Путин и стратегија Кутузова

Пише Борис Над

Од пораженог у Хладном рату и „џина на коленима“, Русија је успела да се трансформише у нову суперсилу која прети да вештим маневрисањем вишедеценијског светског хегемона претвори у губитника најновијег светског поретка

Распад СССР-а је највећа геополитичка катастрофа XX века“, изјавио је 2005. године председник Руске Федерације Владимир Путин. Историјски период који је уследио после распада СССР може се поредити једино с периодом руске историје који је упамћен као Доба смутње. Наступила је епоха националистичких сукоба и ратова, свеопштег сиромаштва, социјалне несигурности, криминализације друштва и политичке нестабилности. Хаос се проширио и на исток Европе, а федерална Југославија је управо нестајала у метежу крвавог грађанског рата.

Запад, предвођен Сједињеним Државама, могао је да одахне и прогласи свој тријумф. Већ у фебруару 1992. године, споразумом у Мастрихту, створена је Европска унија, која је ујединила земље западне Европе око претходно уједињене Немачке. У наредним годинама Запад је погазио своје обећање – „најтврђе гаранције“ дате совјетском руководству – да се НАТО „ни за педаљ неће ширити на исток“.

Тако ослабљена Русија је сатерана у границе којој јој је наметнуо Запад (границе Руске Федерације), губећи огромне територије и остављајући милионе Руса ван матице. Новонастале државе су готово без изузетка нефункционалне и зависне од Москве или Вашингтона, јер је реч о територијама које су се традиционално ослањале на Русију или чиниле њен интегрални део. Националистички покрети који се у њима јављају углавном имају антируски карактер. Први чеченски рат, од 1994. до 1996. године, у коме су чеченски побуњеници уживали нескривене симпатије и подршку Запада, потврдио је злослутне геополитичке прогнозе: хладноратовска конфронтација није толико последица идеолошких неслагања, колико прастарог геополитичког антагонизма – доминантне копнене силе Евроазије и атлантистичког, поморског Запада. Притисак на Русију се наставља, а Запад доводи у питање чак и територијалну целовитост тако окрњене Русије. Отприлике у исто време (1996) амерички стратег Збигњев Бжежински се у својој књизи Велика шаховска табла отворено залаже за „децентрализовану Русију, која ће бити више имуна на империјалистичке тежње“. Идеја Бжежинског је у ствари предлог поделе Русије на три независне републике: „на европски део, Сибирску републику и Далекоисточну републику“.

Стратегија коју је Запад изабрао против Русије позната је у геополитици као „стратегија анаконде“. Развио ју је амерички адмирал Алфред Мехен: то је стисак „морске змије“ (САД) око континенталне масе (Русије, претходно СССР-а) путем војних савеза, блокада, контроле и повезивања приобалних подручја, све док се противник не „угуши“.

[restrict]

Завера „Свахили“ Русија је средином 90-их година прошлог века на коленима и немоћна да се супротстави таквим плановима Запада. Под Јељцином она наставља да тоне: економски, финансијски, културно и политички. У међународној политици она више не игра никакву важну ни конструктивну улогу. Њена империјална историја је завршена – или то само тако изгледа. У Беловешкој шуми је фактички потписана капитулација, али то није било довољно, јер су западни апетити неупоредиво већи. Подела Русије, о којој је писао Бжежински, постаје све изгледније решење. То су непосредне последице геополитичке катастрофе о којој је говорио Путин.

Русија под Јељцином пружа суморну слику поражене велесиле и друштва које се убрзано распада. Некадашња империја је практично претворена у колонију западних сила, у којој цветају једино корупција и сиромаштво. На Западу се појављују и захтеви да се ресурси Русије „ставе на располагање читавом човечанству“, односно Западу.

Преокрет наступа сасвим неочекивано: сменом на власти 31. децембра 1999. године. Борис Јељцин је власт предао Путину, који је неколико месеци раније именован за премијера. Предаја власти одвија се на раније незабележен начин и под прилично тајанственим околностима. Према неким тврдњама, Путин је одабран за ову улогу не од Јељцина него од одређених обавештајних и војних структура преосталих из Совјетског Савеза. Остарели Јељцин је био приморан да потпише оставку у замену за гаранције за личну сигурност и сигурност своје породице.

Нови вођа је харизматична личност, која нимало не подсећа на совјетске апаратчике ере Брежњева или либералне политичаре јељциновске епохе. У Русији му популарност нагло расте, а његова појава и загонетни успон на власт од почетка изазивају недоумице и контроверзе. У роману Хексоген (2001) руски писац Александар Проханов описује заверу „Свахили“, коју спроводе старе обавештајне структуре како би принудиле онемоћалог председника да добровољно преда власт изабранику. Француски писац и езотерик Жан Парвулеско још током првог Путиновог мандата објављује свој есеј Путин и Евроазијска империја, у коме о новом владару Русије говори као о неком ко је предодређен да реализује старе геополитичке пројекте интеграцијe Евроазије, и то у виду федеративног континенталног блока „од Атлантика до Пацифика“.

Владимир Путин је, у присуству патријарха Алексеја Другог и великог шамана Сибира Тоизина Беренова, инаугурисан 7. маја 2000. у Андрејевској дворани Великог кремаљског дворца, која је рестаурирана управо за ту прилику. „Овде су“, пише историчар Рој Медведев, „у Георгијевској, Андрејевској и Александровској дворани крунисали руске цареве“. Сам Јељцин је Путину током свечаности уручио „председничку круну“, чију је израду лично надзирао и која подсећа на царску. „Геополитички мистик“ Парвулеско додаје да је Путин непосредно по инаугурацији обавио неку врсту свечаности, тајног ритуала, спуштајући се „у унутрашње двориште (Кремља) у коме су га чекале његове оружане снаге са својим старим заставама, чију смотру је извршио према војном церемонијалу царске Русије“. Ако је реч о машти писца или о миту, у њему је садржана логика будућих догађаја.

Стратегија Кутузова Мит о Путину почео је да се ствара одмах или недуго по његовом доласку на власт, a име Путина постаје нека врста симбола нове и другачије Русије која се рађа из пепела постсовјетске ере.

Ипак, што год се на врху власти у Москви дешавало у децембру 1999, преокрет у Кремљу свакако није дело једног човека. Заокрет је био припреман током деценије пропадања под влашћу Јељцина, и то најпре на нивоу концепата и идеја. То је и време у коме се геополитика на велика врата враћа у Русију, за шта највеће заслуге припадају једном до тада маргиналном идеологу неоевроазијства – традиционалисти Александру Дугину. Иза њега, према неким мишљењима, стоје армијске структуре, пре свих генерал Игор Николајевич Родионов, који ће у једном кратком периоду бити и Јељцинов министар одбране.

Пут којим је Русију водио Јељцин очигледно је представљао слепу улицу. После прве еуфорије у Русији наступа горко отрежњење. То је дало нови полет структурама совјетске империје које су преживеле Горбачовљеву перестројку и „еру либералне страховладе“ с почетка 90-их. Други чеченски рат, који је уследио свега неколико недеља по Путиновом ступању на власт, Русија је добила и тиме су заустављени сви покушаји разбијања државе и обесхрабрени сепаратистички покрети.

Под Путином Русија јача економски и постепено учвршћује своју централну власт. То је пут унутрашње консолидације и ослањања на сопствене снаге. Раст њене привреде убрзо достиже просечну стопу од седам одсто годишње. „После доласка на власт“, пише геополитичар Леонид Савин, „Путин је почео реорганизацију политичког система, а безбедносне снаге и војска постале су стуб поретка“. У периоду од 2001. до 2015. Русија је учетворостручила своја издвајања за војску. Међутим, економско уздизање Русије постало је могуће тек пошто је Русија одбацила тешко наслеђе совјетске епохе. У хладноратовском периоду она је издржавала већину совјетских република и источноевропских народних демократија, али и савезничке земље широм света.

С распадом Совјетског Савета и повлачењем Русије Америка је принуђена да развуче своје снаге, не само преко граница бившег комунистичког блока. Наступа доба америчке светске хегемоније, „униполарни тренутак“ о коме говори Чарлс Краутхамер. Нова геополитичка позиција САД, како ће се ускоро видети, ускоро је постала опасна и неодржива.

Стратегију Владимира Путина, као прагматичног и „суровог реалисте“ (Хафингтон пост), Николај Вихин описује на следећи начин: „Путин муњевито маневрише, сад наносећи осетне ударце Западу, сад повлачећи се и глумећи капитулацију. Али Путин, као и Барклај и Кутузов, категорички одбија да се учврсти на било каквим позицијама где би Запад могао да му нанесе одлучујући удар у краткој одсудној бици… У тој стратегији је одгонетка непредвидљивости Путина, који поступа увек онако како се то од њега не очекује“ (Николај Вихин: Владимир Путин и стратегија Кутузова). То је иста она стратегија која је примењена против Наполеона: стратегија изнуривања премоћног противника, која одлаже одлучујућу битку све до тренутка у коме ће непријатељ бити приморан на дефанзиву.

Drang nach Osten Успеси раног путиновског периода нису били довољни да Русију заиста врате на светску политичку сцену, нити да је изнова уврсте у ред респектабилних геополитичких актера – актера признатих од стране западних сила. Још мање да је учине делом западног света. Упркос промени друштвеног уређења и одбацивању марксистичке идеологије, она је и даље окружена суревњивошћу и макар прикривеним, ако не и отвореним непријатељством; то је, уопште узев, константа у односу Запада према њој. Став Запада као геополитичког пола почива на једноставном аксиому: Русији више не сме бити дозвољено да игра улогу велике светске силе ни независног пола моћи, него највише регионалне силе. За то време, САД са својим структурама активно раде на дезинтеграцији совјетског простора, а НАТО у новим околностима најпре покушава да се учврсти у Украјини и Грузији. Историјске аналогије се намећу саме по себи. Политика проширивања НАТО-а на исток код Руса буди непријатне асоцијације на Наполеонов или Хитлеров „Drang nach Osten“ (продор на исток).

Трошкови планетарне хегемоније за САД током наредних година вртоглаво расту. Овај тренд ће достићи врхунац током владавине Барака Обаме, продубљујући већ постојећу економску кризу Запада. Американци су, помало наивно или преурањено, поверовали у коначни тријумф над старим геополитичким супарником. Америка и Запад данас пролазе кроз историјски период сличан оном кроз који је већ прошао Совјетски Савез у доба ране перестројке. Међу америчким елитама долази до подела и отвореног раскола. Уколико Америка настави да инсистира на свом положају глобалног хегемона, победник и поражени у Хладном рату би у догледној будућности могли да замене своја места. На ту опасност – разарања америчке империје изнутра – указао је својевремено и председник Путин.

Прелаз преко Рубикона Почетком 2007. године Путин је одржао свој чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности, у коме је јасно и недвосмислено одбацио једнополарни светски поредак на челу са САД. „Колико год да ките појам униполарности“, рекао је тада Путин, „у пракси он значи само једно: један центар власти, један центар моћи… То је свет једног господара, једног суверена. И то је, на крају, погубно не само за оне које се налазе у том систему већ и за самог суверена, јер га разара изнутра.“ Био је то отворен и самосвестан наступ вође једне снажне светске силе и рукавица бачена у лице једнополарном свету. Запад је, по свој прилици, пречуо овај говор, као што му је промакла и чињеница да су Русија 90-их и Русија раних 2000-их две у много чему различите земље.

Први озбиљни тест нове геополитичке позиције и моћи Русије уследио је 2008. године, изненадним грузијским нападом на руске мировне снаге у Осетији. Једноставни сценарио грузијске кризе је већ претходно испробан у бившој Југославији, у хрватској операцији „Олуја“.

Одговор Москве је овога пута био брз, одлучан и промишљен. Први пут после 1991. Русија излази ван оквира који су јој наметнути распадом СССР-а. Интервенција је била и убедљива демонстрација нарасле моћи руских оружаних снага. Краткотрајни рат са Грузијом и потом признање независности Осетије и Абхазије означавају почетак нове фазе конфронтације два геополитичка пола. Овим чином је Русија у односима са Западом прешла свој Рубикон.

Наредна етапа сукоба је Украјина, у којој је Запад 2005. већ организовао једну „обојену револуцију“. Бжежински у књизи Велика шаховска табла писао је о стратешком значају Украјине за Русију: „Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја…“ Другим речима, једини значај Украјине за Запад лежи у чињеници да је она пуко средство за дестабилизацију Русије и онемогућавање консолидације континенталног простора. Циљ Русије је потпуно супротан: његова мирна (ре)интеграција, односно„ресовјетизација“, како је то рекла Хилари Клинтон).

Ка Евроазијској империји Хронологија крвавих догађаја с почетка 2014, који су окончани државним превратом и свргавањем Виктора Јануковича, мање-више је позната. Сигнал за крвопролиће, како доказује снимљени телефонски разговор са амбасадором Џефријем Пјатом, дала је тадашња заменица државног секретара САД Викторија Нуланд. После побуне руског становништва на истоку Украјине уследила је снажна репресија кијевске хунте, што је ускоро довело до грађанског рата.

НАТО и САД од почетка украјинске кризе нису имали намеру да се војно умешају у украјински грађански рат. Стварна намера америчких стратега била је, напротив, увући Русију у дуготрајни рат без јасних циљева, у коме би Запад свим средствима подржавао прозападне и антируске снаге. Уопште, сценарио непосредне оружане конфронтације са Русијом за Запад није реална опција. Слично хладноратовској ери, ови односи почивају на равнотежи страха, са циклусима заоштравања и попуштања (детанта), а војна моћ Русије, укључујући нуклеарну, представља снажан фактор одвраћања од НАТО агресије. Уместо тога, Запад прибегава „стрaтегији обуздавања“ и међусобног исцрпљивања.

У тој игри живаца Москва поново поступа „онако како се то од ње не очекује“. Уместо директне војне интервенције у Украјини, Русији је, због свог огромног војног и геополитичког значаја, припојен Крим, што је постигнуто без испаљеног метка. У Донбасу је у ходу и уз помоћ Русије створена снажна армија која је успешно онемогућила све покушаје украјинских оружаних снага да поврате контролу над југоистоком земље. Таква Украјина једноставно не може бити примљена у НАТО, a ни постати чланица ЕУ, која је у међувремену и сама изложена процесу дезинтеграције. Битни циљеви западних сила у Украјини, па чак ни контрола над црноморским басеном, нису остварени. Коначни расплет украјинске кризе остављен је за неко повољније време.

Евроазијски економски савез је званично основан 1. јануара 2015. године. То је први корак ка стварној економској и политичкој интеграцији некадашњег совјетског простора, која се веома лако може проширити и ван граница бившег СССР-а. Уопште узев, пажња Русије се, после увођења западних санкција и антисанкција Москве, све више окреће ка истоку – ка Кини, Ирану, Индији и пацифичком региону – који постаје центар светских збивања, док се ЕУ постепено претвара у њихову периферију.

Једнако непредвидив одговор на уплитање Запада у Украјини је и руска интервенција у Сирији, која је започела 30. септембра 2015. године, на позив њене легитимне владе. По свој прилици те интервенције не би ни било без догађаја у Украјини. Русија се овим тријумфално враћа на Блиски исток и на међународну сцену, истискујући за почетак САД из Сирије и слабећи стисак „анаконде“. Збигњев Бжежински је на концу, користећи езоповски језик, морао да закључи како је „охрабривање Украјине да уђе у НАТО била грешка“, и то грешка која је довела до непредвидљивих последица.

Сила која је зауставила Хитлера Геополитичку ситуацију у којој се данас налази препорођена и усправљена Русија геополитичар Леонид Савин сажео је у свега неколико реченица: „То што се одвија пред нашим очима (…) нешто је ново и прастаро. Старе геополитичке константе спаковане су у методологију хибридних ратова нове генерације. Изазивањем управљаног хаоса широм планете и опкољавањем Русије, силе које стоје иза кулиса САД настоје да одложе своје губљење светског примата и спрече успостављање мултиполарног света. Али Запад зна да не може победити у директном рату са Русијом. Војним и политичким смиривањем Кавказа, спречавањем грузијске агресије на Јужну Осетију и Абхазију, сасецањем у корену покушаја ’обојене револуције’ у Москви, враћањем Крима, војном интервенцијом у Сирији… – Русија показује да је пред нама поново она светска сила која је зауставила Наполеона и Хитлера.“

Мултиполарни светски поредак, који се уздиже из рушевина униполарног, за сада одређују односи свега три силе: САД, Русије и Кине. Односе Русије и Сједињених Држава је очигледно потребно редефинисати и „поставити на нове темеље“, ван хладноратовских клишеа. Односе Русије и Кине дефинише „стратешко партнерство“ две велесиле. „Ми смо навикли на израз стратешко партнерство“, изјавио је недавно Путин, „али су (ти односи) више од стратешког партнерства“. Одбијајући да се конституише као независни пол таквог света, инсистирајући на „либералном светском поретку“ и на „мултилатералности“ уместо на мултиполарности, ЕУ саму себе осуђује на споредну улогу и све више доводи у питање сопствени опстанак.

У таквом свету једноставно нема места ни за политички радикализовану и ултранационалистичку Украјину, ослоњену на Брисел или Вашингтон, која се непрекидно супротставља Русији/Евроазији. Време за решавање украјинскe кризе истиче. После три године исцрпљујућег грађанског рата, контуре могућих решења се коначно назиру. Већ је сада сигурно да Украјина убудуће неће опстати ни као унитарна држава, нити постати део „евроатлантских структура“. Много вероватнија је њена подела. У конфедеративном или федеративном облику, колико-толико целовита, она може опстати једино ослоњена на Москву и Евроазијски савез, и то једино као прелазно решење. За Запад, поновимо, Украјина представља „неуспелу државу“ а не самосталног актера, која има значај само у контексту његових односа са Русијом, било као средство њене дестабилизације, било као предмет евентуалних споразума и нагодби. И ништа више од тога.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *