ПЕВАЊЕ О СВЕТУ ГДЕ ЈЕ ЈАМА ДЕЦИ ДВОРИШТЕ

Поезија и искуство геноцида

Пише Никола Маринковић

Можда је, објавивши ову књигу, Мирослав Максимовић успео да се ослободи „притиска теме“, како сам каже, макар тиме што је тај притисак учинио заједничким свима онима који се с овим стиховима суоче. Појединачне песме ове збирке тематизују делове света геноцида, топографију зверстава, оруђа смрти и њене жртве…

Бол, нова песничка књига Мирослава Максимовића, врло је значајан песнички подухват. Иако невелика обимом, она не само да квалитативно доприноси Максимовићевом опусу већ и враћа веру да поезија може и мора говорити о трауматичним и важним моментима из нашег колективног искуства на уметнички уверљив начин. Овo je књига о мало познатој епизоди геноцида над Србима у НДХ, када је страдало готово целокупно српско становништво села Мијестра изнад Уне. Крвници, њихове дојучерашње комшије друге вере, изнад јаме Безданице код Дурџића гаја секирама и другим оруђем побили су близу 200 недужника, већином жена, деце и стараца.

Геноцид није честа тема у савременој српској поезији јер њен узвишени патос захтева високи естетски квалитет без простора за слаба места у тексту. Mеру успелог певања поставили су још одавно Иван Горан Ковачић поемом Јама, Скендер Куленовић Стојанком мајком Кнежопољком и ненадмашни Иван В. Лалић неколиким својим песмама, међу којима су „Опело за седам стотина из цркве у Глини“, а можда још и више песмом не сасвим експлицитно везаном за ову тему, „Гласови мртвих I“ (из поеме Мелиса). Из „Гласова мртвих I“ Лалић упозорава: „Гласови мртвих, то нису мртви гласови. Ко их чује?“ Јер много је шумова и буке између гласова предака и наших ушију, и потребан је заиста јак, лични разлог да бисмо их ослушнули. Од тог јаког, личног разлога можда је најбоље и почети говор о новој Максимовићевој књизи.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *