Предизборни казачок

Пише Никола Врзић

Да ли је Владимир Путин подржао Александра Вучића на предстојећим председничким изборима у Србији, какав резултат можемо да очекујемо у недељу, и шта ће тај резултат значити за будућност Србије

И да је могао да наручи, још актуелни премијер Србије и још актуелнији председнички кандидат актуелне власти Александар Вучић није могао да наручи бољи дочек у Москви овог понедељка. Није га тамо, наиме, дочекао само председник Русије Владимир Путин већ и жута паткица која је у Москви демонстрирала против Путина (и премијера Дмитрија Медведева), а иста је таква у Београду против Вучића, сугеришући својим обликом и бојом и не само тиме да српски премијер и руски председник имају заједничког противника, што би могло да значи да су он и Путин на истој страни, а то пак у Србији, која искрено и у огромном проценту воли и Русију и Путина и ближе јој се избори, значи много.

[restrict]

ЖУТЕ ПАТКЕ Укратко о паткицама. О београдској смо паткици жуте боје писали нашироко кад је за то било време, па ћемо сада само подсетити да смо већ установили, на основу јавних и проверљивих извора, да све организације и покрети који су подржали иницијативу „Не да(ви)мо Београд“ имају неупитну везу с америчким владино/невладиним сектором и изворима финансирања, а то су углавном УСАИД, Национална задужбина за демократију (НЕД), Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша и Фонд браће Рокфелер.

Московска паткица и главни патак Алексеј Наваљни? Био је суоснивач покрета Демократска алтернатива, чији је финансијер већ споменути амерички НЕД (ову финансијску везу документовала је америчка дипломатска депеша 06MOSCOW12709, у издању „Викиликса“), Хилари Клинтон, тадашња америчка државна секретарка, стала је јавно у његову заштиту у говору у Хагу 8. децембра 2011, пре годину дана га је први канал руске државне телевизије оптужио да су га између 2006. и 2008. заврбовале америчка ЦИА и британски МИ6, приказујући и документа ове две владине организације која то потврђују… Премда је, може бити, довољно речито већ и извештавање америчких медија главног тока о овом предводнику руске опозиције (за чије је постојање, додуше, чуло свега 47 одсто Руса, а од тих 47 одсто само би један одсто за њега гласало сигурно и још девет одсто можда, како је показало фебруарско истраживање Левада центра, организације која на Западу слови за поуздану), дакле, извештавање америчких медија који су раније још и подсећали на „руске националистичке погледе“ Наваљног и његову непристојну повезаност са неонацистима и скинхедсима, да би сада о њему писали сасвим другачије: „Г. Наваљни, 40, лепа је и фотогенична фигура с узорном породицом, много приступачнији од обично натмурених апаратчика какве избацује бирократски млин Кремља“ („Њујорк тајмс“, 8. фебруар 2017).

Тако да је, све у свему, заиста тешко отети се закључку да упадљива сличност између београдске и московске паткице није производ случајности већ истог (гео)политичког инжењеринга. О томе касније.

 

ПУТИНОВА ПОДРШКА А пре тога вратимо се Путиновом састанку с Александром Вучићем, и питању – које нас у првом реду занима јер су избори за неколико дана а Вучић је један од кандидата – да ли овај састанак спада у корпус њихових редовних државничких активности, или је пак имао и сасвим изражену функцију предизборне природе. При чему, наравно, подразумевамо да је овако предизборни састанак, због споменуте српске љубави према Путину и Русији, Вучићу несумњиво одговарао, и да га је он тако и искористио.

И тога је, да ће овако бити искоришћен, наравно, и Путин био свестан, и свесно је то дозволио. И приде се, да случајно не остане нека недоумица, сам побринуо да све буде потпуно транспарентно. Пред ТВ камерама, на почетку сусрета, како стоји у транскрипту на званичном сајту председника Русије, Путин је Вучићу рекао: „Наравно, ми знамо да ће се у Србији ускоро одржати председнички избори. Сигурни смо да ће у данашњој Србији, у данашњим условима, ови избори бити одржани по највишим стандардима, и желимо пуно среће садашњим властима.“

Протоколарна учтивост, или отворена подршка руског председника Вучићу? Оволико протоколарно учтив Путин још никада до сада није био с Вучићем а сусретали су се уочи српских избора и раније, уосталом, код нас су стално неки избори, и није потребно много довитљивости да би се закључило, као што је то закључио „Блумберг“ већ у наслову свог извештаја, да је „Путин подржао Вучића“. Или како оцењује „Ајриш тајмс“: „Руски председник Владимир Путин започео је ову недељу онако како је окончао претходну – подршком европском председничком кандидату који жели да ојача везе с Кремљом. У петак лидерка француске крајње деснице Марин ле Пен посетила је Москву, а у понедељак је дошао ред на Александра Вучића, актуелног српског премијера за кога се очекује да ће постати шеф државе на изборима који се одржавају ове недеље. Ако је Путинова подршка Ле Пеновој била имплицирана у председничком третману који је добила у Кремљу, његова подршка Вучићу била је експлицитна.“

И додатно је експлицитна, споменимо и то, била и подршка коју су Вучићевој кандидатури, на предизборним скуповима у Београду и у Крагујевцу, пружили високи функционери Путинове Јединствене Русије Петар Толстој и Сергеј Железњак.

Свиђало се то некоме или не, ствари стоје овако.

АГРЕСОР У АРЕНИ Него, пошто већ споменусмо Толстоја и његов наступ у Београдској арени, прошлог петка 24. марта, на 18. годишњицу почетка НАТО агресије на нашу земљу, тамо је наступио и један од агресора, бивши немачки канцелар Герхард Шредер, и увреду коју је његова појава, баш на тај дан, нанела – да не идемо даље у анализу емоција које је Шредер изазвао, то би нас само одвело у псовање – нису успела да умање Вучићева оправдања да је Шредер ту био као успешни реформатор немачке привреде коме признање за то одаје и Ангела Меркел. Која је такође подржала Вучића – Саша Радуловић ју је због тога критиковао, немамо информације како је она доживела његову критику – претварајући га у политичког алхемичара који је у стању да себи обезбеди и немачку и руску подршку у временима када Немачка и Русија једну другу држе под санкцијама, иако треба додати и да је сасвим сигурно да га Ангела Меркел и Владимир Путин не подржавају с истим мотивима и из једнаке намере према Србији, што обострану подршку, у случају даљег заоштравања односа између Русије и Запада, на дужи рок не чини одрживом.

С тим што је у вези са Герхардом Шредером, оставимо ли емоције по страни и вратимо се у раван анализе, могуће повући и нешто другачију и кудикамо неочекивану нит међу иностраним гостима на београдском скупу подршке Александру Вучићу, од овог бившег немачког канцелара, преко мађарског министра иностраних послова Петера Сијарта и бившег аустријског канцелара Алфреда Гузенбауера, до Петра Толстоја.

Шредера, данас, нико осим (свих) нас не перципира као човека који нас је бомбардовао већ као председника Управног одбора гасовода „Северни ток“, кога агенција „Ројтерс“ описује као Путиновог „најбољег пријатеља на Западу“, а Мануел Сарацин, посланик немачких Зелених, као „плаћеног портпарола Русије“. Гузенбауер, како га Карнеги фондација цитира у једном тексту из 2014. о „аустријској акробатици у Европи“, говори о Западу који је прекршио своја обећања Русији и „разумем зашто је Москва љута“, и при томе је члан Надзорног одбора Родоског форума који „Фајненшел тајмс“ описује као „пропагандни фестивал Кремља и легло руских националиста“. Петер Сијарто, министар у влади Виктора Орбана, саставни је део његове борбе, не само за отопљавање односа са Русијом већ и против Џорџа Сороша на чијој се листи за одстрел налази, малтене, у равни самог Владимира Путина. О Петру Толстоју, функционеру Путинове партије, у овом погледу не треба ни трошити речи, а ваља подсетити и да је прошле недеље, ваљда први пут, Вучић јавно проговорио против главнокомандујућег глобалистичким покоравањем Централне и Источне Европе („Поносан сам на то што се супротстављамо сорошевској аждаји“), и с овим информацијама у виду, а будите уверени да су оне забележене и на свим местима на којима се овакве ствари пажљиво прате, ова листа гостију у Арени добија нешто другачију димензију, а с њом стиже и нешто више смисла у оној намерној подударности између београдских и московских жутих паткица.

 

РЕЗУЛТАТИ И ПЕРСПЕКТИВЕ Но сва та инострана подршка и њено значење на страну, у недељу ћемо у Србији на председничким изборима, ипак, гласати ми, грађани Србије. Па, како ћемо гласати?

Анкете су традиционално непоуздане, што због неухватљивости народног расположења, што због финих подешавања њихових резултата у политичке сврхе охрабривања својих присталица и обесхрабривања противника и уношења смутње међу њих.

Током изборног дана важан податак за праћење представљаће излазност, то јест питање да ли ће она бити на вишем нивоу него на прошлогодишњим парламентарним изборима, када није била ниска (гласало је 56 одсто уписаних бирача) већ у нивоу просека. Већа излазност, значајно већа, што не делује претерано реално у овом тренутку, али није немогуће, требало би да повећа шансе за одлазак избора у други круг, због претпоставке да је огроман Вучићев рејтинг досегао свој врхунац и да би додатни гласачи, следствено томе, у највећој мери требало да гласају за неког од његових противника.

Без обзира на ову могућност, без обзира и на претпоставку да неће баш сви гласачи СПС-а, Савеза војвођанских Мађара и партије Расима Љајића гласати за Александра Вучића, најреалнији сценарио јесте Вучићева победа већ у првом кругу, а све друго представљало би озбиљно изненађење и озбиљан пораз кандидата власти, будући да су партије које су га сада подржале пре мање од годину дана освојиле преко 60 одсто гласова, дакле читавих 10 одсто више него што му је потребно за победу у првом изборном кругу.

Занимљива ће, било све завршено у првом кругу или не, бити и борба за друго место, која је сасвим непредвидива имајући у виду да мање или више реалне шансе да буду други имају и Вук Јеремић, и Саша Јанковић, и Војислав Шешељ, чак и Бели Прелетачевић, ако је веровати неким истраживањима која најављују поприлични сумрак српског политичког система.

Можда и значајнији од овога, међутим, биће збирни резултат кандидата грађанистичке опције, Саше Јанковића, Вука Јеремића, Саше Радуловића и Ненада Чанка. И на прошлим и на претпрошлим изборима та је проевропска политичка опција освајала, укупно, двадесетак одсто гласова. Будући да Европска унија у међувремену није постала ништа привлачнија него што је била тада, па да и они с њом постану привлачнији но што иначе јесу, а и да нико од ових кандидата сад Србији није понудио ништа ново осим противљења Вучићу, заједнички збир од (много) више од тих двадесетак одсто значиће и да је тај вишак остварен искључиво на том противљењу. А то ће пак значити да је реч о почетку тренда раста Вучићеве непопуларности који би требало да га забрине, тим пре што већ следеће године предстоје важни избори за Скупштину Београда.

 

МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО Али Србију, и све који јој желе добро, много би више морала да забрине могућност хаоса у постизборној ноћи, изазваног оспоравањем изборног резултата.

Да бисмо разумели зашто је ова могућност, и то баш сада, нарочито опасна, вратимо се Путину, а послушајмо и генерал-мајора Антона Валднера.

„Желимо с вама да разговарамо и о ситуацији у региону, зато што различити спољни сигнали сугеришу да је извесна ескалација у току“, рекао је Путин на почетку разговора с Вучићем, очигледно детектујући да се регионална ситуација усложњава тако што постаје све опаснија.

А упозорење сличног тона, истовремено, стигло је и од генерал-мајора Валднера, команданта ЕУФОР-а у Босни и Херцеговини, који је нашао за сходно да упозори, као што није никада раније, да су мировне снаге Европске уније у БиХ спремне да у кратком року интервенишу уколико дође до нових сукоба. „Нећу се устручавати да позовем резервне снаге ако то буде потребно“, припретио је Валднер, јасно демонстрирајући да и таква могућност постоји.

Речју, упозорења да је мир на овим просторима постао крхка категорија стигла су истовремено и са Истока и са Запада.

А ту је и вазда запаљива ситуација на Косову и Метохији, и, наравно, Македонија, у којој се разрешење кризе и не назире, али су зато сви елементи за даље повећање хаоса и те како приметни.

Све су ово сасвим упечатљиви докази да првенствени интерес Србије – кажемо, нарочито у овом тренутку – јесу унутрашњи мир и стабилност, пошто већ сасвим довољно немира и нестабилности имамо на скоро свим својим границама и административним линијама, уз перспективу да их ускоро буде још и више.

И то је контекст у оквиру кога, у огласима на насловним страницама новина, ове среде, Александар Вучић упозорава да ће да се бори „против оних који хоће македонски сценарио у Србији“. Ово његово упозорење, наравно, може се разумети и као пумпање страха и његов покушај да мотивише своје присталице да на изборе изађу у што већем броју, и за Србију би најбоље било да упозорења на македонски сценарио заиста и јесу само ружно политичко подметање које нема реалних основа.

С друге стране, међутим, током досадашње кампање нагомилало се исувише сигнала да се баш тако нешто спрема да бисмо били спремни да без задршке одбацимо ове Вучићеве речи само зато што их је он изговорио и зато што су му политички употребљиве.

Другим речима, недељно вече које је пред свима нама дочекујемо с извесном зебњом, не због резултата избора већ због могућег оспоравања резултата избора које би могло да произведе гадне последице, али и с надом да Владимир Путин, уз све остале способности, поседује и пророчке, и да га неће изневерити предвиђање да ће „у данашњој Србији, у данашњим условима, ови избори бити одржани по највишим стандардима“. Уколико такву оцену Русија потврди и када биралишта буду затворена, биће то јасан знак да супротно, ако супротних оцена буде, тврде они који Србији не желе добро као што знамо да јој жели Русија…               

[/restrict]