Сањају ли електронске личности?

РОБОТИ, ЕВРОПСКА УНИЈА И ЉУДИ

Услед незаустављивог раста употребе робота у свакодневном животу неопходно је да ЕУ усвоји регулативе попут „дугмета за искључење“, упозорили су посланици Европског парламента. Посланици су усвојили резолуцију у којој се од Брисела захтева одређивање регулатива у вези с етиком у области роботике

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Европа пасивно посматра све већу улогу робота која ће бити још израженија стандардизацијом аутомобила без возача, упозорила је посланица из Луксембурга Мади Делво, износећи пред Европски парламент резолуцију која обухвата и потребу за успостављање Агенције ЕУ специјализоване за решавање питања из области вештачке интелигенције. „У све више области свакодневног живота укључени су роботи. Како би се обезбедило да роботи увек буду у служби човека, неопходно је створити снажан европски правни оквир“, истакла је Делво.

Њена резолуција усвојена је у Комитету за правна питања Европског парламента и следи гласање на пленарној седници.
[restrict]

ПРЕЛОМНА ГОДИНА Аналитичари сматрају да предложени закони у Европској унији теже да људе, односно људски рад замене роботима. За Александра Никишина 2017. представља преломну и пробну годину за постојање човечанства. Архитекте Новог светског поретка учиниле су још један радикалан корак на путу уништења човечанства. Наиме, Комитет за правна питања Европског парламента гласао је за пројекат закона који роботима даје права „електронске личности“, иначе упоредива с људским правима. Комитет је са 17 гласова за, два против и два уздржана утврдио пројекат закона Мади Делво, која сматра „да роботи, ботови, андроиди и други производи са вештачком интелигенцијом рађају нову индустријску револуцију у свету“.

Да би се права робота („електронских личности“) поштовала, Унија ће формирати нова (законска) правила, институције и органе пошто су постојећи неодговарајући. Нови „базни етички принципи“ за „електронске личности“ биће разрађени са уважавањем схватања попут „корпоративна личност“. То значи да ће она имати свог власника и руководиоца, а њихов статус одређиваће правила компанија које узимају роботе на рад. Овакав правни статус омогућиће „корпоративној личности“ да учествује и у судским процесима, како тужиоца, тако и туженог.

Такође, постоји (правно) мишљење да увођење појма „корпоративна личност“ омогућава озакоњење неоробовласничког система, где нови субјекти могу бити власништво не само других личности (људи или „електронских личности“) већ и корпорација, компанија, картела, организација и других објеката економског и социјалних делатника на планети. Нова правила која изједначавају права човека и „електронских личности“ заправо ће бити правила која озакоњују робовласништво.

У почетку све „електронске личности“ имаће свог „искључитеља“, који има право да их са дистанце деактивира уколико представљају опасност за човека. Међутим, законодавно изједначавање права човека и „електронских личности“ даје могућност власнику (корпорацијама, на пример) да „искључи“ не само „електронске личности“ него и људе. Природно да ће контрола над доделом права „искључитеља“ припадати бирократским структурама Европске уније.

„Електронска личност“ са људским правима може платити порез, имати социјалну заштиту, имати власништво, ступати у брак, кандидовати се не политичким изборима и чак гласати. Наравно, увођењем субјективности „корпоративне личности“ омогућава се да то ради и корпорација. Све ово, на крају, може довести до губљења утицаја човека на управљање сопственом судбином и стварања ситуације где ће човек бити мањина на планети и мораће да се потчини већини (роботима).

ЉУДСКИ ТЕХНОЛОШКИ ВИШАК Љубав човека према роботима позната је из најстаријих времена, а потицала је из жеље о имању „идеалног слуге“. Наравно, живе слуге коштају (храна, одећа, лекови…, а умеју да буду неваспитани и непокорни, могу ући у живот власника и могу то место и преузети).

Реч робот увео је чешки писац научне фантастике Карл Чапек и од тада се очекује појава интелигентне машине. Наравно, у међувремену роботи су ушли у наш живот, пре свега као део производног процеса у државама Азије и Запада, где постоје фабрике у којима искључиво раде роботи, а процес замене људског рада радом робота добија на силини. Наиме, тежња власника капитала да појефтине производњу и тако буду конкурентнији на тржишту, како би остварили већи профит, води ка потпуној аутоматизацији (роботизацији) производње, јер нема издатака за раднике (храна, одећа, здравствена заштита, образовање итд). Добар пример је Кина – у граду Дунгуан компанија која прави мобилне телефоне отпустила је 590 од 650 радника и службеника јер је роботизовала производњу.

Роботи су радили више и боље од људи, а раст профита и производње плаши јер оптужују људе за лењост. Увођењем робота у поменутој кинској компанији продуктивност је порасла за 250 одсто, док се шкарт у производњи смањио за 80 одсто. Планове роботизације, како пише блог ZME Science, у потпуности је предузела компанија „Адидас“, а крајем 2016. године појавио се и први супермаркет без касирки компаније „Амазон“. Иста компанија је пустила у пробни рад доставу робе уз помоћ дронова.

Све ово води ка смањењу потребе за физичким радом људи, односно људи без квалификација и стваралачких квалитета. Управо решавање судбине оваквих особа у наредним годинама биће главни проблем човечанства, јер после роботизације за милионе људи неће бити посла. Другим речима, радничка класа постаје сувишна, али не само она. Процењује се да ће роботизацијом индустријске производње, пољопривреде и других привредних грана 90 одсто човечанства бити „вишак“. Социолози указују и на још једну последицу роботизације – смањење пореза, социјалних давања, социјалног осигурања, тј. прилива новца у пензиони фонд, те уништавање гигантског дела финансијског сектора, који зависи од рада људи и њихових личних доходатака.

Полазећи, дакле, од чињенице да се рађање све више контролише, те води ка смањењу популације, док производња робота (уз давање истима људских права) коју регулишу корпорације у будућности може довести до ситуације у којој ће човек фактички бити роб, без било каквих, чак хипотетичких шанси да демократским путем поправи свој положај.

У Кини је тренутно у функцији 50.000 робота, Италији 7.000, Тајланду 1.300, а у Русији 2014/2015. користило се око 300. Статистика каже да је лидер у роботици Кина, али први по примени робота су Јапан и Јужна Кореја (највише робота на 1.000 радника).

Осим тога, Азија се развила јер су компаније са Запада бежале од скупе радне снаге. Сада се ситуација мења. Роботизованој индустрији је свеједно где ће радити. Овде на значају добијају државе које имају јефтинију енергију која све то покреће. Другим речима, роботизоване компаније могу довести до реиндустријализације Запада, где ови услови постоје – отвараће се радна места за висококвалификоване оператере, монтере и инжењере који ће бити руководиоци робота. Наравно, ово ће довести и до великих промена. Роботима се може управљати из Њујорка, Токија или Москве. Уопште, биће тешко човеку да схвати када комуницира с роботом, а када са човеком. Тако је данас, на пример, у авио-превозу, где се уз помоћ телефонских робота (који распознају људске речи) купују и чекирају карте. Овде треба указати на још једну тенденцију: роботи ће све више замењивати не само рударе, војнике или оператере у кол-центрима већ и људе који се баве интелектуалним и стваралачким послом. На пример, данас се већ од 60 до 90 одсто послова на светским берзама, још од краја 80-их година прошлог века, обавља уз помоћ робота. Поред тога, роботи се активно примењују у пројектовању и конструисању, јер раде по стандардним алгоритмима, док човек задаје само општи план рада.

Све ово отвара за раднике веома важно питање „цене радне снаге“ и „плате“. За капиталисте ово је идеал, али не и за раднике које роботизација оставља без посла. Посебно јер агенције које проучавају роботизацију процеса рада сматрају да ће се у Кини током наредних 10 до 15 година постојећа радничка популација у потпуности заменити роботима. Ово је застрашујући податак. Уколико 200 милиона људи у југоисточној Азији у наредним деценијама буде замењено роботима, од чега ће друштво живети и шта ће бити с тим друштвима уопште? Следеће питање је шта ће бити с њиховим породицама, јер за једног радника везано је у просеку двоје издржаваних лица.

Шта, дакле, радити с људима који су „вишак“ или „сувишни“?

Да ли ће се наћи каква алтернативна радна места или ће се остварити „људождерски сценарио“. Да подсетимо да је индустријска револуција однела милионе жртава пре но што је капитализам добио „људско лице“. Да ли ће човечанство поновити почетак индустријске револуције или ће наћи алтернативно решење за незапослене? Питање је отворено, јер се тренутно не види да постоји праведно решење.

КАПИТАЛИСТИЧКИ РАЈ  Економска криза која је на сцени од 2008. године, било је да изворна или вештачки изазвана, разара права радника у Европи. Закони о раду који се усвајају широм света, па и у Европској унији, слабе заштиту радника, а најављују се нове „реформе тржишта“ са додатним укидањем права радника. На тај начин Европа, и не само она, постаје рај за послодавце који одлично живе на терет радника.

Осим тога, у свету, па и у Европској унији бележи се раст незапослености и због кризе, и због све веће роботизације. Тренутно је без посла 25 милиона, што је више за два милиона него прошле године или за 10 одсто радно способних људи. Наравно, ако се погледа статистика незапослености у појединим државама, онда је ситуација много тежа. У Шпанији, на пример, половина људи млађих од 25 година нема посао. На нивоу Уније, незапосленост младих је 22 одсто. Све ово доприноси развоју екстремних идеологија, па и уласку таквих покрета и партија у националне парламенте.

Због тога пажњу привлачи експеримент у Финској. Наиме, Финска jе прва земља у Eвропи коjа ће, у оквиру друштвеног експеримента, незапосленима исплаћивати месечну зараду од 560 евра, иако неће радити. Oли Kангас из агенциjе финске владе KEЛA, надлежне за социjална питања у земљи, изjавио jе да jе 1. jануара почео пробни период у траjању од две године, у ком учествуjе 2.000 случаjно одабраних грађана, коjи ће примати надокнаду за незапослене.

Други експеримент је смањење радне недеље на четири дана, док одмор траје три дана. Данас све више људи ради 50, 60, па и 70 сати недељно, претварајући своје канцеларије у други дом. Наши шефови мисле да ћемо, што дуже радимо, обавити више задатака. Наука каже да је то нетачно и да се највећа ефикасности постиже када људи раде четири дана недељно, а три дана се одмарају. Бројни експерименти које је спровео К. Андерс Ериксон, један од највећих стручњака за психологију рада, показали су да људи могу само 4 или 5 сати дневно да обављају продуктиван рад.

Резултати ова два експеримента показују да већина људи у слободно време заиста не покушава да нешто ради. Један део „нерадника“ седи пред телевизором и једе грицкалице, други спава и манифестује физичку неактивост, трећи се одају алкохолизму, хедонизму, наркоманији, криминалу, док само мањина користи слободно време за учење, стваралаштво и спортске активности.

Следећи предлог је да се рад робота опорезује, а прикупљени новац преусмери људима који не раде. Иако овај предмет делује рационално, суштински он не решава проблем, јер одвајање човека од рада води губљењу радних навика, стечених вештина и отуђењу. А они који раде почињу да мрзе „нераднике“ и ствара се сукоб у друштву.

Шта да се ради? Потребно је мењати циљеве, не само појединаца већ и друштва у целини. Да ли човек због диктата идеологије економизма треба да изврши самоуништење? Другим речима, људска заједница мора прекинути са инсистирањем на профиту и створити нове циљеве. Зарађивање новца је поставка смисла живота. Потребно је, дакле, тражити нови смисао, јер како каже народна пословица „свако вреди док ради“. Други проблем је, како то каже кинеска пословица, „Ако запустиш рад, ишчезнуће ти вештине“. Зато човек не треба да предаје сав рад роботима, нити да подлегне идеологији економизма. Економија је, да подсетимо, ту ради човека, не обратно.

Овде треба подсетити на лудизам или лудистички покрет који је настао у Великој Британији током 19. века и име добио по раднику који је први уништио једну машину – Неду Луду. Наиме, радници су кривили машине за масовну незапосленост насталу после прве индустријске револуције. Зато су масовно уништавали машине, а држава је реаговала доношењем закона на основу којих су читаве групе радника осуђене на смртне казне. Временом, радници су схватили да узрок незапослености и беде није у машинама него у капиталистичком систему, па су своју активност усмерили у правцу борбе против система. Ситуација се очигледно понавља. 
[/restrict]