Мање, а не више „Уније“, у супротном – следи бежанија

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Разочарање у оно у шта се ЕУ током последњих деценија претворила рађа силе које оснажују процесе разградње, и зато је неизвесно и нејасно у ком правцу ће кренути ЕУ крајем ове деценије

После (не)очекиване одлуке Велике Британије да изађе из Европске уније, та творевина нашла се на историјској прекретници. Дужничка криза, проблеми које је (нарочито медитеранским земљама) донео евро, плус мигрантска криза што је разоткрила све недостатке спорог и неефикасног одлучивања унутар ЕУ, довели су до ситуације у којој су се политички стратези поделили у два табора. Једни тврде да је једино решење за ЕУ што бржа централизација, односно федерализација Уније, док други спас за Европу виде у поновном увођењу националних валута, враћању суверених права националним државама, обнављању контроле унутрашњих међа, па и у катапултовању појединих држава из зоне евра или чак из чланства у ЕУ и НАТО-у.
Популарност Марин ле Пен и Националног фронта у Француској, као и партија са сличним циљевима у Данској и скандинавским државама, најављује све извеснији сценарио, наиме, да ће у тренутку када Србија закуца на врата ЕУ, доћи до grexita, nexita, fixita, dexita или чак swexita… Речју, масовне бежаније из Уније, почевши од Грчке, Холандије, преко Финске, Данске па све до Шведске… Уколико масовнија бежанија ипак изостане, нема сумње да се Шведска и многе друге боље стојеће чланице ЕУ у догледно време неће придружити еврозони, као и да ће процес евроинтеграција, без обзира на наизглед успешно отварање и затварање поглавља у преговорима Србије са Бриселом – процес примања нових чланица бити практично блокиран. И то веома, веома дуго.

[restrict]

ШВЕДСКИ УГАО Политички аналитичар Јоран фон Сидов из шведског Института за европске политичке студије (СИЕПС) за стокхолмски магазин „Политисм“ процењује да није искључено да ЕУ у ближој будућности изгуби још неколико чланица. Шведска се, на пример, унутар ЕУ снажно ослањала на Велику Британију, са којом је делила око 90 одсто својих ставова. Тако су Шведска, исто као и Велика Британија, одлучиле да неће преузети евро уместо своје националне валуте. Показало се да је то био мудар потез. Али није сигурно да ће такво солирање убудуће бити толерисано, уколико Унија крене путем веће унификације и унитаризма, што захтева део претежно млађих чланица, попут Словеније. „Развој ЕУ током наредних неколико година ће утицати и на јавно мњење. Уколико ЕУ у својој суштини постане исто што и зона евра, онда није сигурно да би се Шведска у таквој Унији и даље осећала ’као код своје куће’“, упозорава Фон Сидов.
У економском погледу, све нордијске државе највише тргују (осим са Немачком) са Великом Британијом, због чега би расправа о смислу чланства у ЕУ после брегзита – убрзо могла да се распали и у тим земљама. Јоран фон Сидов подсећа и на чињеницу да је у Шведској одувек било веома много евроскептичних гласача, иако они до сада нису имали одговарајући број заступника у шведском парламенту.

ЉУБЉАНСКА ИНИЦИЈАТИВА Кад се све сабере, разочарање у оно у шта се ЕУ током последњих деценија претворила рађа силе које оснажују процесе разградње, зато је неизвесно и нејасно у ком правцу ће кренути ЕУ крајем ове деценије. Велики утицај на тај правац имаће и резултат дебате између пропагатора претварања ЕУ у „Сједињене државе Европе“ са једне, и заговорника оживљавања националних држава, с друге стране. Идеја „федералистичке“ ЕУ, која би имала непосредно изабраног председника, дводомни парламент, заједничку војску и контролу спољних граница, директне изворе финансирања и Европски суд који би био надређен уставним и врховним судовима појединих држава чланица – недавно је лансирана под фирмом „Љубљанске иницијативе“ и протежирањем новог европског устава. Неки федералисти заузимају се и за потпуно укидање права „вета“, односно обавезне сагласности свих држава унутар ЕУ приликом прихватања важних одлука. На такву, централизовану ЕУ, ни у Немачкој не гледају са одушевљењем него с позамашним подозрењем.
У интелектуалним круговима је на ту тему покренута дебата, чији је врхунац јавна расправа између водећег немачког филозофа Јиргена Хабермаса и Волфганга Штрека, немачког социолога и директора чувеног Макс Планк института. Док се Хабермас заузима за федералистичку Унију у којој би институције ЕУ имале много веће ингеренције него што је то данас случај, Штрек сматра да такво преношење права прети да се отме контроли народа, те је стога противно демократији, па отуда европске институције постају – нелегитимне.
На питање како коментарише уверење Јиргена Хабермаса, који решење за кризу ЕУ види у „више Европе“, Волфганг Штрек путем магазина „Версо“ одговара да „благо речено, то више нико не жели изузев Немаца или, тачније, све скромнијих ћелија Хабермасових присталица у ЕУ“. Штрек у својој анамнези ЕУ истиче да они који се залажу за федералну ЕУ заправо желе концентрисање „моћи за конструкције Брисела, Шулца и Јункера и недемократску недржаву без народа, како год је звали“. Федералистичка ЕУ би, по његовом мишљењу, довела до „одвајања капитализма од демократије“, док би већа моћ заједничких институција ЕУ потврдила оно „што су европске земље научиле последњих година током мигрантске кризе и кризе евра, а то је да мање националног суверенитета значи више наднационалног суверенитета за Немачку“.

МЕДИТЕРАНСКЕ ЗЕМЉЕ – СУЖЊИ ЕВРА Према Штрековом мишљењу, највећи проблем ЕУ представља наопако схватање суштине новца, схватање које је раширено у државама Уније. За Хабермаса, попут већине европских економиста и филозофа, новац је само неутрално средство размене, онако како је то оцењивао још шкотски економиста Адам Смит у свом чувеном делу „Богатство народа“. Новац је, међутим, политичко-економска категорија, уско везана за организацију саме државе, што је уочио Макс Вебер, а управо на таквом гледишту почива Штрекова критика евра, једног од темељних проблема ЕУ.
„Проблем је заправо врло једноставан: медитеранске земље у економском погледу не могу да напредују све док су у зони евра. Уколико се убрзо не нађе решење за то, тај проблем ће политички поделити Европу. Медитеранским државама је, због њихових економских и социјалних структура, дакле због политичке економије, потребна ’мека’ валута. Евро је, напротив, ’чврста’ валута, валута каква одговара високо индустријализованим и експортно оријентисаним економијама, каква је на пример Немачка. Ка модернизацији окренута елита медитеранских земаља, заједно са Француском, желела је евро јер је мислила да ће на тај начин унапредити и модернизовати своја заостала друштва у складу са неолибералном моделом. Ти снови су пропали. Зато би сада да ’омекшају’ евро, уместо да своја друштва учине ’чвртстим’ на неолибералан начин, што им, јасно, не пролази, јер им на путу стоје Немци и њихови савезници који инсистирају на ’култу стабилности’, пошто њихов (без сумње климав) просперитет – зависи од тога. Истина, као алтернативу нуде отпис дугова, па разне ’маршалове планове’, (или – потпуно оправдано заборављене!) јункеровске ’планове инвестирања’ и слично – што је све у поређењу са егзистенцијалним проблемима националних економија на инфлацији заснованим, које сада делају по диктату тврдог монетарног режима – представљају ситнице. Политичке последице таквог устројства су фаталне: шта год је одлучено према програмима унутрашње редистрибуције, уз све тајне одлуке Европске централне банке и Европског сигурносног фонда, увек ће то бити сувише мало за државе које добијају тај новац; и увек ће то бити сувишан намет за пореске обвезнике држава које дају новац. И шта год да је утаначено у виду концесија државама донаторима (у смислу њихове контроле коришћења тог новца), све то ће увек изгледати као превише за оне који новац примају, а сувише мало за оне који новац дају. Погледајте само Грчку, где милијарде из економских програма помоћи нису отишле Грцима, него банкама које су им претходно без икакве гриже савести продавале своје кредите.“ Укратко, евро на описани начин „пије економску крв“ поклеклим европским државама, што је све „у интересу немачког трговинског биланса“ и банкарских профита. За Штрека су решење и излаз из настале беде – кристално јасни: медитеранске земље морају да напусте зону евра и инсистирају на радикалној реформи ЕУ, којом би се народу вратиле полуге отуђене власти.
Повратак суверене монетарне политике у делокруг медитеранских држава ЕУ омогућио би им да путем девалвације сопствене валуте, уместо што суицидно крешу пензије и стално смањују плате, подигну конкурентски положај своје економије. Штрек верује да повратак националним валутама и флексибилним монетарним курсевима, уз слободу девалвирања своје валуте, представља ефикаснији механизам помоћи за погођене регије него што је то тзв. европска политика солидарности, посебно јер такав механизам не претпоставља (нити захтева) сагласност јавног мнења из држава донатора те помоћи. Укратко, све то значи да Европској унији не треба ни „више Европе“ нити „све ближа унија“ („ever closer union“) коју протежира од бирача отуђена бриселска евроелита, већ је сламчица спаса у мање централизације и мање овлашћења за отуђене центре моћи, концентрисане у Бриселу. ЕУ може да продужи живот само уколико њена врхушка пристане да прореди заједничка правила која гуше поједине економије европских држава, па макар то било науштрб неколико највећих чланица ЕУ, а пре свега Немачке.

[/restrict] срочный займ на карту онлайн займ денег спбзайм денег с плохой кредитной историеймикро займ срочно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *