Почетна / Уводник / Највећа тајна

Највећа тајна

Милорад Вучелић / главни уредник

Добро је што у Србији судска пракса и судски преседани нису извор права, те се још увек бар начелно и декларативно суди по закону. Да није тако, ускоро би се могло догодити да бекство са робије, ако се одвија уз помоћ директора затвора, не буде кажњиво. А поготово би некажњиво било организовано киднаповање из затвора ако у њему свесно и ефикасно учествује управа затвора. Ако томе додамо могућност да у отмици учествују и стране обавештајне службе, невиност затворских власти би била загарантована и подразумевајућа.
На то упућује чињеница да је пре неколико дана бивши управник Централног затвора Драгиша Блануша пред нашим судом оглашен невиним због тога што је свесно и намерно учествовао у киднаповању председника Слободана Милошевића и његовом одвођењу у суседну државу, у војну базу у Тузли а након тога у затвор у Шевенингену и пред Хашки трибунал. Блануша је тиме прекршио све важеће законе и Устав српске државе и СР Југославије. Наше судство је данас доказало да је ултраслободно јер се оглушило о уставни и правни поредак. Брисел би, да је поштења, одмах требало да затвори поглавље које се тиче независности судова. Разлог више треба потражити и у томе што све наше досовске перјанице, које иначе толико помињу независност судова, нису овим поводом рекле ни једну једину реч. Толико о њиховој привржености правној држави и владавини права.
Уосталом класична подела власти на законодавну, извршну и судску није нешто чега се треба држати ко пијан плота јер ће све то полако прећи у сектор одлучивања и надлежност четвртог стуба власти који ће чинити разни повереници, иницијативе, независне институције, невладине организације и остале творевине такозваног цивилног друштва и коначно самог Сороша.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *