Почетна / Колумне / Нога личка, a ципела приштинска

Нога личка, a ципела приштинска

Септембра прошле године на овом месту смо писали о изванредној доследности Лиге социјалдемократа Војводине и њеног лидерства. Неприкосновени шеф ЛСВ и човек којем је највећа врлина његова црна кошуља успева да као председнички кандидат докаже да је граница за недоследност аутономашког ума само небо

Пише ФИЛИП РОДИЋ

З емља се не продаје, ускликну с неке њиве у северној српској покрајини очух војвођанске нације Ненад Чанак. Коначно дочекасмо да „војвођански лидер“ изјави нешто са чиме можемо у потпуности да се сложимо. Да ли је дошло до прелома нашег, или његовог мозга, питање је сад. Није Чанак мислио на земљу као метафизички појам. Он као декларисани атеиста и следбеник дијалектичког материјализма који се стално пита ди су му новци не може имати ту дубину и земљу посматрати као нешто више од „необновљивог стратешког ресурса“, али и то је довољно. За почетак. За наставак Ненад Чанак нам објашњава да мисли на „лоше направљени Споразум о стабилизацији и придруживању“ који ће омогућити да од 1. септембра 2017. „плодне оранице у Срему, Банату и Бачкој које су десетине хиљада породица храниле вековима“ буду „без икаквог ограничења продаване странцима“. Лом у глави! Не нашој него његовој. Очекивали бисмо да је ове речи изговорио, на пример, бивши лидер Демократске странке Србије „Коштуница доктор Војислав“, како је овај политикант волео да назива човека који је с Правног факултета у Београду морао да оде из принципијелних, политичких разлога, док је његов отац Милан Чанак био комунистички градоначелник Новог Сада, односно члан Председништва САП Војводине. Или његов политички наследник Александар Поповић, чију је кандидатуру за председника Србије управо подржао. Људи који одавно увиђају озбиљне проблеме у нашем „европском путу“ и разлоге да с њега скренемо.

Доста је чудно и неочекивано што се овоме противи и Саша Јанковић, човек поносан на свој „европски педигре“ и чињеницу да је вишеструко награђивани „нај-Европљанин“. Саша Јанковић, ипак, није те 2008, када је овај срамотни споразум потписан, био у политичкој коалицији са тадашњим председником Србије Борисом Тадићем, те се не може сматрати његовим индиректним потписником. Међутим, то је, у најмању руку, био Ненад Чанак, чија је ЛСВ у то време била чланица „еврофилске“ коалиције „За европску Србију“. Оно што је Божидар Ђелић тада потписао, што је Тадићева коалиција искористила у кампањи, што је „народ“ славио на улицама Београда, Новог Сада, Крагујевца и Ниша, то је Чанак подржавао. Па шта му сад би? Је л’ то Чанак постао евроскептик, да не кажемо еврореалиста? Како то да је сада схватио да је у нашем путу ка Европи нешто труло, а није у последњих девет година од када је овај споразум потписан, или 12 од како је почело о њему да се преговара? А при том је увек био у власти или уз власт која је тај споразум изродила и однеговала. Ако је тек сада ово схватио, зашто не упозори своју сабраћу и истомишљенике из кијевске хунте који су почели украјинску земљу црницу да извозе у ЕУ по цени од пет долара по тони?

Веома збуњује и то што исправно мисли да земљу у Војводини не треба продавати странцима, али сматра да земљу на Косову, ону што је исто тако вековима хранила десетине хиљада породица којих у јужној српској покрајини углавном више нема, поклања Албанцима и то не само држављанима Републике Србије. Чудан је Чанков наум да до места председника Србије дође обећавајући бирачима да ће прекршити Устав признавањем једнострано проглашене независности Косова, односно признавањем некакве „реалности“. И то врло селективне реалности, јер Чанак види да је Косово прогласило независност, али не види да је та независност и даље непризната и нереална. Питање власништва над земљом му није било важно (или можда баш јесте) ни када је децембра 2002. у Загребу као почасни гост присуствовао свечаности под називом „Сријем Хрватској“. Чак нам и Саша Јанковић у свом предизборном споту поручује да је „Србија наша земља коју нико нема право да отима“.

Сумануто је и што нам Чанак обучен у складу са највишим модним стандардима које је Хуго Бос осмислио за све прилике (и фронтове) у сезони 1933–1945 (додуше без шлема на глави који је, претпостављамо, престао да носи после пада с мотора), говори да је забринут за будућност земље која се не стара о својој антифашистичкој традицији. Аргумент за то му је чињеница да су са споменика „Слобода“ на Иришком венцу скинути његови бронзани делови и „продати на сметлишту као секундарне сировине“. Овај антифашиста у црној кошуљи пропустио је само да дода да „сви знамо ко овде воли“ да скида бронзу и продаје је као секундарну сировину. Да не помињемо то што ако је то највећи доказ и мана у неговању српског слободарства, односно антифашизма, онда смо ми о том питању далеко испред његових пријатеља и савезника у Европској унији, пре свега „лијепе“ му Хрватске, али и Литваније, Летоније, Естоније, Пољске, Шпаније, Италије…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *