Пошаст „беле куге“ и „одлива мозгова“

СУЧЕЉАВАЊЕ СА СРПСКОМ СТВАРНОШЋУ: Поглед из Минхена

Демографска ентропија слабо је приметна у препуном Београду и у вреви и пулсирању свакодневице, али свест о њој врло је присутна у расејању (асимилација), као и у Војводини и на југу Србије, где стотине испражњених села и заселака упозоравају на поражавајуће последице

Пише Миодраг Крецуљ

Т резвено, без политичке и идеолошке острашћености у еуфорији „отварања-затварања“ поглавља ради што скоријег прикључења ЕУ и „бољег живота грађана“ указивати на опрезност, промишљеност, читање и тумачење чињеница – постулатa прагматичне политике непопуларан је и јалов посао. Свака озбиљна концепција друштва како у актуелним околностима, тако и у његовој пројекцији у будућности требало би темељно да размотри аспекте донетих одлука, никако да се руководи жељама и најбољим очекивањима, јер игнорисати могућу штету указује на одсуство одговорности и свести о последицама. У сенци показатеља економске политике свакодневној пажњи измиче чињеница да Србијом, дубоко нагнутом над понором демографске депресије, деценијама харају „бела куга“ „одлив мозгова“, што је кошта нестанка мањег града сваке године. Витално национално питање депопулације намеће се у свој својој жестини с малим изгледима да последице данашње маргинализације проблема и нечињења буду отклоњене. Депопулација Србије све више узима маха (у расејању: језик, однарођавање, асимилација), али нема је и није присутна у политичком дискурсу, а још мање је тема јавног мњења медијски презасићеног глорификацијом главног државног посла: раста БДП, инвестиција, запослености… док Србија све приметније остаје без људи и живота. Захуктала председничка кампања редукована на личне негације, економску, политичку и социјалну стабилност и одсуство разумевања стварности као да је реч о Недођији трагична је потврда неспремности да се прихвати реалност. Једна невоља никада не иде сама. Прениски фертилитет, спољне миграције („За сто година Срби у Србији постаће национална мањина“ – интервју Душка Ковачевића „Политика“ 8. 12. 2016) и могућност (дакако још увек– у домену претпоставки и нагађања) да стицајем геополитичких околности Запад одлучи да због јачања утицаја на Балкану Србију по убрзаној процедури прими у ЕУ, (што је у постојећој констелацији тензија и интереса врло вероватно) може нас задесити је чарнојевићевски егзодус. Немерљива демографска катаклизма. Подсетимо, из Пољске, као и из Румуније, након прикључења ЕУ у потрази за бољим животом отишло је око два милиона људи, из Бугарске милион, из балтичких државица стотине хиљада становника. Једносмерна мобилност пут Запада одвешће стотине хиљада, можда и цео милион углавном образованих људи у најбољим биолошким годинама (анкете говоре преко 70 одсто студената завршних година своју будућност не виде у Србији) и оставити 1.750.000 све дуговечнијих пензионера са празним фондовима које неће имати ко да пуни и клецавим буџетом којем ће недостајати новац за финансирање здравства, образовања, одбране, културе, социјалних давања. У свет је отишло најмање 75.000 стручно и професионално оспособљених са високим образовањем од тога 3.500–4.000 доктора наука (неке процене компетентних извора иду до 7.000) и више десетина професора Универзитета. Какав значај за Србију има овај нерегистровани интелектуални капитал излишно је говорити, нарочито у светлу чињенице да је Србија у њихове основне студије уложила огроман новац (један студент у просеку кошта за четири године школовања 10.000 евра, без мастер и докторских студија, студенског дома, мензе, основног и средњег образовања, пратећих техничких трошкова и под претпоставком да све заврши у року). За њихово школовање потрошено је најмање 750.000.000 евра народних пара, док неки извори говоре о десетак милијарди евра. Уместо да се у српским научним институтима и лабораторијама баве истраживачким радом на развоју нано, информационих и комуникационих технологија, биомедицином – генетским инжењерингом, истраживањем нових материјала и компјутерских технологија, чистих извора енергије и енергетском ефикасношћу, заштитом животне средине, пољопривредом и производњом хране и тако врате део уложеног новца у сопствено образовање, а плаћањем пореских и других обавеза пуне буџете, пензијске и здравствене фондове, унапређују и трасирају развој туђих друштава која у њихово школовање нису уложила ни један евро! Управо толико колико их је отишло недостаје најквалитетнијих предавача на српским факултетима и стручним школама, врхунских инжењера, технолога, техничара и других струка у привреди, специјалиста медицине у болницама и здравственим установама, експерата ИТ сектора! Ако се у тој димензији посматрају и мере последице свега што су као неискоришћени потенцијал могли дати друштву у којем су поникли, као и оних који ће прикључењем Европској унији без административних сметњи и потешкоћа убрзо отићи, установиће се штета која поништава резултате и позитивне ефекте економске политике и превазилази све досадашње и будуће инвестиције укупно. Какав ће то апокалиптички суноврат бити, демографски, економски, социјални, културолошки за остатак популације није тешко замислити. Биће то крај наде о бољем животу, јер економски систем који све мање производи и у којем опада потрошња – нема перспективу, као и не промишљена стратегија развоја друштва која не води рачуна о очувању националне супстанце и грађана који своју будућност не виде у сопственој земљи. Да ли је „одлив мозгова“ дијаболична изнуђена стратегија и пракса, преузета из минулих времена с краја 60-их, решавања незапослености и растерећења тржишта радне снаге, смањења социјалних тензија и сигурних девизних дознака? Упркос континуираном паду девизни трансфер у суми далеко надмашује стране директне инвестиције веома дискутабилног ефекта. Успешне економије више се не разликују само по капиталу и квалитетној радној снази већ према идејама и енергији чега ће у Србији променом демографске структуре и доминацијом старих нажалост бити све мање. Демографска ентропија слабо је приметна у препуном Београду и свакодневној гужви, али врло присутна у расејању (асимилација), Војводини и на југу Србије у стотинама испражњених села и заселака. Будућност Србије колико год изгледала ружичаста под плавим барјаком Европске уније носи у себи реалну опасност суморног националног епилога, не у некој фиктивној причи него у стварном и једином животу.       

Аутор је члан BSN (међународна Мрежа за пословну подршку)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *