Зона сумрака – Надсудски ауторитет

Пише ФИЛИП РОДИЋ

У јеку напетости око иницијативе Бакира Изетбеговића за ревизију пресуде Међународног суда правде у Хагу по тужби за геноцид БиХ против Србије огласило се двоје вечитих мудраца – бивши амерички потпредседник Џозеф Бајден, који умишља да је ауторитет за процењивање природе сукоба, и Соња Бисерко, која умишља да је важнија и од Међународног суда

Искрено, колико вас зна тачан број убијених у Крагујевцу октобра 1941? Оквиран? А сада пробајте да се присетите броја муслимана убијених у Сребреници јула 1995. Овај други број, сигурно, зна вас много више. Зашто сада правимо паралелу између ова два злочина? Зато што је сличности много, а њихова је перцепција потпуно различита. Према бошњачким наводима, макар према ономе што пише у Поточарима, у „геноциду“ је убијено 8.372, али ова бројка нема чврсто упориште. Према пресуди коју је Здравку Толимиру изрекао Хашки трибунал, убијено је 4.970 људи, од чега би најмање 2.628 њих требало да су били припадници 28. дивизије Армије БиХ који су погинули приликом пробоја ка Тузли по сведочењу бошњачког генерала Енвера Хаџихасановића. По југословенским наводима, прихваћеним и пред Нирнбершким судом током процеса против генерала Франца Бемеа, команданта немачких снага у Србији, и о којима је сведочио Живојин Јовановић, један од преживелих, у Крагујевцу је стрељано 7.000 мушкараца и дечака. Историчар Станиша Бркић дошао је, међутим, после четврт века истраживања до податка да је у Крагујевцу и околним селима тих дана стрељано 2.796 људи. Мушкараца и дечака. Бројке су, као што видимо, сличне. Сличан је и профил жртава. Слична је и судска историја. Разлика је само једна – злочин у Крагујевцу, колико год он страшан био, нико никада није ни покушао да назове „геноцидом“. Зашто? Па зато што он просто то није. Исто тако ни злочин у Сребреници, колико год он страшан био, није био геноцид. Геноцид су Јасеновац и Аушвиц. Геноцид је и Руанда, али геноцид нису ни Сребреница нити Крагујевац.

[restrict]

Сада имамо људе који иду и корак даље и за геноцид проглашавају не само злочин у Сребреници већ читав грађански рат у БиХ. Први је Џозеф Бајден, који у функцији бившег потпредседника САД, а признатог плагијатора (признао да је то „случајно“ урадио током студирања Правног факултета у Сиракузи) и осумњиченог педофила (верује се да је умешан у круг педофила у оквиру скандала „Пицагејт“ што дрма САД последњих месеци) на себе узима улогу ауторитета који може да одреди природу рата у БиХ и да га прогласи за „планирани геноцид“. „Ово (сукоб у БиХ) није био грађански рат. Ово је био геноцид. Планирани геноцид. И то се дешавало пред очима целе Европе“, рекао је Бајден у говору на свечаности поводом награде за животно дело коју му је у Вашингтону 25. фебруара уручило Саветодавно веће БиХ. На овај воз одмах се накачила Соња Бисерко, као једини адекватан ауторитет, да за један београдски дневни лист прокоментарише и Бајденову изјаву, и збивања око иницијативе Бакира Изетбеговића за ревизију пресуде Међународног суда правде у Хагу у вези тужбе Сарајева против Србије за геноцид. Као велики стручњак не само за правна већ и за психолошка питања, Соња Бисерко оцењује да је писмо које је МСП упутио Председништву БиХ, тражећи објашњење легитимитета агента БиХ Сакиба Софтића пред овим судом, јасан „сигнал да питање ревизије није скинуто с дневног реда“, што се „види по реакцијама Милорада Додика и других представника Републике Српске“, коју у даљем тексту описује као „ратни плен“ Србије. Жив није Додик од панике изазване иницијативом за коју Бакир није добио подршку ни од свог хрватског колеге Драгана Човића, нити од Савета за спровођење мира у БиХ. Тако, макар, мисли Соња Бисерко за коју је нешто за шта читава међународна заједница, осим Турске, каже да је „забрињавајући“ једнострани потез супротан „принципима компромиса, дијалога и консензуса при доношењу одлука“ – добра ствар која не може пореметити односе БиХ и Србије.

Као и Бајден, и Бисеркова се ставља изнад суда, односно прихватање судске одлуке условљава питањем да ли јој је по вољи, или не. „Уколико дође до ревизије и уколико се Србија опет ослободи одговорности, питање њене одговорности у ратовима деведесетих неће нестати. Уосталом, није само суд релевантан за утврђивање одговорности“, рекла је она. Претпостављамо да је по њеном схватању, поред суда, за утврђивање одговорности релевантна и она, односно њен Хелсиншки одобор за људска права. Питање је само ко или шта ју је то учинило релевантном. Релевантнијом од Међународног суда правде. А ако је толико релевантна, онда би, можда, могла да нам објасни следећу дилему – ако у БиХ није било грађанског рата, него само планираног геноцида који су спроводили Срби, како то да је међу „чуварима српског Аушвица“ било око 25.000 погинулих, укључујући и око 3.500 убијених у околини Сребренице, међу којима су и бројне жене и деца? А и како то да је геноцид започет убиством чувара логора док се женио?       

[/restrict]