Маргиналије маргиналца – Кроз Америку, крајем седамдесетих

Пише Милован Данојлић

…Забацио сам ранац на леђа и стуштио се. Чикаго, Сан Луис, Денвер, Солт Лејк Сити, Сан Франциско, Лос Анђелес, Хјустон, Феликс, Далас, Њу Орлеанс, Атланта, Вашингтон. Срљао сам као пијан, данима и ноћима, уз кратке предахе у преноћиштима аутобуских станица. Буљећи кроз прозор возила, гутао сам пределе Колумбовог континента

Као корисник Фулбрајтове стипендије успео сам да се, од првог дана, изборим за прилично слободан програм боравка и рада. На питање службенице Министарства имам ли кога блиског међу културним радницима, поменуо сам Јосифа Бродског, у Њујорку, те Барбару и Џоела Халперна, у Амхерсту, додавши да бих за прво време желео пре свега да путујем. Током једног претходног, приватног боравка, улето 1977, прокрстарио сам Америку од источне до западне обале, са једномесечном картом аутобуске компаније Greyhound: знао сам како и с ким да кренем у пустоловину. Чиновница је слегла раменима, и дала ми десетак телефонских бројева, за случај да ми на путу затреба помоћ. Забацио сам ранац на леђа и стуштио се. Чикаго, Сан Луис, Денвер, Солт Лејк Сити, Сан Франциско, Лос Анђелес, Хјустон, Феликс, Далас, Њу Орлеанс, Атланта, Вашингтон. Срљао сам као пијан, данима и ноћима, уз кратке предахе у преноћиштима аутобуских станица. Буљећи кроз прозор возила, гутао сам пределе Колумбовог континента. Телефонирао сам само једном, у вароши Санта Фе, главном граду Њу Мексика, где ме је група професора, интелектуалаца и политичара позвала на богату вечеру. Ранац сам одложио у мотелу, на улазу у град, и обукао чисту кошуљу. Домаћини о мени нису ништа знали, као ни ја о њима; вечера је била изврсна, дружење пријатно.

[restrict]

Дан раније, у Лас Вегасу, покушао сам да се обогатим. Прво сам добио 300 долара, па сам их онда изгубио и обуставио коцку.

У Вашингтону, у Министарству службеница је била одлучна. Значи, сад ћете у Амхерст? Морате се негде приземљити. Јосиф Бродски, настањен у њујоршком Гринвич Вилиџу, понудио се да ме одвезе у њему већ познати универзитетски центар. Тамо ми је нашао смештај, и скренуо пажњу својим познаницима, претежно припадницима руске емиграције, да ми се нађу при руци. И они су ми се редовно јављали. Сличну су поруку послали и они из Министарства својој културној мрежи – нисам се могао пожалити на самоћу. Међу првима се јавио Чарлс Симић, из суседне државе Њу Хемпшир, ако се не варам. Један други песник се потрудио да ми покаже насеље даброва. Водио ме је кроз шумовит крај, неких петнаест километара, стазом коју је, ваљда, сам утабао: с времена на време, испод сувог лишћа и грања, ископавао је флаше с вискијем. Пошто бисмо натегли гутљај-два, враћао је пиће у тајна скровишта, за следећу шетњу.

Међу Јосифовим познаницима остаде ми у сећању један млађи официр. О свом боравку у совјетском затвору причао је весело, као да је био на летовању. „Знате, то је замишљено по нацистичком калупу, али се у једном тренутку нешто поквари, и испадне руски циркус.“ Преко целог трпезаријског зида пречника 4×5 метара, закачио је план Москве, са свим саобраћајницама и читко уписаним називима улица. Његова жена нас је послужила чорбом од гљива; бољу у животу нисам јео.

У пространом поткровљу дрвене куће, са големим фрижидером и малом чајном кухињом, писао сам „Драги мој Петровићу“. Службених обавеза, такорећи, нисам имао. Два-три пута су ме звали на сусрете са студентима, једном на вечеру са културним радницима. Барбара и Џоел, аутори монографије о нашем селу Орашац, позивали су ме на вегетаријанске гозбе. Имали су велику башту иза куће, са разнородним поврћем.

Испод прозора моје собе, по затегнутом електричном каблу, протрчавала је веверица. Био сам слободан, као и она, никоме низашта нисам полагао рачуна, хранио сам се скромно, и приштедео довољно новца да се, никога не обавештавајући, отиснем на једномесечно путовање по Јужној Америци и на десетодневни излет до Бафиновог острва, на канадском Арктику. Колумбија, Перу, Еквадор, Чиле, Аргентина, Бразил, Северне канадске провинције: не верујем да је ико Фулбрајтову стипендију трошио на тако широком географском простору.

Ближили су се избори, ваљда председнички, и некоме је пало на памет да ми покаже како изгледа једно бирачко место. То је, вероватно, учињено из педагошких побуда. Долазио сам из комунистичке земље, па се могло претпоставити да ми логистика слободних избора није позната. Одвели су ме у једну основну школу, чија је фискултурна дворана била предвиђена за гласачки обред. Дугачак сто уза зид, у позадини државна застава, три дрвене кабине са отворима застртим плишаним завесама, све као у мојој месној заједници на Вождовцу, једино што ми је тамо мудро руководство олакшавало избор, предложивши проверено најбољег кандидата, док су Амери бирали између двојице или тројице самопредложених.

Климао сам главом, као да ме је инсценација богзна како занимала, мислећи о нечем сасвим другом, што сам случајно и успут приметио. Да би се ушло у спортску дворану, ваљало је проћи кроз једну повећу учионицу. У њој је, на дашчаном поду, седело двадесетак основаца, и пред сваким је, на патосу, лежала раскриљена Encyclopaedia Americana. Једни су је прелиставали, други су нешто преписивали, читали и цртали, а понеко би пришао учитељици, која је седела по страни и објашњавала кад некоме нешто затреба. Она, очито, није страховала да би се скупоцене књиге могле оштетити, или упрљати. Текао је школски час посвећен упознавању са том врстом књига…

Сетио сам се основне школе у мојим Ивановцима. У први разред сам пошао ујесен 1944. И тамо се, онда, могла видети слична књига, додуше једнотомна, звана „Свезнање“. Штампана 1937, под уредништвом П. М. Петровића на око 2700 страница двостубачног текста, била је заробљена у орману, са сунђерима, кредама и училима. То је благо надзирала, и у њ имала приступа једино учитељица, кад би јој понестало креда, а књигу ни тада није дотицала. Био је то комад школског инвентара, стајао као живи леш, дотурен у село од предратног Министарства просвете. Наслов, видљив кроз застакљена вратанца, веома ме је привукао и узнемирио.

Брзо сам смислио како да се докопам књиге. Учитељица ме је, због разних несташлука, повремено остављала у „затвору“: по завршетку наставе, имао сам да одседим неких пола сата у глувој и празној учионици и поразмислим о свом понашању. Чим би се просторија испразнила, дограбио бих „Свезнање“ и жудно га прелиставао. Чега све тамо није било: птица, великих научника, голих жена, риба, гљива, цркава и светаца, познатог и непознатог биља… Била су уписана и места из мог непосредног окружења, река Качер и варошица Љиг, а веома сам се изненадио кад сам наишао на Ивановце и Моравце. Изненађење је спласнуло кад сам видео да се Ивановци односе на неки калуђерски ред, а Моравци на извесно словенско племе, али задовољство ни тада није сасвим ишчезло. Видео сам, наиме, да се и назив мога села даде одштампати истим црним словима која су употребљена за Београд, Лондон, Николу Теслу и Вука Караџића, а што тренутно означавају некакве калуђере, хоспиталце, то дође као привремено и пролазно задужење.

Све ми то, онамо у Амхерсту, за часак прође кроз главу. Срећа дружења са Свезнајућом Књигом остала ми је трајно урезана у памћење. Било је лепо и незаборавно како само у сиромаштву може бити. За разлику од синова срећних и богатих земаља, ја сам прва а и многа каснија знања, морао поткрадати, скупљати их без дозволе и плана, где ми се шта намести. „И, како вам се чини?“, упиташе ме на изласку из школе. „Дивно“, рекох, мислећи на децу са раширеним књигама по паркету учионице.

 

Отровни плодови слободе

Пратећи ове ружне свађе између „њихових“ и „наших“ мрзитеља почињем, противно свим својим уверењима и осећањима, увиђати добре стране Титове диктатуре. Под његовом управом, овакви изливи просташтва су били незамисливи. Јесте, била је угушена критичка памет, али, заједно са њом, и криминална глупост. Кротки и послушни глупаци су као деца под паском разредног старешине, ћутали и, између Триглава и Ђевђелије носили штафетне палице, љупко се смешкајући једни другима. Онда је дошла слобода, па су повадили ножеве и кренули у клање.

Постојало је, у оном злу, и нешто добро     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *