Почетна / Интервју / Срђа Трифковић – ИЗМЕЂУ КЛАЊА И ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Срђа Трифковић – ИЗМЕЂУ КЛАЊА И ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Разговарао Владимир Димитријевић 

Да ли Павелићев фокус на хрватској националној посебности и стварању националне државе усташку идеологију ставља ван матице европског фашизма?

Већ после првог сусрета с Павелићем, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај.“ Он је 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај „који су народ наш донијели у сусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. „Је ли потребно истицати“, пита Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! (…) Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске… испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“, каже историчар и публициста Срђа Трифковић, чија је књига „Усташе: Балканско срце таме“ (управо је објављено друго издање) повод овом разговору за „Печат“.

Анте Павелића је у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba“ 26. маја 1943. рекао: „Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе.“ Дакле, Павелић је себе сматрао изаслаником некакве Еуропе. Ваша књига управо се бави тиме: контекстуализацијом усташтва у европске политичке прилике свог доба. Одакле усташтво?

Устaшки покрет имa порекло у идеологији хрвaтског држaвног прaвa и у вековним тежњaмa хрватске феудалне и црквене елите дa нaметне прaвну, верску и политичку хомогеност српским граничарима Војне крајине. Хрватско-мађарским магнатима и католичком клеру ти су гренцери били трн у оку јер су декретима и повељама бечке круне уживали изузеће од кметског јарма коме су били подвргнути хрватски сељаци, а при том су кроз генерације упорно остајали верни својој православној вери и српском имену. Одбојност каптолског клера и хрватско-славонске аристократије 17. и 18. века према шизматичким „Власима“ демократизована је после револуционарне 1848. У време распада феудализма у опусу Анте Старчевића настаје утопијска визија етнички хомогене, културно интегрисaне хрватске нaционaлне зaједнице очишћене од подљудских „Славосрба“ Хрватске сa искључивим прaвом нa све земље од Драве, Дунава и Дрине до Јадрана. Та визија добија зрели облик у „Усташким начелима“ Анте Павелића у италијанској емиграцији, али је томе претходило преко пола века обликовања хрватског идентитета на темељима интегралне србофобије, у политичком деловању Јосипа Франка и расноантрополошком теоретисању Ћире Трухелке, Иве Пилара, Милана Шуфлаја и осталих. Демонизовани Србин као екстремно „друго“ на крају је постао нераздвојни део самодефиниције знатног дела новоформираног хрватског националног корпуса.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *