Почетна / Култура / СЛИВЕНИ У ЈЕДНО

СЛИВЕНИ У ЈЕДНО

Пише Драган Хамовић

За песме Змајеве важи оно што је сам песник написао за српске народне песме, да су „оне кроз наш живот проникле, у нама самима урашћене биле, тако да их нисмо никад ни опажали ни о њима премишљали“

Давно сам у списима професора чијом је реткошћу дарован мој нараштај београдских студената српске књижевности с краја протеклог века, прочитао одговор руског лингвисте на тешко питање одакле потичу стихови. А одговор прост – потичу из дечјег тепања. У одјеку првих речи мешају се, сливају у једно звучни спојеви наше усмене основности са Змајевим стиховима протепаним деци његовог рајског језика. Зато се према њима односимо као према природном добру, подразумевамо их у нама. За песме Змајеве важи оно што је сам песник написао за српске народне песме, да су „оне кроз наш живот проникле, у нама самима урашћене биле, тако да их нисмо никад ни опажали ни о њима премишљали“. Речи су из пештанске беседе одржане с краја године у којој Вук Караџић умире, а Јован Јовановић отискује Ђулиће, покреће лист „Змај“ и отпочиње лекарске студије. Многи су позвани тумачи изрекли оно што је змајевац Душан Радовић поновио најпрозирније: „После Вуковог Рјечника, Змајево дело је нови велики покушај да се инвентарише наше искуство, да се попише и опева готово све што смо знали и имали. Тако гледано, то дело могло би се схватити и као детињство нашег новог језика и књижевности.“ Змајево песништво, заиста, ма како га размеравали ововремским мерилима без мерила, више је од појединачног опуса, по ширини деловања и по заснивачким учинцима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *