка у изгнанству, па чак и из шпанског грађанског рата одакле је Брант извештавао као новинар.

УПОТРЕБА НАЦИСТА И „РУСОФОБИЈЕ“ Гелен је добијао задатке у прибављању материјала против Бранта директно од канцелара (тек основану, Геленову, БНД користио је, по констатацији „Шпигла“, као приватну и страначку тајну службу) или његове десне руке, шефа канцеларовог уреда Ханса Глобкеа. То је онај високи функционер у нацистичком министарству унутрашњих послова који је дао посебан допринос у „коначном решењу“ јеврејског питања, истребљењу Јевреја. Као искусан правник, писао је коментаре и образложења за фамозне нацистичке „расне законе“.
Конрад Аденауер је, иначе, издашно политички користио страх од „црвене опасности“ и русофобију која је у време Хладног рата била на високој цени. Русофобија је, међутим, и данас наједном, и поново, постала политички веома „курентна“: дух (опасног) Владимира Путина лебди над Европом и Западом, и може се политички „уновчити“ у различитим приликама и за различите интереса. Све што се везује за име руског председника добија посебну вредност и тумачења. Тако се увелико спекулише о стварним намерама (неочекиване) посете немачке канцеларке Москви, предвиђене за 2. мај.

СТРАХ ОД „ОПАСНОГ ВАКУУМА“ Добром делу, не само немачке, медијске и политичке јавности не делују убедљиво објашњења из званичних извора у Берлину да је реч о готово „рутинској“ визити, у припреми самита Групе 20, почетком лета у Хамбургу, чији је канцеларка домаћин. Медији, наиме, мање пажње посвећују том скупу, а више тренутним геополитичким околностима које ову посету чине политички веома деликатном и изазовном. Берлин се, судећи по тим медијским и политичким анализама, нашао између два страха. Најпре се страховало да ће нови (непредвидљиви) амерички председник Доналд Трамп направити „дил“ са Владимиром Путином, преко „европских (и немачких) леђа“, кад су у питању најнеуралгичније тачке: санкције, Украјина и Сирија.
После Трампове (изненадне) ракетне, и ратне, авантуре у Сирији, наступио је нови страх: од „леда“ у односима између Вашингтона и Москве и могуће, опасне, ескалације. После фронталног сврставања уз Трампа (традиционалан „рефлекс“ према великом брату) и неопозиве пресуде да је за масакр у Сирији крив Асад, бојажљиво провејавају недоумице: тек треба све помно испитати. Немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел, који је, такође, био хитар у Асадовој осуди без призива, сада каже да га је његов колега Лавров, у телефонском разговору, уверио како Руси неће ничим ометати истрагу која би се, ето, обавила пост фестум.
Да би се избегао „опасни вакуум“, Меркелова би, како се чује у Берлину, желела да „охрабри Путина“ на дијалог с Американцима. Очекивања нису посебно оптимистична. На уверавања његових немачких гостију, у одвојеним посетама, шефа дипломатије Зигмара Габријела и председника покрајинске владе Хорста Зехофера, да крене с иницијативом „зближавања“ с новом америчком администрацијом, како би се охрабриле снаге у Вашингтону које су за успостављање бољих односа с Москвом, „загонетни“ Путин је одговорио – ћутањем.

[/restrict]