Зона сумрака – Случај државног службеника Б

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Да ли је државни службеник дужан да слуша наредбе извршне власти, или да се повинује законима своје државе? Ако то не учини, да ли је нормално да буде осуђен и кажњен? Ако за то не треба да се одговара, онда најмање 80 одсто осуђених у Нирнбергу и другде треба да буде рехабилитовано

Живео је у првој половини прошлог века извесни Амон Гет. Био је државни службеник којем је на чување био поверен Плашов, логор у оквиру комплекса Аушвиц. Док је управљао овим затвором, Гет се није водио законима и уставом своје земље него директивама руководства из Берлина, пошто чак ни нацистички закони нису одобравали оно што се дешавало у његовом дворишту. Поред тога Гет је и мало „штрпао“ са стране. Што да би задовољио своје садистичке нагоне, што да би побољшао свој кућни буџет. Због тога га је Гестапо ухапсио и оптужио за крађу јеврејске имовине, односно злоупотребу зарад личног богаћења, и кршење правила за третман и кажњавање логораша. Како је крај рата убрзо уследио, нацисти нису стигли да га осуде, али су то урадили Пољаци.

[restrict]
У постпетооктобарској Србији радио је један државни чиновник којем је на управљање био поверен Централни затвор у Београду. Попут Амона Гета, и овај човек се радећи свој посао није водио законом и уставом него су му свето писмо биле директиве извршне гране власти – владе коју је предводио Зоран Ђинђић. Бивши управник ЦЗ-а Драгиша Блануша је прво, попут Амона Гета, покушао да се обогати на рачун својих заточеника. Није искључено да је прибегао многим замешатељствима, али општепознато је једно – написао је књигу „Како сам чувао Милошевића“ за коју је новинар „Времена“ Теофил Панчић још јула 2001. питао да ли је „документ или порнографија“. „Бланушу није било блам ни да описује шта и како ’Слоба’ и ’Мира’ тепају једно другоме, где га она љуби и томе слично… О зналачком описивању садржаја његовог ручка да и не говоримо. Једино је с књигама грађанин Блануша нешто слабије стојећи“, навео је тада Панчић додајући да је „рапорт из прве руке о Милошевићевом робијању, толико исцрпан и порнофилски интиман да му недостаје још само извештај о столици“. Шеснаест година касније државни чиновник, а у овом случају публициста и историчар Блануша, изјавио је да је „књига историјска и написана је да би се сазнала истина шта се догађало“ током три месеца Милошевићевог робијања у ЦЗ-у. Филантроп и алтруиста у рангу Дејвида Рокфелера (не квантитативно него квалитативно) Блануша је додао да од књиге није „имао никакву материјалну корист“. Вероватно је због тога, што никако није желео да се окористи, у тренутку издавања „застрашујуће строго, детаљно и инвентивно заповедио“, како је то ономад приметио Панчић, да се ниједан део ове књиге „не сме репродуковати, чувати у компјутерском систему или преносити у било којој форми, било којим средствима: механичким, фотографским, електронским или другим начином сада постојећим као и накнадно пронађеним“.
Као и у случају Гета, извршна власт у лику Владана Батића реаговала је муњевито – смењен је „с места команданта логора“, али не да би му се судило него да би био премештен у Министарство правде. Ту почиње Бланушин „крижни пут“, калварија коју не жели никоме другоме. По приватној тужби Слободана Милошевића и Мирјане Марковић покреће се судски процес који се завршава застаревањем пошто иманентне капитулације режима није било.
Друга прича је судски процес због „кршења правила о третману заробљеника“, односно у Бланушином случају „киднаповању“ или нелегалном изручењу Милошевића Хагу. „Испало је да је државни посао постао мој приватни проблем“, пожалио се Блануша по изрицању неправоснажне ослобађајуће пресуде за кривично дело киднаповања 20. марта ове године. Па неће бити да је тако. Није државни посао постао приватни проблем него је приватни проблем непоштовање важећег законодавства земље којег би сваки човек, а камоли државни чиновник требало да се придржава. Милошевић је из притвора изведен без сагласности председника суда, истражног судије, супротно Закону о кривичном поступку, Уставу, само на основу дописа помоћника министра правде, односно извршне власти. И то у земљи и под влашћу која се бори за демократизацију и успостављање узвишеног стандарда независности судства. Да ли је државном чиновнику Блануши и у једном тренутку синуло да нешто није у реду када су одлуку о изручењу Милошевића одбили да потпишу сви који су по Закону и Уставу били надлежни за то укључујући и истражног судију Горана Чавлину, по чијем је налогу Милошевић ухапшен, и председницу Врховног суда Србије Виду Петровић Шкеро? Да ствар по Бланушу буде још гора, Вида Петровић Шкеро му је, када ју је звао да пита хоће ли неко из суда потписати налог за изручење, објаснила да „суд не ради на основу закључка владе (…) него само на основу закона“. Јасно је да је државни чиновник Блануша био веран политичкој елити и власти, а не својој држави, њеним законима и Уставу. Зашто се онда чуди што му се суди 16 година? Истински чудно у свему овоме је не што се Блануши суди(ло) него што то траје толико дуго. Не желимо да коментаришемо судски процес који је у току, али морамо напоменути да је заиста невероватно да је суд од 2005, када је после одбијања државе да сама води процес подигнута приватна тужба, заказао 13 претреса од којих је за десет година одржан само један. Исто тако невероватно је да, ако најодговорнији, врх власти, нису више доступни судским органима, правосуђе процени да у чину који је и сам Уставни суд забранио нема елемената кривичног дела. Ако је у време када је Уставни суд забранио изручење (десило се то истог дана) већ било касно да се тај чин поништи и Милошевић врати у ЦЗ, чак ни данас није касно да се одговорни за то осуде у складу са законом. Или је, можда, и нама, као и Немцима 1945, потребно да дођу неки Пољаци и спроведу правду?

[/restrict]