ВЕРА У БОЉЕ СУТРА

РУСКО ДРУШТВО У УСЛОВИМА КРИЗЕ

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Институт за социологију Руске академије наука представио је студију друштвених тенденција и ставова руског становништва о многобројним питањима – од економије, социјалне сфере и психолошке климе у држави, до нивоа поверења у власт, односа према политичким институцијама, положају Русије у свету и њеним стратешким циљевима у 21. веку

Године 2014. почела је криза, а становници Русије још нису начисто да ли је она прошла или стижу нове невоље. Наиме, истраживање јавног мњења је показало да више од половине Руса (56 одсто) описује ситуацију у земљу као напету, кризну, сложену, али их је за три процента мање него 2011, када је 59 одсто грађана тако мислило. Истовремено, забележено је повећање позитивног размишљања, јер трећина становника сматра да је у држави нормално, мирно. Другим речима, Руси су се прилагодили новим економским реалностима и према мишљењу јавности „криза је почела да губи своју оштрину“. Наравно, број „катастрофиста“ (којима су животне околности црне) остаје непромењен током последње деценије (око 10 одсто), док их је било највише у периоду 2008–2009. године – 14 посто.

Истраживање се бавило и моралном климом у друштву – становници не виде позитиван помак у међунационалним односима, у развоју демократије и социјалној сфери. Једини бољитак уочавају у борби против тероризма. Интересантне су оцене испитаника о борби с корупцијом: у октобру 2016. оцене су позитивне, али у петогодишњем барометру овај напредак бледи.

Што се тиче морала, 2011. године становници Русије су у 52 одсто случајева сматрали да се погоршао, 2014. тако је мислило 38, а 2016. 53 одсто испитаника.

Када је у питању блиска будућност (2017), Руси нису претерани оптимисти, иако се број песимиста у односу на 2015. годину смањио за 11 одсто – сад их је 40 процената.

[restrict]

ВЕРА У БОЉЕ СУТРА Одговори на тему перспектива и будућег развоја државе могу се свести на следеће: постоје нове наде и стари проблеми. Наиме, познато је да је једно од главних достигнућа Совјетског Савеза била „вера у боље сутра“. Последње деценије постојања Совјетског Савеза, међутим, „светла будућност“ почела је да се посматра као „као пропаганда“, док је 1990–2000. политичко руководство Русије успело да у значајном степену обнови веру у будућност, која се није повезивала са комунизмом него са задовољавањем потреба обичних људи (посао, плата и лична безбедност).

Тачка прелома о питању вере у будућност постала је 2008. година, када је избила светска економска криза, па су ојачале сумње у боље сутра. По избијању нове кризе 2014, повезане с Украјином и западним санкцијама, политичко руководство веру у будућност одржава спољнополитичким успесима.

Осећања становништва Русије о питању вере у будућност повезана су са различитим страховима и емоцијама. Истраживачи су дошли до следећих података: 43 одсто становника се нада бољем сутра, 31 одсто верује у бољу будућност, али су несигурни, јер страхују од лоших сценарија, 15 одсто је уверено да од боље будућности нема ништа, а 11 одсто нема одговор.

Даље, 52 одсто испитаника се налази у „позитивном социјално-психолошком стању“, а у негативном 48 одсто. Истовремено, 24 одсто испитаника види око себе раздраженост, злобу, агресивност људи са којима долази у контакт. Позитивно у свом окружењу види 34 одсто испитаника, док негативно 66 одсто. Раздраженост код људи изазива погоршање материјалне ситуације, умањење могућности да се сами изборе са проблемима и неуспесима у предузетим радњама. Иако су оцене сопственог материјалног стања код становника Русије од кризе 2008. до 2016. године варирале, може се рећи да се умањио број оптимиста када је у питању поправљање личног материјалног положаја. Наиме, 46 одсто испитаника 2016. изјаснило се да им је материјални положај остао исти, 16 одсто га је поправило, а код 38 одсто испитаника се погоршао.

Истраживачи на основу ових одговора сматрају да је „дно кризе“ превазиђено и да код људи ипак има оптимизма. Када се подаци саберу и „укрсте“, само 29 одсто је песимиста на тему материјалне будућности. Ово је повезано и с питањем стања конфликтности у друштву. Резултати показују да се конфликтност умањила, али и да постоји мишљење да се одређена ситуација „бетонирала“, да се не мења. У сваком случају, истраживачи нису запазили револуционарни набој код становника Русије.

 

ОДНОС ПРЕМА ДРЖАВИ Досадашњи резултати дозволи су истраживачима да закључе да постоје позитивни помаци у оцени испитаника о питању окружења. Зато је постало и важно какав је лични однос становника према држави. Ако се погледа период од 2014. до 2016, позитиван однос према држави има 63,33 одсто становника Русије, при чему прошлогодишње истраживање показује пад већи од шест одсто. Истовремено, 17 одсто има негативан однос. Године 2016. види се раст од седам одсто (укупно 24 одсто становника је крајем 2016. имало негативан однос према држави у којој живи). Ипак, истраживачи сматрају да у поређењу с ранијим периодом (2014–2015) преовлађују позитивне емоције и да је Русија успела да превлада синдром самоуништења, који се јавио 90-их година прошлог века. Русијом се 2016. поносило (волело је и поштовало) 57 одсто становника, док је број оних који је се стиде у порасту (са 13 на 24 одсто). Истраживачи ову чињеницу тумаче проласком „кримске еуфорије“ и суочавањем са реалним животом, а што се односи на део становника које је криза највише погодила.

Што се тиче ситуације у свету, јасно је да је за становништво важнија унутрашња политика него међународна. Може се рећи да су питања геополитике и међународних односа код обичних људи на последњем месту, при чему су код великих нација (многобројних и са великим историјским заслугама) та питања доста важна и суштински утичу на националну самоспознају.

Током последња три века Русима је важно питање идентитета и припадности земље (Западу, Истоку или је њена судбина самостални евроазијски пол). Последње деценије самоидентификација становника Русије се квалитативно променила. Наиме, 60 одсто испитаника Русију сматра особеном евроазијском цивилизацијом, са тенденцијом да центар своје политике помери на Исток. Истовремено, 40 одсто испитаника Русију сматра делом европске цивилизације. Интересантно је да оба пола исправно оцењују интересе Запада у сарадњи са Русијом, јер у 72 одсто случајева сматрају да њих не интересује Русија као таква него само њена природна богатства, посебно нафта и гас. Са овим ставом, наглашавају истраживачи, сагласна је чак трећина припадника прозападне опозиције Русије. Свакако да је на мишљење становника Русије значајно утицала украјинска криза 2014. године и антируске санкције западних држава. Истраживање, може се рећи, сведочи да се становништво Русије „удаљило од Запада“ (три четвртине је уверено да их Запад „не воли“). Овакво мишљење се одражава и у ставу становника Русије (77 одсто) да не треба ићи на уступке Западу. Посебно је интересантно да у Русији нема компактних група које би биле усмерене на интеграцију са Западом (иако није мало прозападних конформиста).

Руси су неопредељени о томе представља ли Русија политичког лидера у свету или не. Већина (60 одсто) мисли да је Русија, ако и није велика држава (а да јесте мисли трећина испитаника), свакако међу светским лидерима. Само петина испитаника сматра да Русија данас није међу утицајним земљама у свету. Аутори истраживања наглашавају да преовладава „апсолутно позитивно мишљење о снажној Русији“ у условима економске кризе, те да то значи обнову совјетског сна о глобалном лидерству упркос економским тешкоћама.

Ипак, у вези лидерства Русије у свету, испитаници теже „умереној верзији“. Наиме, када се ради о циљевима које Русија треба да достигне у 21. веку, доминира став да ова држава треба да буде једна од економски најразвијенијих и политички најутицајнијих земаља (51 одсто), док 26 одсто испитаника сматра да је потребно вратити статус какав је имао СССР. Само осам одсто анкетираних мисли да се то лидерство мора ограничити на постсовјетски простор, а шест процената да треба тежити глобалним циљевима.

У целини посматрано између жеља и реалних циљева о питању међународног статуса код становника Русије нема противречности. Око 80 одсто испитаника познаје циљеве којима Русија треба да тежи у овом веку.

 

УНУТРАШЊИ И СПОЉНИ НЕПРИЈАТЕЉИ Русија, јасно је, има моћне непријатеље. Ако је 2000-их у јавности преовладавало мишљење да за Русију највећу опасност представљају унутрашњи непријатељи, после 2008. и рата с Грузијом дошло је до померања схватања о опасностима за државу, а које се дефинитивно утврдило 2014. са догађајима у Украјини – угрожавање националне безбедности сада долази споља (77 одсто), што је омогућило и прилагођавање економској кризи, пре свега штедњом и тражењем додатних послова.

У условима великих међународних притисака, санкција и економске кризе веома је важно каква је динамика поверења становника државе у политичке и друштвене институције. Испитаници су у октобру 2016. највише веровали председнику државе (67 одсто) и армији (65 одсто), затим цркви (46 одсто), влади (40 одсто), руководствима република и сродним органима власти 31 одсто. Полицији верује 31 одсто испитаника, а медијима 27 одсто. Политичке партије имају поверење тек 15 одсто испитаника.

Што се тиче поверења у рад председника Руске Федерације Владимира Путина, лакше је рећи да нема подршку 11 одсто испитаника, док се око четири одсто колеба. Дакле, осталих 75 одсто га на различите начине подржава.

Важно питање је и како становници Русије виде будућност своје државе. Пут који треба следити је за 65 одсто испитаника управо онај којим земља тренутно иде. Истовремено, 35 одсто мисли да се држава креће слепом улицом. Што се тиче руске демократије, 66 одсто сматра да је Русији потребна „чврста рука“.     

[/restrict]