Протојереј Јован Милановић – Баналност је достигла свој врхунац

Разговарао ДЕЈАН ПЕРИШИЋ

Црква као и увек, мада многи не верују да је тако, покушава да покаже да живот има смисла и да га треба тражити у себи и у људима око нас

У време када се прича о људском достојанству и правима, када се тим истим правима једнима затварају уста како не би напредовали, а другима који се склањају и беже од рата и беде та иста права одузимају, па се још одређује и број оних који имају права на људска права па са њима могу у бољу будућност, заиста је баналност достигла свој врхунац. Та баналност доводи до бесмисла и до индиферентизма, који утиче на живот људи, стварајући апатију и безвољност. У том и таквом времену, Црква као и увек, мада многи не верују да је тако, покушава да покаже да живот има смисла и да га треба тражити у себи и у људима око нас. Збуњујемо се пред стварима, чињеницама и појавама које нас својом количином и брзином надилазе. Када се суочимо са човеком, онда постајемо свесни да живот заправо не може бити посматран ван човека. Тај вид мерења поставио је Христос својим доласком на земљу, рекавши да је Царство небеско унутра у нама, као што, нажалост, и пакао може бити унутра у нама. Морамо се борити за људе, да и сами будемо људи и ништа више ни мање од тога, како је говорио свети патријарх Павле. На такву врсту недоумице Црква ће увек имати одговор. Неопходно је прићи Цркви и чути њен глас, каже у разговору за „Печат“ протојереј Јован Милановић, настојатељ сте Саборне цркве у Сремским Карловцима.

[restrict]

Налазимо се на почетку Часног или Великог поста. Који је његов смисао? Која је разлика између поста и дијете? Има ли пост значаја и за међуљудске односе, те како се постом припремамо за дочек Васкрса?

Пост је време када, како кажу црквене песме, улазимо на стадион како бисмо се борили, као прави спортисти који се боре за што више трофеја, да стекнемо што више врлина, којима можемо волети истински људе око себе и Бога, који нам даје да живимо и постојимо. Циљ Великог или Часног поста јесте да учинимо напор да мењајући свој стил исхране и односа према другима – кроз милосрђе, човекољубље и братољубивост, постанемо бића васкрсења, људи наде и радости. Дакле циљ поста није да натмурени и још више изнурени глађу почнемо да уједамо једни друге него да покажемо себи и другима да није једини начин живота обилажење рафова по супермаркетима и продавницама робе. Циљ поста је да нас упути на богослужења, као места где се у искрености срца сусрећемо са Богом и својом браћом по вери, а онда након благодати богослужења и са свим људима добре воље који су ван Цркве. Пост дакле, упућује на другог човека и другачији начин живљења. Самим тим, јасна је разлика између поста и дијете. Дијета нас ослобађа вишка килограма, зарад нашег здравља, што је свакако корисно, али нас не ослобађа увек и лошег унутрашњег живљења – лоших мисли, дела и речи. Зато, колико год указивали на сличност једног и другог, у питању су две разнородне праксе, чији су основа, почетак и крај различити.

Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, уз извесне прекиде због ратова и поратног борбеног атеизма, траје већ више од 220 година. Професор сте ове наше просветне установе, реците нам како изгледа живот ове богословије данас?

У потрази смо за мером и у просвети која делује у окриљу Цркве. Свесни смо да је време такво да захтева извесне измене, које нипошто не смеју да удаље од смисла и циља богословије као школе. Циљ богословије је да формира здраве личности, које ће бити кадре да као добри хришћани преузму одговорност за живот Цркве у ком год статусу и звању наставили даље своје животе. Ученици, као и сви ученици, имају своје бриге, које покушавамо заједно да пребродимо, да им помогнемо на том путу изграђивања и узрастања. Бавити се просветом у данашње време је посебан изазов, јер је време у ком живимо избрисало основне постулате образовања. Оно више нема за циљ да формира личност него да је научи да се прилагођава. Како се омладинац или дете у основној школи може прилагођавати? Шта треба да прилагоди и у односу на шта и на кога да прилагоди? О толико често спомињаној функционалности образовања може се и треба говорити тек када формирамо личност која зна шта жели, и која ће бити одговорна и за себе и за своје ближње. Дакле, богословија се бори да задржи тај васпитни карактер који, морам признати, и није лако очувати.

Били сте на постдипломским студијама у Француској. У овој западној, претежно, римокатоличкој земљи, али пре свега изразито секуларној, за нас неприметно, одвија се буђење аутентичног ранохришћанског духа и етоса. Шта бисмо ми Срби, као традиционално православни народ, могли да научимо од те младе православне мисије у Француској?

Проблем нашег друштва, као и читаве цивилизације у целини, може се свести на питање самодовољности. Запад је прошао велике кризе, а поједине га потресају још увек. Позитивно је да се на Западу код људи још увек гаји свест о потреби да треба бити отворен за другога и другачијег. По мом скромном мишљењу, то је још један од трагова наде и остатак Божјег печата на људима. Управо у таквим приликама, одређени број атеиста, одбачених верника, антитеиста итд. упознао се са православљем и пригрлио га је као најдрагоценији бисер којим може истински живети другачијост и другост. То се дешава и у Француској, која се суочава са великом кризом идентитета. Дакле, за основу свога живота људи који нису били православни прихватили су православље, јер су схватили да су само са Богом сигурни и имају идентитет. То су заиста хришћани, православци, који се труде да живе своју веру. Наша одговорност, као православног народа, ако то још увек јесмо, већа је јер смо ми лакше и једноставније у прилици да упознамо и присетимо се идентитета са Богом који други много теже или посредно стичу. Наравно, Бог дела чак и тамо где људи мисле да га нема. Тако је и у Француској.

Фрушка гора се назива и српском Светом Гором. На њој је деветнаест живих манастира, а Крушедол би, по тој аналогији, могао да се назове царском лавром. Колико је монаштво уопште, те специфично манастирски живот Фрушке горе, важан за Цркву, хришћански живот верника, али и за историјски континуитет српског народа?

Наша култура, духовност и писменост настајали су у манастирима, тим тихим местима мира и молитве. Сремци, Бачвани, Банаћани, Барањци, Славонци и Босанци, али и сви православни хришћани доживљавали су Фрушку гору као место на ком се сведочи и живи вера. Чак и онда када је у историји владала декаденција црквеног – хришћанског живота, манастири су увек остајали чувари и носиоци те другачијости о којој се данас толико прича, а тако је мало има. Иначе, монаштво чак и у свој својој несавршености, како неки желе да га представе, остаје изазов свету да се може бити другачији полазећи од тога да се човек прво измени у односу на Христа као узора, и да умањивши себе заволи свет и људе око себе. Зато је долазак на Фрушку гору повратак не само природи и њеним лепотама већ и повратак истинској лепоти људске душе, која је изнедрила такве светиње које зидају у нама идентитет, како духовни, тако и национални и културни. 

Почели смо овај разговор питањем везаним за мисију православне цркве у савременом свету. Некада су црквено-народни сабори били живоносне и пулсирајуће жиле куцавице нашег народа, нарочито у времену кад нисмо имали своју државу и начин на који смо интегрисали сопствено друштво. Да ли ова форма може и данас да буде плодотворна, те да изрази живу и аутентичну саборност?

Наша народна историја писана на страницама, већином несачуваним, а почевши од житија Светога Саве сведочи о тој љубави која се пројављује у саборовању народа и свештенства у Цркви. Сетимо се Сабора у Жичи, па редом до сабора у Крушедолу, Сремским Карловцима и све тако до данашњих сабора и архијерејских и локалних. Један од најстаријих црквено-народних сабора на просторима данашње Војводине јесте сабор у Крушедолу. Окупљени око деспота, патријарха, митрополита, краљева и архијереја како оних у Господу уснулих, тако и живих, ослушкујемо тај предивни позив историје и вечности, које се у тим саборима, око Свете литургије и манастира, тако стварно и присно повезују. Тај позив осећају људи и данас, и долазе на саборе. Чини се, да како се народ отуђује, тако и у животу нема жељу да се дружи и саборује. Зато је више него икад потребно одржати љубав кроз сусретање и дружење, кроз спремност да у лицу другога видимо и Бога, како каже Свети Јован Богослов. Ипак, надамо се да ће борба између самодовољног и себељубивог човека и човека сабора и дружења однети превагу у корист оног другог. За то смо створени и ка томе би било добро да тежимо.              

[/restrict] hairy girl займ с 18 летвкармане займоблигационный займ