Витез фламенка на ФЕСТ-у

Пише Смиљка Исаковић

Богатог и узбудљивог личног и јавног живота, обележеног политичким ангажманом против генералисимуса Франка, Карлос Саура собом доноси гламур покретних слика који још мало коме пристаје с толико достојанства и скромности

Заслепљени доласком на ФЕСТ високо маркетиншки обрађене Монике Белучи у пакету са Кустурицом, новинари су скромно пропратили гостовање великог витеза европског филма Карлоса Сауре. Сигурно не парирајући глумици по изгледу, по угледу Саура представља врх европске кинематографије двадесетог века, што га не зауставља и у двадесет првом. Богатог и узбудљивог личног и јавног живота, обележеног политичким ангажманом против генералисимуса Франка, али и браком са ћерком Чарлија Чаплина, Саура собом доноси гламур покретних слика који још мало коме пристаје с толико достојанства и скромности.

[restrict]

На ФЕСТ-у су му уручене награде Победник и Златни печат Кинотеке, а он је као поклон донео свој најновији филм Jota de Saura, у преводу Саурина хота, као особен пример патриотизма који изгледа и звучи савремено и поносно кроз призму националног фолклора. Пореклом из покрајине Арагон, као и његов славни колега Буњуел, одакле потиче и народна игра хота, Саура је у филму приказао како се фолклор шири без обзира на географске границе, па се тако хота изводи по целој Шпанији у разним облицима. Етномузиколози би од Карлоса Сауре много могли да науче. Учествују врсни певачи и играчи фламенка (cantaores и baylaores), етно-инструменталисти, али и класични музичари, у невероватним трансформацијама које хота добија мигрирајући Шпанијом у колажу шармантних филмских крокија.

Сарасатеову хоту (Jota de Sarasate) са шмеком Кавказа изводи ансамбл харизматичног класичног и етно виолинисте јерменског порекла Аре Маликијана, веома сличном нашем Немањи Радуловићу. Певану хоту из Арагона (Jota cantada) изводе Начо дел Рио и Беатриз Бернад уз пратњу клавира, док се у јужној варијанти (Jota Mudejar) чују арапски и јеврејски фолклорни утицаји, да се не заборави, са тих простора су Католички краљеви без милости протерали Јевреје и Мавре у стварању једне нације – једне религије. La Tarantula (Игра паука) музички је повезана са југом Италије, који је једно време био под управом круне Арагона, па се преплићу ритмичке и мелодијске линије италијанске тарантеле и хоте. Највеће изненађење представља галицијанска хота (Јоtа Gаllеgа) што се изводи на гајдама на којима доминира феноменални Карлос Нуњес, а хота се игра на традиционалним свадбама, иако није аутохтона музичка форма. У галицијанској хоти се чује много португалског утицаја, јер је географски и по многим другим одликама Галиција много више Португалија него Шпанија. Занимљива је и верзија Тарегине хоте (Jota de Tarrega), композитора класичне музике, у извођењу суптилног гитаристе Хуана Мануела Кањизареса.

Кореограф и главни плесач је Мигел Анхел Берна, у сарадњи са изванредном фламенко baylaorom Саром Барас. Фламенко са циганским, сефардским, маварским и византијским утицајима, аутохтона музика андалузијских цигана, изврстан је контрапункт северњачкој хоти. Сасвим оригиналну уводну нумеру Корени (Raices) плешу балерине у осавремењеном издању хоте снимане у сценографији сале огледала.

Саура је увек био политички ангажован (у филму Ај, Кармела користи народну песму која се за време Шпанске републике 1936. претвара у борбену антифашистичку песму), субверзиван, понекад забрањиван, али живо заинтересован да сними аутентичну музичку историју Иберије. У првој трилогији музичких филмова осамдесетих година прошлог века ослањао се на чврсте контуре драмских дела (Крваве свадбе по Лорки, Кармен по Бизеовој опери, Љубав чаробница по Де Фаљином балету), у којима је фламенко основа за све, у митској сарадњи са најбољим фламенко играчем Шпаније што ће потрајати и наредне деценије. Следе филмови Севиљане, Фламенко, Танго и Фадо, да би се прошле године вратио у свој родни крај. Осим упечатљиве музике, у првој трилогији царује легендарни фламенко плесач Антонио Гадес, посебно у филму Кармен, који је, не само због учешћа најчувенијег фламенко гитаристе Пака де Лусије, по скромном мишљењу аутора ових редова, један од најбољих музичких филмова двадесетог века.       

[/restrict]