Почетна / Интервју / Саша Гајић – Носталгија за бољом прошлошћу

Саша Гајић – Носталгија за бољом прошлошћу

Пише Владимир Димитријевић

Како је чежња за средњим веком спојила неспојиво – једног Берђајева, интелектуалце са Запада и „Игру престола“, те како је уместо улагања труда ка преображавајућем духовном искуству носталгичној културној продукцији припала компензаторска психолошка улога

Др Александар Саша Гајић виши је научни сарадник Института за европске студије (ИЕС) чија се истраживања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије, међународних односа и студија културе. С њим разговарамо о кризи западне цивилизације, новом средњовековљу, и својеврсном новом феудализму.

Ваша књига „Нови феудализам“ ослања се не претходни наслов „Духовне основе светске кризе“, где сте се подробно бавили кризом западне, негда хришћанске, цивилизације, чији се замеци примећују већ у схоластичком средњем веку, а први озбиљни симптоми у ренесанси. Шта су узроци те кризе о којој су писали највећи умови Европе, од Томаса Елиота, преко Шпенглера и Хајдегера, Елила и  Валерија, до Унамуна и Папинија?

Појам кризе имплицира заоштравање супротстављености које не остављају могућност њиховог помирења већ искључиви исход: добитак или губитак, успех или неуспех. Сама криза јесте спорни однос, расцепљена, проблематична структура, веза друштвеног и унутрашњег живота човека. Она се у свом спољашњем облику пројављује кроз низ проблематичних друштвених појава – од најширег поља културе, преко економије до политике и бројних видова међуљудских односа, док се у свом субјективном, унутрашњем виду криза очитује у читавом низу психолошко-емотивних и духовно-идејних проблема и расцепа. У својој сржи кризе имају духовне основе. У случају западне, данас већ постмодерне глобалне цивилизације, њени узроци леже у самој основи модерности – у одвајању човека и друштва од духовне вертикале и хришћанства. Одељен од здраве духовности и врлинског живота, модеран човек је своју глад за бесконачношћу транспоновао у овосветску арену, у хоризонталу живота и почео да руши све мере и све границе не би ли тако надоместио своје унутрашње недостатке. Одбацивши Бога и традиционалне вредности, ставивши разум у центар света, прогласио је себе за највећу вредност, а своју вољу усмерио ка овладавању над тварним светом и другим људима. У средишту кризе је, дакле, антропоцентрични секуларизам: саможиви, обездуховљени човек са вољом за моћ и бескрајним жељама које он рационализује као своје интересе.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *