Мрачно предсказање за рат против Русије

Пише Бојан Билбија

Уз помоћ медија и тајних служби Трамп је сатеран у ћошак, а Хилари Клинтон је још 2012. упозорила да ће глобалисти „на све начине“ штитити своје интересе, док он може да рачуна само на Путина

Замислите вест да Русија отвара војну базу у мексичком граду Монтереј, удаљеном стотинак километара од Тексаса, односно границе САД? Или да гради војни аеродром у Ермосиљу, на свега 150 миља од Калифорније? Како би на ове вести реаговао војни и политички врх у Вашингтону? Да ли би Пентагон слао помоћ у грађевинском материјалу и поруке мира и љубави, или би се председник Енрике Пења Нието већ сутрадан пробудио са коњском главом у кревету? А можда би америчке трупе директно интервенисале у суседној земљи како би спречиле опасну претњу. И да ли би Вашингтон и Брисел били до краја доследни и прогласили области Сонора и Нуево Леон за сепаратистичке и терористичке попут Донбаса, ако би се побуниле против планова владе Мексика да приступи руском војном савезу ОДКБ?

[restrict]

БАУК СОВЈЕТИЗАЦИЈЕ Јасно је да руски авиони, тенкови и војници не би отишли хиљаде километара далеко од куће да би гајили кактусе и уживали уз текилу у заласцима сунца изнад мексичке пустиње, већ да би држали на нишану Вашингтон. Да ли би и тада западни медији извештавали о провокацијама америчке војске која гомила трупе на својој граници, као што данас оптужују Русе? Званично објашњење НАТО функционера за милитаризацију источне Европе јесте да Русија „повећава број војника на границама НАТО и његових суседа“, мислећи пре свега на Украјину. И нема никога да упита – зашто НАТО не каже да Москва ове војнике распоређује на својој територији? И да ли је Русија крива што се НАТО проширио на исток све до њених граница?

Наравно да је градња руских база у Мексику, или Канади, у домену фикције и имагинације, али процеси истоветни описаним дешавају се данас на границама Русије. На пример у Естонији, војни аеродром Емари и база копнене армије Тапа стављени су у НАТО функцију – на 100, односно 200 километара од Русије. Ове базе су у непосредној близини Санкт Петербурга. Таквих објеката има све више у три балтичке републике – Литванији, Летонији и Естонији – као и у Пољској, Румунији и Бугарској. Линија фронта се исцртава и недостаје само Украјина, чији би улазак у сукоб против Русије поновио ситуацију с краја 1941. године, када су хитлеровске армије опколиле Москву, која није пала по цену 700.000 изгубљених живота. И тада су основни правци продора непријатељских снага били Украјина и Прибалтик.

Али зашто се све то данас понавља? Русија је за последњу деценију и по нагло ојачала и било је јасно да је само питање времена када ће бивши сателити почети да се враћају у њену орбиту. У првом плану биле би економска и културна сарадња, а затим неизоставно уследила политичка и војна. За протеклих неколико година Русија је успела око себе да окупи већи део постсовјетских држава и преостала је још само Украјина. То је и подстакло тадашњу државну секретарку Хилари Клинтон да крајем 2012. изјави да ће САД на сваки начин спречити обнову Совјетског Савеза у овом или оном облику, о чему је наш лист тада писао.

„Примећујемо неки помак у правцу поновне совјетизације региона. Само што се то неће звати Совјетски Савез. То ће бити царински савез или савез земаља Евроазије или нешто слично. Ми тачно знамо какав ће бити њихов циљ, зато покушавамо да размотримо све начине да успоримо овај процес или да му не дозволимо да се оствари“, изјавила је Клинтонова у Даблину, и то непосредно уочи сусрета са руским колегом Сергејом Лавровим. Тадашњи шеф Комитета за међународне послове Државне думе Алексеј Пушков оценио је ову изјаву као „објаву својеврсног ултиматума Руској Федерацији“, напомињући да намере Вашингтона за ступање у конфронтацију на постсовјетском простору – неће остати без последица.

УСЛОВ ОПСТАНКА АТЛАНТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Међутим, још тада смо („Печат“ бр. 246) упозорили да претње Хилари Клинтон да ће спречити настајање Евроазијске уније треба дословно и веома озбиљно схватити и да ће вероватно средство у тој борби бити „рат – у форми локалних сукоба у близини или на самој руској граници, чиме би Москва била увучена у вртлог нестабилности“. Све се тако и догодило: годину дана касније почели су немири, а затим рат у Украјини – на самој руској граници. „Вртлог нестабилности“ увукао је Москву у санкције и сукоб са Западом. Једино што Клинтонова и њени пријатељи још нису успели да навуку Русију да директно пошаље трупе у рат. Још колико дуго Москва може гледати како у Донбасу под бомбама гине цивилно становништво и разара се витална инфраструктура? Месец, два, годину?

Зато се са приличном вероватноћом може наслутити „мастер-план“ који се састоји од степенасто поређаних циљева, где би остварење једног или више њих задовољило интересе водећих НАТО кругова. Основни циљ, због кога се све и ради, јесте да НАТО продужи себи живот у наредним деценијама. То доноси профит, економски и политички. Без НАТО би се срушила атлантска структура, а утицај Русије потиснуо би амерички. Пала би концепција империје са глобалним интересима и питање је да ли би Америка могла да опстане у комаду, или би доживела судбину СССР-а. То је сценарио који Вашингтон мора да спречи свим средствима и утолико су изјаве Хилари Клинтон од пре пет година више него логичне. Била је то порука Москви.

Све наде полагане су на спољне играче, који би могли да произведу тако велику кризу да се опстанак НАТО не би доводио у питање. За улогу су кандидоване Украјина и Турска, а као помоћни ешалон прибалтичке земље иза којих стоји Пољска. Провокација са Турском није успела, Владимир Путин се са Реџепом Тајипом Ердоганом договорио о помирењу у последњи час и Анкара је отпала као песница САД. С озбиром на то да су балтичке републике мале и слабе да озбиљно припрете Русији, остаје само Украјина.

Већ три године све карте стављене су на опцију ратног сукоба Кијева и Москве, где би се за НАТО отворио читав низ могућности. Пре свега, да Вашингтон снабдева Украјину наоружањем о трошку Кијева и других чланица западне војне алијансе. Тада се више не би постављало питање шта америчке трупе раде у Европи, већ би сви плаћали заштиту од руских агресора. Ако би руске снаге покориле Кијев, америчке би се зацементирале у остатку Европе. Са тачке гледишта САД, ово ипак не би било идеално решење, јер са Украјином у својој сфери Русија постаје доминантан играч. Зато се жели постићи да постмајданска Украјина пружа дуготрајан отпор. С друге стране, Кремљ не жели директно да интервенише и чека да кијевски режим падне због катастрофалне економске ситуације у земљи.

ТРАМП И ЊЕГОВА ШАНСА Без државног преврата 2014. Украјина би пре или касније приступила такозваном „руском свету“ – што се видело у последњим месецима владавине Виктора Јануковича. Револуција и рат, да би се то спречило, били су неизбежни. Зато је процена Вашингтона била да, ако већ Украјина мора да падне у руке Москви, онда то буде што касније, а у међувремену да се искористи њен антируски потенцијал. Када ни то више не буде довољно, по потреби могу се укључивати и други играчи, па чак и цео НАТО блок. Зато је потребан Прибалтик, јер напад на неку од држава чланица, ма како мале и безначајне оне биле, по члану 5 Повеље НАТО обавезује улазак у рат све државе алијансе. На крају би се, као и увек, укључили и Американци.

Ово мрачно предсказање можда на први поглед изгледа сулудо, али је у складу са дугогодишњим тенденцијама. Мало-помало НАТО је избио на границе Русије, немилице гомила трупе и гради војну инфраструктуру на свим додирним тачкама, као и у позадини фронта. Ако неко мисли да се то ради случајно и стихијски, или да неко има новца за бацање, онда га историја 20. века ничему није научила. Када се једном формирају стране за сукоб, и када се исцртају полазне линије, онда је тешко вратити тај точак уназад.

Месец дана пре почетка Првог и Другог светског рата ретко ко је веровао да ће се то стварно десити, али су објективни процеси указивали да је неизбежно. Серије локалних сукоба и насилно цепање држава поуздан су знак да се приближава конфликт ширих размера. То што је сада у Белој кући Доналд Трамп, а не Хилари Клинтон, још увек не значи много, јер су ствари већ отишле предалеко. Уз помоћ медија и специјалних служби, клинтоновци су новог председника веома брзо сатерали у ћошак и једна од могућности која му је преостала – јесте да покуша да изведе народ на улице. Лично сумњам да би Трамп политички преживео тај покушај, али нада за њега још постоји. Хилари је лепо објаснила да ће они „на све начине“ штитити своје интересе. За разлику од Трампа, они имају сијасет начина и средстава да то учине. Трамп, ако то буде желео, на својој страни имаће Путина. Није ни то мало.         

[/restrict]