Почетна / Свет / Мартин Шулц и (или) чежња за Брантом

Мартин Шулц и (или) чежња за Брантом

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Могући знак и симбол васкрсавање изгубљене наде: Неочекиван, и невероватан, успех социјалдемократског кандидата за канцелара на самом старту у покушају да прене и покрене апатичну Социјалдемократску партију може се тумачити (и) као израз чежње за „златним временима“ великог Вилија Бранта, и за социјалдемократију (постали су најјача политичка снага), и за Немце (после његовог клечања могли су опет усправно да ходају) и за његову земљу (измирио је два непомирљива појма: Немачку и мир) 

Социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц јесте, заиста, у извесном смислу политички феномен: нико пре њега, у минулих неколико деценија, није крочио на немачку политичку сцену с толико, на самом старту, „погонске“, готово еруптивне енергије. Не само да је озбиљно уздрмао (канцеларски) трон, колико до јуче, неприкосновене и недодирљиве Ангеле Меркел: пошло му је за руком оно што толиким његовим претходницима, звучнијих имена и биографија у редовима „црвених“, годинама није успевало – да прене и покрене готово безнадно расклиматани социјалдемократски воз и са споредног колосека га пребаци на главни.

ПОЛИТИЧКИ НОВАЈЛИЈА Најновија истраживања показују, наиме, да би Мартин Шулц у овом часу, у директном обрачуну с дугогодишњом власницом (окончава трећи мандат) најважнијег (политичког) положаја у земљи Ангелом Меркел изашао као победник, а његова странка Социјалдемократска партија (СПД), која је, минулих дванаест година, малаксало и губитнички каскала за демохришћанима (унија конзервативних „посестрима“ ЦДУ/ЦСУ), овога пута, како ствари тренутно стоје, у парламентарној изборној трци бар за „прса“ била би испред „непобедивих“ конзервативаца.   

Шулц истина не долази ниоткуда. Годинама је једно од препознатљивих имена у социјалдемократском табору. На немачку политичку сцену ступа, међутим, готово као непознаница. Дуго, бескрајно дуго, пуне двадесет и три године овај „провинцијалац“ (како његови, узнемирени, политички противници обичавају ових дана да га, ниподаштавајуће, представљају), провео је „у иностранству“, на европској сцени. Најпре као „обичан“ посланик Европског парламента, а потом, и на крају, два узастопна мандата, као његов председник. Иако не више тако млад (рођен је 1955), он представља политичко „свеже“ лице које је сопственом, и нескривеном, жудњом за моћи (влашћу) већ (на)електрисао летаргичну Социјалдемократску партију и у њој пробудио пригушену и потиснуту наду да би, опет, могла да „изађе из подрума“ и, можда, на изборима за Бундестаг, 24. септембра, буде најјача политичка снага у земљи.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *