Русија неће долар, хоће злато

31Пише Бојан Билбија

Како би се заштитила од спољних економских удара, Москва је повећала златне резерве на 1.650 тона, што износи око 70 милијарди долара

Односи Русије и САД и даље су затегнути упркос уласку у Белу кућу Доналда Трампа, човека за кога су се везивале многе наде за смиривање напетости у свету. Ипак, његов долазак на чело „најмоћније државе света“ донео је и једну сасвим нову, доскора незамисливу појаву. Ако су некада теоретичари завере радо упирали прстом у совјетске и руске лидере Михаила Горбачова и Бориса Јељцина да су „амерички агенти“ у Кремљу, сада се ситуација преокренула. Бројни амерички и западни медији, њихови дежурни аналитичари који све знају, сада упиру прстом у Трампа и за њега кажу да је „руски агент“ у Белој кући. Да ли то сведочи о реалној промени на трону светске моћи, или је то само још један начин да се амерички председник спута у спровођењу нове политике коју је прокламовао у предизборној кампањи? Чињеница је да ће захваљујући оваквом имиџу Трамп имати доста проблема да оствари најављено зближавање с Русијом. Сваки потез у овом смеру биће оцењен као издаја америчких националних интереса.

С друге стране, похвале му стижу када ових дана уводи нове санкције против осам руских компанија, повезаних са одбрамбеном индустријом, или када не осуђује ратоборне изјаве својих функционера на рачун Москве. Трамп је, дакле, добар када се препушта конфронтацији с Кремљом, али некоме не одговара када односе покушава да пренесе на терен сарадње – највише о питањима која су у најдубљем интереса грађана САД. Има ли данас важнијег задатка за шефа државе него да спречи да амерички војници гину по ратиштима? Да ли је смањење ратних буџета и престанак финансирања антируског НАТО-а добро или лоше за грађане Америке који ових дана протестују и жале се да Трамп намерава да им укине здравствено осигурање? Како је давно речено, свака нација мора да се определи између бутера и топова, јер и једно и друго тешко иду заједно. У америчком случају некако је ишло све до сада, али по цену енормног увећања јавног дуга, чији прецизан износ више нико озбиљан се не усуђује да процени. Јасно је тек да је ово задужење већ одавно, а неки кажу и вишекратно, премашило годишњи домаћи бруто производ САД.

[restrict]

АДРЕСЕ СВЕТСКЕ МОЋИ Да није реч о земљи која 25 сати дневно штампа досадашњу светску валуту долар, њена привреда би већ одавно колабирала под теретом економске кризе и нагомиланих задужења. Али и овај коњ има границе до које може да се товари. Америка је посебно осетљива на ударе који би могли да наштете долару, а Русија и Кина, које имају могућности да значајно утичу на светске финансијске токове и цене енергената, досад нису снажно угрожавале америчку валуту – пре свега зато што би велики поремећаји ударили и по њима самима. Како је у више наврата истакнуто, Пекинг и Москва најпре желе да створе паралелан светски финансијски систем, а тек потом да одбаце долар.

У том смислу треба поменути формирање Азијске инфраструктурне инвестиционе банке (АИИБ), развојне банке БРИКС-а, кинеске и руске платне системе „Ципс“, „Јунион пеј“ и „Мир“, као и многе друге, мање или више видљиве пројекте у сфери финансија и економије. Не треба заборавити ни то да су данас, међу десет највећих у свету, чак четири кинеске банке, на челу са „Industrial & Commercial Bank of China“ (ICBC), чија капитализација премашује 3,2 билиона долара. Данас највеће кинеске банке остварују годишњу добит од преко 300 милијарди долара годишње. И руска „Сбербанка“ такође спада међу 30 највећих у свету. САД на списку пет највећих имају само једну банку, „JPMorgan Chase & Co“, којом је деценијама управљао недавно преминули Дејвид Рокфелер. Кина, с друге стране, међу првих пет банака на свету има три своје. Слика светске моћи се убрзано мења, јер су глобалним тржиштем све донедавно суверено владале западне компаније и банке, уз додатак понеке јапанске.

Зато је увек занимљиво обратити пажњу шта о овим темама пишу западни медији: у којој мери они региструју те појаве и како их тумаче. Последња вест гласи да Русија брзим темпом одбацује америчке хартије од вредности и преоријентише се на злато. Исто то, тврди немачки „Велт“, чини и Кина. Продајући велике количине државних обвезница САД, Русија тиме показује да нема поверења у „свог“ Доналда Трампа, тврди немачки лист. Да ли је баш тако и о чему се заправо ради? Може ли у глобалној политици, међу највећим играчима, уопште бити поверења или се увек ради о заштити својих интереса и рачунању са најгорим могућим сценаријима?

Централна банка Русије повећала је само у фебруару 2017. године своје златне резерве за додатних 9,3 тоне, достигавши укупан ниво од 1.650 тона, што по садашњим тржишним ценама износи око 70 милијарди долара. За последњих пет месеци ове резерве увећане су за 72, а за годину за чак 200 тона. Како истиче „Велт“, ово су највеће залихе злата које је Русија имала још од распада СССР-а, мада би реалније било рећи – још од времена Стаљина. Важно је истаћи да се ради о физичком злату које се налази под контролом Руске Федерације, а не о виртуелном, када племенити метал остаје у сефовима западних банака, а купац добија само потврду о власништву. Пребацивање злата у Русију јесте скуп и захтеван подухват, али једино то пружа пуну сигурност да власник неће бити преварен и уместо правих полуга добити „папирне гаранције“ или нешто још горе од тога.

 

СТРАХОВИ ЗАПАДА Немци тврде да је Москва поставила себи задатак да „претекне суперсилу САД и Европу“, као и да је „познато да су ауторитарни владари увек преферирали злато“. То је ипак у нескладу с њиховом констатацијом да Русија и после победе Трампа „наставља да показује своју економску независност од Вашингтона“. „Путин купује злато не само због могућих осцилација већ и из другог суштинског разлога. Он се плаши да би долар могао да буде употребљен као оружје против Русије. Улагање у злато у том случају може да послужи као изузетна заштита“, наводи немачки медиј. Остаје, дакле, нејасно да ли Путин купује злато зато што је ауторитаран, или зато што се плаши? Или и једно и друго?

Судећи по забринутом тону ових публикација, пре би се рекло да Запад страхује од Путина, него обратно. Поготово је интересантно, а о чему је и наш лист раније писао, што Немци саопштавају да је Путин почео са улагањима у злато још 2007, када је на власти био Џорџ Буш. Самим тим падају у воду тврдње да је реч о „неповерењу према Трампу“. Реч је, напросто, о руском поверењу искључиво у сопствене снаге и избегавању претеране зависности од страних центара моћи, што је замка из које Европа већ дуго не може да се ишчупа. Не без озлојеђености, западни новинари констатују да Путинов „златни курс“ није омела ни светска економска криза, ни пад цене рубље, ни потреси на тржишту енергената.

Западни експерти не крију да у свему виде „Путинов стратешки план“, и чак га оптужују да се спрема за „агресивну спољну политику у будућности“. Али као да заборављају да је управо 2007. године, коју ови аналитичари узимају за „нулту“ када је реч о руском повећању златних резерви, Путин у Минхену упозорио да Москва више неће толерисати униполарни светски поредак. Куповином злата и ослобађањем од доларских обвезница, Русија и Кина показују како се супротставити том поретку и заштитити сопствену привреду и валуту.

 

УДАР У ЦЕНТАР АМЕРИЧКЕ МОЋИ Има ли места забринутости „Велта“ да се – укидајући Вашингтону лагодан приход од позајмица на које САД не исплаћује скоро никакве камате – „Путин још више удаљава од Америке“? Свакако да то није добро за САД, јер поремећаји на тржишту хартија од вредности представљају удар у сам центар америчке моћи. Ако су ови процеси ишли најпре полако, сада се знатно убрзавају, јер су Кина и Русија већ умногоме спремне за ударац америчкој хегемонији. Погоршање опште безбедносне ситуације управо на то указује. С једне стране, мирнодопски односи Запада и Истока су већ толико руинирани да их мало шта може додатно погоршати, а с друге је јасно да се притисак на Русију спроводи са главним циљем да се ослабе њене економске позиције. Усред ове забринутости, амерички шеф дипломатије Рекс Тилерсон одлази у Кину и покушава с Пекингом да поправи односе и припрема посету председника Си Ђинпинга Америци.

У оваквим околностима ипак је могуће очекивати промену америчке политике, како према Русији, тако и према Кини. Схватајући да су ове две државе сувише озбиљан залогај за ослабљену Америку, Вашингтон може заиграти на стару карту изазивања подела у руско-кинеском блоку, али та политика тешко ће уродити плодом, већ само може довести до још веће кризе. Друга могућност је настојање да се пронађе заједнички језик у троуглу Москва–Пекинг–Вашингтон, али ће на том путу Бела кућа морати много чега да се одрекне, што може веома да заболи у условима огромног америчког трговинског дефицита са Кином. Комбинација је много, али једно је извесно – америчка доминација у свету на стари начин више није могућа.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *