ПЛЕМЕНИТИ АНГАЖМАН ИСТОРИЧАРА ОБУЗЕТОГ СТИДОМ

Данило Н. Баста

Бити српски историчар, то за Милоша Ковића не значи само упирати поглед ка прошлости српског народа. За њега тај атрибут неизоставно подразумева и поглед на садашњост тог народа, суочавање с његовим данашњим стањем које обележавају дубока и свеобухватна криза, дезоријентација, истрошеност, клонулост, безнадежност…

Милош Ковић, угледан припадник и значајан представник средње генерације наших данашњих историчара, скренуо је на себе пажњу већ својом првом књигом Дизраели и Источно питање („Clio“, Београд, 2007). Што је занимљиво, том књигом, у ствари докторском дисертацијом, побудио је занимање и изван ужег круга својих колега историчара, јер су је узимали у руке и они који су код нас, свеједно чиме се баве, заинтересовани за британску политику у деветнаестом веку, поготово за однос ондашњих острвских политичара од ранга и утицаја према Србији и српском народу.

На самом почетку свога интелектуалног и научног пута Ковић је јасно ставио до знања колико високо држи до проверених методских начела историјске науке, до савесности, озбиљности и самозатајности у обављању историчарског посла, као и до разговетног, образложеног и пријемчивог излагања. И тада и доцније, он је, када је реч о занату историчара којем се предао као животном позиву, на прво место ставио императив разумевања и објашњавања историјских догађаја и улоге личности у њима, а не њихово вредновање и оцењивање. Задатак историчара схватио је као истраживање и утврђивање истине о ономе што се догодило, а не као лично вредносно опредељивање, где су неизбежни – и веома заводљиви! – субјективне наклоности и интимна опредељења.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *