„МАЛО МОРГЕН“ ИЛИ „МАЛО МОРГАН“

Пише Драган Мраовић

Пут ка неолиберализму подржава у Србији такозвана српска „елита“, политички конвертити који једном руком захватају у Србији за себе, а другом поклањају српске ресурсе разним билдербершким и трилатералним владарима света, светским банкама и ММФ-има како би опстали ту где су / ПРВИ ДЕО

Најбољу анализу пораза сада већ бившег премијера Италије Матеа Ренција, на недавном италијанском референдуму на коме се одлучивало хоће ли Италија изменити свој Устав тако да преда свој суверенитет белосветским банкстерима, дао је сам Ренци: „Никад нисам мислио да ме толико мрзе.“ Постао је толико антипатичан за две године своје владе зато што је причао о опоравку земље који не постоји. Али та његова изјава говори и о томе да он није живео у стварности свога народа и да не схвата да га нико лично не мрзи, већ да италијански народ не прихвата његову антинационалну евроатлантску политику.

 

СУКОБ ДВЕ ИТАЛИЈЕ Живот и реалност Италијана били су супротност Ренцијеве виртуелне слике стваране у медијима, и они су гласали да би казнили политику којом је доскорашњи премијер хтео да укине суверенитет италијанског народа у новом Уставу Италије. Јасно је да је дошло до сукоба између две Италије: оне у успону који постоји само у машти премијера и његове еврократски настројене владе, и оне у пропадању, духовном и материјалном, која то није опростила владајућој елити. Приликом опроштаја Ренци није показао нимало скромности, али јесте велику ароганцију. Крив му је био народ Италије. Није схватио да је народ Италије одбио погрешну политику, да је најзад начет, и у једној капиталистичкој земљи, чланици ЕУ, неоконски пројекат претварања народа у савремено економско робље.

Неке тужне паралеле Ренција и његове евроатлантске номенклатуре са српском влашћу, и поређење већинског мишљења грађана Србије са већинским мишљењем Италијана, могу бити и случајни, али је симптоматично колико је слична атмосфера у обе нације. А последице по Ренција поучне су за српску власт и њен могући крај, ако настави као до сада.

[restrict]

КРАЈ ВЛАДАЈУЋЕ КАСТЕ Заједно с италијанским премијером збрисана је цела владајућа каста, односно Ренцијева технократија, та „вајифи“, „тренди“, модернистичка, неокон класа у светлуцавим оделима и са кљунастим ципелама. Италијанима је одударала од остатка земље та свита која је изгледала као да је изашла из неког гламурозног спота и која је стално понављала: „Просудите о нашој реформи онако како она заслужује.“ Каста је чак умислила да нешто заслужује. Италијани су просудили и пресудили: почистили су Ренција, његову политичку касту и његове реформе. Јер 59,17 одсто гласова против Ренцијеве накарадне реформе устава према 40,83 одсто за неолиберални Титаник, упркос кампањи у којој су медији били под контролом и цензуром владе, више је него убедљив одговор и доказ да послушна већина у парламенту коју је Ренци имао у том тренутку није и већина у народу. То би требало да и код нас неко научи. Јер и код нас неко има већину у парламенту. Има ли је и међу грађанима?

Италијанско „не“ најавило је, можда и надајмо се, крај, али свакако бар почетак краја билдербершког и трилатералног израбљивања. Оно би морало да буде иницијална каписла и за српске политичаре, али није. Они и даље живе у својој бриселској виртуелној будућности које више нема. Они не схватају да се о ЕУ од сада мора размишљати у прошлом времену. Ако то власт у Србији не схвата, нарочито сада када је најављен другачији амерички курс према Бриселу, онда је време и да она оде у плусквамперфекат. Италијанско „не“ је освешћивање народа и упозорење свим властима на евроунијатском колосеку. Буђење из неолибералне обамрлости. Завршни ударац за ЕУ биће победа идеја Марин ле Пен. Француска ће напустити ЕУ и НАТО. Српски политичари већ каскају за будућношћу, јер и даље немају алтернативу. Ако не ухвате овај, последњи воз за пут у будућност из неолибералне прошлости, Србија ће остати на споредном, и то уском колосеку. Биће музејски, али (пра)историјски „ћира“.

 

КРАЈ ХЕГЕМОНИЈЕ САД Овај нови талас у пренапрегнутој европској тамници народа званој ЕУ, већ је предосетио, и пре италијанског референдума, нови амерички председник Доналд Трамп, који је још у својој предизборној кампањи најављивао неке промене у америчкој политици како би се прилагодио том кретању тако да САД даље буду велика светска сила, али вероватно не више и велики светски силеџија.

Италијански филозоф и колумниста „Печата“ Дијего Фузаро такође је предосетио догађаје и рекао: „Гласао сам ’не’ тој реформи коју су наметали финансијска групација Морган, САД и ЕУ, тржишта, партија на власти која је заступала финансијску елиту и њене билдербершке скупове. Рекао сам ’не’ тој реформи која је усмерена на подршку неокапитализму, која је објавила рат суверенитету националне и демократске државе да би наметнула апсолутни примат и владавину деполитизоване економије.“

Дакле, није суштина само у манијакалној и свађалачкој политици администрације Барака Обаме, најратоборнијег председника САД у последњим деценијама, човеку који је Нобелову награду за мир претворио у карикатуру, већ и у томе да је америчка политика дошла до зида: или светски рат или пропаст, пошто САД нису хтеле да схвате да је дошао крај њиховој хегемонистичкој империји, да нису више војно најјаче на свету, а ни економски, јер само Кина, са државним обвезницама САД у свом власништву, може да доведе Волстрит до банкротства ако их да на наплату, јер САД одавно штампају доларе за које немају покриће у економској моћи, нити у златним резервама.

Доналд Трамп је то схватио. Он је човек који жели добро својој земљи и зато хоће да је води успешно, као што води своју компанију. Схватио је да мора да учини велике заокрете у америчкој унутрашњој политици, али ти његови планови нису оствариви ако се настави погубна спољна политика светског жандара. Главна Трампова порука везана је управо за препород САД као светске економске силе. Пошто је прагматично увидео да су евроатлантска кола неумитно кренула низбрдо, да САД имају потребу за стабилнијим међународним односима како би он довео у ред економију у својој кући, да се то не може више постићи силом, јер САД и НАТО нису више најјача светска сила, Трамп је био довољно храбар да изађе пред амерички народ са тезом да Америка губи битку. Зато је рекао да Америка неће више наметати своје вредности другима, да он враћа суверенитет америчком народу, јер је битно да грађани контролишу власт, а не партије. Говорио је Трамп онако како би требало да зборе и властодршци Србије, односно да „смо деценијама обогаћивали инострану производњу на рачун сопствене. Штитили смо туђе границе уместо својих. Једна за другом, фабрике су затваране, а производња је одлазила у иностранство. Богатство средње класе је нестало и подељено је по другим земљама света“. Обећао је да ће Американци куповати домаћу робу, да ће бити запошљавани, односно да ће им вратити „амерички сан“. Његова обећања садрже повратак националној држави и зато ће „од сада бити: Америка на првом месту“, а не корпоративно-финансијски банкстери. Захвалио је Богу и наводио Библију дајући до знања да ће се његова администрација водити хришћанским вредностима.

Дакле, у Белу кућу је ушао човек који је унео панику међу евроатлантисте, јер он нема исте идоле као неоконзервативна и либерална руља, коју слепо следе и наше невладине организације сорошевске и НЕД (National Endowment for Democracy)  провенијенције, за које је агресија на Kосову 1999. године била „успех“ и шаблон за криминалне агресије. Трамп је рекао да жели слогу са Русијом, да је НАТО „застарео“, да је борба против исламског терора приоритет, а не покриће за подршку џихадистима. Истовремено је наговестио крај Европске уније, јер се она већ распада под притиском растућег национализма унутар ње: „ЕУ је средство за постизање немачког циља. Због тога је било паметно што је Британија иступила из ЕУ, и друге земље ће је следити. Унија је основана како би потукла САД у трговини, зар не? Мени је свеједно да ли је подељена или уједињена.“

 

АВЕТ БЕЗ БУДУЋНОСТИ Пита ли се српска власт да ли не би требало ослушнути Трампа и бити паметан као Велика Британија? Дакле, напустити безглавља у која нас влада води на путу у евроунијатски амбис. Бити испред а не иза догађаја значило би бити државник. Каскати за догађајима јесте оно што већ деценијама имамо.

Зато Београд већ треба да размишља о ЕУ као о авети без будућности. Али ни опозиција, ни власт у нас немају ментални склоп да схвате да је ЕУ прошлост и шта доноси Трамп у контексту системског развоја америчког политичког живота, и како ће се тај политички (и културни) феномен одразити на спољну политику САД. Јер, ако је Трамп успео, као представник такозване друге индустријске елите, да сагледа системске промене у америчком друштву, а које захтевају корените захвате, ако је спреман да покрене питања шкакљива за владајућу елиту САД, он ће бити реалистично-прагматичан у решавању проблема, уз варијације у реторици, што је неизбежно с обзиром на сложеност његовог посла. То ће, наравно, изазвати реакције љигаве неолибералне смесе која ће бранити свој кал на све начине. Али неће га одбранити, јер свака империја има и свој крај. Трамп или не, „готово је, готово!“, што би рекли фудбалски навијачи.

Чак и агенција „Ројтерс“ преноси мишљења да се Европа распада зато што Европљани више не верују у њу. То је показао и италијански референдум, а то исто је показао и одлазак Велике Британије из евроунијатске тамнице народа коју је Ангела Меркел почела да обликује као авет Аустругарске. Бирократе у Бриселу не знају како да се суоче са том новом реалношћу, а шефица те бриселократске дипломатије Федерика Могерини недорасла је чак и политици на нивоу италијанске провинције, али, што је још горе, њено вођење бриселских преговора Београда са својом побуњеном покрајином, оличење је њене безличности, али и безидејности ЕУ уопште, као и еврократског лицемерја према српском народу. А што је најгоре, она је одраз лоших намера ЕУ према Србији.

 

УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ Али чини се да Београд уопште не размишља тако, и да живи у виртуелним илузијама о евроунијатском рају, као да се ништа не дешава. То би значило да Србија нема државнике који предвиђају будућност. А пример Италије је врло поучан и за нас баш у томе смислу, јер у нападу неолибералних финансијских кругова на Устав Италије у циљу уништења државног суверенитета и пребацивања власти у руке неизабране групице светских финансијских моћника, могу се назрети такође разлози и порекло спољног притиска на Србију да изврши реформе Устава, при чему Београд има једну додатну врло отежавајућу околност – одрицање од Космета! Устав Србије, и овакав какав је, не изражава потпуно суверенитет српског народа у својој земљи, а наговештеним променама „зато што то ЕУ тражи“ иде се право у наручје светској финансијској елити и у провалију губљења свих социјалних права, иде се на свођење човека на отуђену јединку и на уништења његовог социјалног бића.

Предвидиво је да ће и питање Устава бити предмет председничке предизборне кампање. Ако се кандидати за председника државе Србије не одреде према том питању у кампањи, онда је боље и да одустану од своје кандидатуре, јер грађане занима шта неко хоће и може да уради, а не ко је он и која партија њега подржава. И нарочито их занима да није подређен неолибералним круговима, а нарочито да није и уцењен претходним улагањем у њега, рецимо на Јејлу и Харварду који стране студенте формирају као будуће пропагаторе неолибералног система у државама планираним за бар економско, ако не и војно поробљавање. У том оквиру Устав Србије је незаобилазан као тема, јер би амандмани на њега или његова укупна измена могли бити путоказ хоће ли Србија и даље срљати у неолиберални тунел, односно у сада већ зомби еврократију или ће нови председник бити државник који неће размишљати краткорочно у оквиру трајања свог мандата, већ ће развити државну визију развоја Србије која ће обезбедити њен напредак и после њега.

 

ДЕМОКРАТИЈА ПРОМЕНА Политичар који умисли себи да може да води ову нацију, нарочито ако пре тога није водио ни земљорадничку задругу, морао би да објасни да ли схвата да би институције у Србији требало да имају извориште у друштву, ако су демократске, а не да оне обликују друштво и намећу његову структуру. Само у првом случају може бити речи о демократији. Власт тежи своме перпетуум мобиле постојању и наметању правила која у флоскули о „правној држави“ налазе изговор за легитимизацију понављања постојећег стања, виртуелно проглашеног за напредак и ход ка будућности, додуше будућности без алтернативе, што доводи у питање и сам појам будућности. У Србији је додатно отежавајућа околност и аргумент владајуће касте да „тако то тражи Европска унија“.

Дакле, приступ променама у нас биће недемократски, ако се не консултује воља народа по стратешким питањима, а недемократска намера власти се назире у оклевању, одлагању и вербалним акробацијама наше „пођем-клецнем-застајавам“ државне политике.

Устав би требало да буде, у принципу, слика стања и потреба друштва. Зато би пре било какве његове промене требало одлучити какво друштво жели српски народ, а из такве одлуке треба да проистекне највиши акт воље народа. Јер, држава је уговор са народом! Из такве референдумске одлуке би могао произићи нови Устав или, чак, остати на снази постојећи.

Али, ни сам референдум не би могао да ослика вољу народа, ако грађани не знају шта стварно нуде и куда воде уставне промене које наговештава наша политичка „елита“, посебно када иза тих промена стоји изанђала крилатица „тако то тражи Европска унија“. А нарочито када се од грађана Србије крију слабе стране таквог пројекта. Чак катастрофалне по опстанак нације. Јер, крађа приликом одлучивања на изборима и референдумима у демократији се врши путем дезинформисања грађана, а не пресипањем куглица. Са садашњом лажном лицидерском и безалтернативном сликом ЕУ коју стварају наша власт и медији, свака одлука о путу у ЕУ на самрти, без поштеног информисања народа и његове референдумске одлуке, била би крађа народне воље. Дакле, прво треба предочити грађанима куда би кренула Србија са новим Уставом и шта то тражи Европска унија од Србије? Ко стварно стоји иза захтева ЕУ за променом Устава Србије? Шта могу очекивати грађани Србије, ако прихвате уставне промене које би да наметне српска власт? Ко ће да одговара и како, ако власт буде лагала грађане у кампањи у односу на оно што ће радити после? Које су гаранције да ће бити судски кажњен онај ко буде лагао гласаче? Јер, обећати нешто у кампањи и радити потом супротно јесте крађа гласа грађана и понижавање њиховог људског достојанства. Ко год то уради је „анаксиос“ – недостојан.

 

ЉУДСКА РОБА На ова питања се може одговорити само одлуком народа, односно, само сви грађани могу да одлуче у какав економско политички систем желе да иду. Свака влада која другачије ради гази људска права грађана своје земље. На таквом референдуму није суштинско питање – да ли у ЕУ или не. Суштинско је питање да ли се жели социјална држава у којој се поштује достојанство грађана или се жели неолиберални модел у коме је све роба, па је и човек роба-роб. Шта нуди ЕУ? Каква је то ЕУ будућност у којој нема алтернативе? Има ли уопште будућности, без бројних алтернатива? Капитализам није један, има их више. Какав се то капитализам нуди? Да ли грађани желе социјални капитализам шведског типа, да ли хумани капитализам из друге половине прошлог века или његовог џелата, неолиберални систем дивљег тржишта на коме одлучује право јачега, без обзира на стварни квалитет роба и услуга, а пре свега на квалитет живота. И у коме духовна и хумана страна не постоје. Ако је тако, шта би били грађани Србије у ЕУ? Хомокретени претворени у робу и финансијско робље? У тој нехуманој ЕУ у којој не постоје више људи или кадрови, јер се у њој говори о „ресурсима“ када се говори о људским бићима. У ЕУ установама нема више кадровских служби, већ служби за људске ресурсе. Дакле, службе за људску робу или сировину. А можда грађани желе социјализам? Желе ли грађани своју суверену државу насталу на вољи народа или „државу“ којом владају стране банке и финансијске олигархије, док су владе, укључујући и Европску комисију, само њихове марионете, само сервис америчке администрације као извршног органа Ротшилда, Рокфелера и Моргана, а грађани њихово економско робље? Који друштвени систем је оличење ове пошасти? Управо неолиберални. Зашто наша власт то крије од свог народа, гурајући га у неолибералну робијашницу? Једноставно, грађани морају имати прилику да на уставном референдуму одлучују о целој лепези политичке понуде, и да на основу тога кажу „мало морген“ или „мало Морган“ уставним променама које намеће Европска унија, као сервис ЈП Моргана и сличних.

Наиме, иза реформи евроунијских устава стоје светска финансијска елита и мондијалистичка капиталистичка аристократија, а нама то тражи ЕУ испостава тих кругова да у том циљу уништи наш национални суверенитет и демократију ради пласмана свог капитала и остварења профита под робовласничким условима. То је захтев корпорације ЈП Морган и САД који би да униште социјална права радника. Подржавајући пут у ЕУ, српска политичка номенклатура се управо за то залаже. За уништење суверене државе, демократије и за владавину малобројне самопроглашене елите, у нашем случају послуге светске корпоративне елите, која не преза ни од чега да би остварила своје циљеве. Ни од рата! Ни од бомби! За уништење хумане димензије живота! Опирање тим настојањима значи борбу за рад и социјална права управо ради очувања хумане димензије живљења. Опирање томе значи хумани живот свих грађана!

СОРОШЕВ ДОЛАРСКИ ТЕПИХ Пут ка неолиберализму подржавају у Србији само они који леже на Сорошевом долар-тепиху, политичари који то никада не би били да немају подршку Брисела и Вашингтона, разне НВО које сеју раздор и брукају Србију, неке особе које нико никада ни за шта није изабрао, а неким чудом присиљавају владине чиновнике да их уопште узимају у обзир, као да су их оне поставиле, а да их није изабрао народ, неке „бисерко“ „кандић“, неке „лихт“ и розе особе, и неке „жене које завијају Србију у црно“, разни аналитичари који заборављају да народ памти шта су јуче „анализовали“, а шта се данас десило.

Пут ка неолиберализму подржава у Србији такозвана српска „елита“, политички конвертити који једном руком захватају у Србији за себе, а другом поклањају српске ресурсе разним билдербершким и трилатералним владарима света, светским банкама и ММФ-има, да би опстали ту где су, затим разне НВО (како могу бити независне од владе, ако добијају паре од владе, то још нико није објаснио?). Такви амебоидни облици, никада демократски изабрани, имају перверзно велики утицај у држави, захваљујући нашим рајинским политичарима и нашим медијима у рукама „елите“ попут власника и најмоћнијег човека српских медија, бившег директора ЦИА – Дејвида Петреуса, са мало часних изузетака, међу којима је „Печат“ свакако. Наши медији углавном не преносе шта мисле грађани, нити их информишу о могућностима, већ намећу своју коруптивну аналитику неокон обрасца, који је апсолутна пропаст за малог и обичног човека коме су циљ срећа, мир, рад и породица. Медији дају незаслужени простор поменутим организацијама и појединцима, стварајући на тај начин лажну слику да они представљају много више људи него што заиста представљају. А они представљају, у Србији, сасвим извесно, само малу и углавном насилну, плаћеничку неокон послугу.

Могуће је да има и оних који „иду у Европу“ са добрим намерама. Али незнање их не ослобађа кривице. На етичком плану је могуће опростити им заблуду, али нико није власан да их ослободи кривице. Хумано је и хришћански опростити, осим у случају када велики део грађана указује на погрешан пут, а „елита“ арогантно неће да чује њихове аргументе, нити да им пружи прилику да искажу своју вољу на референдуму. У том случају долази до напона који могу лако да прерасту у сукобе ван демократских оквира. Тада грађани више не праштају никоме, али онда долази до буре у друштву коју нико не може да контролише, па из ње често произиђе још веће зло, а не оно што су грађани желели. Фашизам и диктатуре су пример таквих обрта. И „пети октобар“ је класичан пример такве буре. Његови резултати су данас више него очигледна потврда куда води власт, ако не консултује народну вољу или обмане народ, а не одговара за последице те обмане.               

[/restrict]

Наставиће се