„Мајн кампф” глобалне елите

„МАЛО МОРГЕН“ ИЛИ „МАЛО МОРГАН“ / ДРУГИ ДЕО

Пише Драган Мраовић

ЕУ настоји да сруши универзална људска права у име финансијског естаблишмента Моргана, Рокфелера, Ротшилда и сличних  

Због чега Дијего Фузаро, филозоф, „Печатов“ колумниста, оптужује ЈП Моргана да стоји иза Ренцијевог политичког краха? Због чега су Италијани прозрели намере разних „монтија“ и „ренција“ и одбили промену свога устава, чиме је учињен велики корак ка краху ЕУ? Чека се само још Француска.

 

ЈП МОРГАН И ХИТЛЕР Уставне промене у уставима земаља ЕУ и кандидата наговестила је, још 28. маја 2013, управо финансијска корпорација ЈП Морган (JP Morgan Chase & Co.), са седиштем у Њујорку, светски лидер на плану глобалних финансијских трансакција, на шеснаест страница свог „извештаја“, односно налога неолибералним политичарима у ЕУ, под насловом „Ажурирања на подручју евра“ („The Euro area adjustment: about halfway there“). Баш она корпорација која је кључни негативац у светској финансијској и економској кризи која је почела 2007. и 2008. године и која још траје, са неизвесним исходом. А Матео Ренци је управо хтео да спроведе налог корпорације ЈП Морган којим се националне ЕУ владе „саветују“ да се „што пре ослободе својих антифашистичких устава“, јер „постоје ограничења политичке природе“, пошто „устави који су усвојени после пада фашизма имају карактеристике које их чине неподобним да олакшају веће интеграције на европском простору“. Наиме, „ти устави садрже велики утицај социјалистичких идеја и тиме одражавају велику политичку снагу коју су достигле левичарске партије после пада фашизма“.

ЈП Морган групација сматра да се њене мере рестрикције не могу примењивати због социјалистичких идеја у европским уставима, јер „политички и уставни системи имају следеће карактеристике: слабу извршну власт у односу на снагу парламената (читај: треба да владају појединци, а не народ), владе ослабљене у односу на регионе, велику заштиту права радника, право на протестовање ако се предложе измене стања (читај: забрана демонстрација против угњетавања)“… Дакле, ЈП Морган „саветује“ европске владе да униште демократију и врате се на фашизам! У том смеру су ишле и Ренцијеве предложене уставне промене. На укидање суверенитета народа. На још један корак ка апсолутној доминацији бриселократије над грађанима ЕУ, баш како је то проповедао Адолф Хитлер: „Најефикаснији метод контроле народа и потпуне доминације над њима је да им се узима комадић по комадић њихове слободе, сваки пут, тако да се уруше њихова права преко хиљада малих, скоро неприметних смањења. На тај начин, људи неће приметити да су права и слобода укинути све док се не пређе тачка после које та права не могу више бити враћена…“ („Мајн кампф“).

[restrict]

УКИДАЊЕ ПРАВА Италијански филозоф Дијего Фузаро указује на тај погубни процес независно од Хитлеровог мишљења: „Евроатлантисти нам не узимају све одједном. Не. Било би то сувише очигледно и сви би одмах схватили колико је стање тешко. Укидају нам једно по једно право, откидају нам комад по комад, полако, али упорно и непрестано. И тако, корак по корак враћају нас километрима назад: полако нам одузимају све оно што смо стекли. То је, укратко, историја света од 1989. године до данас.“

А куда онда иде Србија, ако се укидају социјална права једно по једно? Гарантовано запослење (сви на привремени уговор), осмочасовно радно време, годишњи одмор, бесплатно школовање, бесплатно здравство, право на достојанство… Укидају се и политичка права, једно по једно. Слобода мишљења наметањем политички коректног говора, дакле, увођењем вербалног деликта, затим право на сувереност, право на референдум, на владавину демократије, па право већине да влада над мањином оличеном у НВО, затим права деце да имају маму и тату. Остаје само да се види када ћемо прећи „тачку после које та права не могу више бити враћена…“, како рече добри стари Адолф, идејни творац Европске уније.

ТРИЛАТЕРАЛА Дакле, ЈП Морган би да ослободи Европу „вишка демократије“, сходно извештају Комисије Трилатерале из 1975. под насловом „Криза демократије“, на шта је указао италијански публициста и геополитичар Франческо Амодео када је изнео, 26. фебруара 2014, доказе да Трилатерална комисија поставља своје људе у европске владе, примера ради, италијанске премијере Марија Монтија и Романа Продија. Навео је и изјаву једног трилатералисте: „Ваши политичари долазе из наше комисије.“ Ако је тако у Италији, ако у италијанску владу улазе трилатералисти, онда није тешко закључити да ни ми нисмо изузетак, да тога има и у српским владама, нарочито судећи по политичким и економским странпутицама којима нас воде неки њихови чланови, а што су управо путеви које прописује Трилатерала: „Ефикасно функционисање демократског система захтева одређени ниво апатије дела појединаца и група. У прошлости је свако демократско друштво имало становништво променљиве величине које је било маргинализовано, односно није учествовало у политици. Ово је само по себи антидемократско стање, али је такође то био један од фактора који је омогућио да демократија добро функционише. (…) Јер подстицати демократију са више демократије је као доливање уља на ватру.“ Циљ овог става Трилатерале је био владавина самозване „елите“ над грађанима, јер „демократија је само један од извора власти и није увек примењива. У неким случајевима се може занемарити демократски легитимитет“. Наравно, и диктатура је један од извора власти! И она „занемарује демократски легитимитет“! Чини се да се и у Србији тај демократски легитимитет све више занемарује. На плану референдума о ЕУ и НАТО, свакако. Јер, док се у неким земљама ЕУ спроводи референдум за сваку „ситницу“, почев од забране пушења до абортуса, у Србији се он не дозвољава ни на плану стратешких одредница националног пута у будућност. Можда, баш зато, српски народ и не види будућност! А у њој је безброј алтернатива евроунијаћењу.

Трилатералисти указују у својим документима да су наводна „препрека за демократију настојање на равноправности и вредностима појединца, проширење учешћа у политици (читај: спречавање обичног човека да одлучује о себи путем демократских механизама на изборима и путем референдума), превелика пажња коју влада придаје притиску бирачког тела и притисцима друштва“ (читај: народ је „пучина грдна“). Зато, Семјуел Хантингтон каже у књизи „Сукоб цивилизација и новог светског поретка“: „Запад је освојио свет не супериорношћу својих идеја, својих вредности или своје религије, већ супериорношћу у употреби организованог насиља (војне снаге). Западњаци то често заборављају, они који нису западњаци то никада не заборављају.“ Надамо се да грађани Србије то знају и да то не заборављају. Јер, добро су осетили на својој кожи „организовано насиље“ Брисела и Вашингтона.

Подсетимо да је међу оснивачима Трилатералне комисије и Рокфелер из групације ЈП Морган, који је рекао: „Наднационални суверенитет интелектуалне елите и светских банкара је сигурно пожељнији од националног самоопредељења које је практиковано у протеклим вековима.“ Ни Луј XIV не би боље: „L’état c’est moi! – Држава, то сам ја!“

 

НАУК ВОЉЕ Дакле, то је био циљ уставних промена у Италији које је италијански народ одбио и тиме сачувао бар своје национално достојанство. То је и циљ предстојећих уставних промена у Србији, при чему су они који су заслепљени неолибералним сјајем Брисела и Вашингтона очигледно незнавени у погледу зла у које би да нас одведу, односно у неолиобералну глобализацију која је терминална фаза економије раста, а не будућност, при чему носиоци тих промена (у Србији се бандоглаво изједначује појам промене са појмом напретка, што је лапидарна глупост) нису никаква „елита“ већ само политичка мањина у односу на народну и грађанску већину. Ако политичари у то не верују, нека буде референдум да се то провери. Ако грађани Србије имају још националног достојанства – у шта смо уверени – одбиће уставне промене, онакве какве се најављују.

Српском народу може се наметати нешто против његове воље, али се он тиме не може натерати да то и хоће. Velle non discitur, рекао је Шопенхауер, односно „догме свакако могу да имају велики утицај на понашање, на спољну активност, као и навика и пример, али душа се тиме не мења.“ Дакле, „воља се не може научити“ (Velle non discitur). А грађани Србије још нису изгубили ни духовност, нити душу. А такође, не може нико да их „научи“ шта желе, јер они већ знају шта желе. Грађани Србије немају шта да уче на плану залудних евроунијатских принуда из Брисела чији су стерилни тумачи еврофанатици у нашој власти. Грађани Србије имају већ своју вољу и то ће сигурно показати на евентуалном уставном референдуму, или референдуму о НАТО и ЕУ. Ако их буде.

Јер, наша влада (не мислимо само на ову, већ на све владе од петооктобарског пуча до данас) води грађане Србије у ЕУ пакао, али бежи од референдума на коме би их питала желе ли у тај пакао који она представља у медијима као евро рај. Она бежи, као ђаво од крста, од тога да објасни да је неолиберални систем америчког типа, као главно безглавље у поглављима ЕУ, оличење сукоба на линији рад–капитал, при чему нестаје човек, а влада новац.

Пита ли се српска власт чему, уопште, служи српска држава ако није у стању да дефинише и штити права својих грађана? Дакле, која права грађана мисли да штити српска држава, односно шта жели да штити? „Слободно тржиште“ или право сиротиње да достојанствено живи? Може ли наша влада да објасни зашто се путем уласка у ЕУ залаже за уништење савремених демократских уставних права заснованих на „универзалним“ правима. Јер ЕУ настоји да сруши универзална људска права у име финансијског естаблишмента Моргана, Рокфелера, Ротшилда и сличних. Зна ли српска влада да ЕУ намеће неокласне ултралибералне односе који не стварају рад и производ, као основу било које додатне вредности, већ пребацују материјално богатство створено туђим радом у руке шпекулативних финансијских олигархија? Свим средствима, чак и оружаним пљачкама које ЕУ и САД називају „извозом демократије“. Зна ли наша власт да је промена устава Србије по налогу ЕУ у ствари замена теза усмерена на уништење српског идентитета? Јер, није тачно да устави нису савремени, укључујући и наш, па да зато морају да се мењају. Ето, амерички устав се не мења од настанка, дакле више од два века – додају се само амандмани који не мењају његову републиканску суштину, а која је пар екселанс негација демократске форме устава, пошто је конципирана да се створи републикански, а не демократски друштвени модел, односно да се „република обезбеди од демократске опасности“ како је тврдио Џејмс Медисон, четврти председник САД и једна од кључних особа на Уставној конвенцији у Филаделфији на којој је 1787. године донет амерички Устав, јер су „демократије увек нудиле призоре немира и несугласица и увек су биле у супротности са било којим обликом гаранције за личности и ствари…“

МОЋ ПАРЛАМЕНТА Али је тачно да данашњи европски устави ограничавају, колико-толико, дивљање разних „морган“ финансијских елита. Наиме, што је већа моћ парламента, теже је уништити социјалну државу. Противни смер који се захтевао оваквим уставним променама у Италији и који ће ЕУ тражити (можда је већ тражила?) од нас, усмерен је на прерасподелу прихода у којој се фаворизују профит и рента, а не производња и додатна вредност у оквиру којих треба да постоје социјална права и награде за њеног ствараоца – радника!

Ако се жели социјална држава, потребно је јачање парламентарне моћи или, како рече Вили Брант: „Демократију треба кориговати настојећи на још више демократије.“ Али бриселократија, којој прича о „људским правима“ служи да се сакрије уништавање социјалних права која никада не помиње, а без којих нема ни људских права, та бриселоманија којом су обузети наши главари, управо је супротност ове Брантове мисли. Јер, она следи антидемократски Морганов модел. То су грађани Италије схватили и зато су рекли „не“ губљењу суверенитета своје земље и даљем хабању демократије. Наравно, битка је добијена, али још није и рат. ЈП Морган, ЕУ и САД (пре Трампа) су већ утицали да се у Италији формира нова „техничка влада“ преко које би се повела нова битка за уништење италијанског уставног система, националног суверенитета и социјалних права. Ренција нема више, али све је остало исто. Резултат тога је да је за новог председника италијанске владе постављен Паоло Ђентилони из грофовске породице Ђентилони Силвери, из племићке куће Филотрано. Један од бројних шездесетосмаша и чланова „Студентског покрета“ који су изневерили своје студентске идеје. У младости не само осведочени присталица идеологије Мао Цедунга у маоистичком „Покрету радника за социјализам“ (Movimento Lavoratori per il Socialismo – MLS) у коју се утопио његов претходни партијски нуклеус већ и шеф те групације за покрајину Лацио, а данас тврдокорни неолиберал и евроунијата. Подржао је државни удар у Украјини и „побуњенике“ против сиријског председника Асада. Ватрено се залагао за санкције Русији. Велики је поборник идеје да Италија преда свој суверенитет бриселократији. На свом твитер налогу је написао 2. августа 2012: „Морамо предати суверенитет демократској и уједињеној Европи.“ Италијани већ подсећају на друштвеним мрежама да је био и „један од најгорих министара у историји италијанских влада“, па да зато Италија „није могла добити бољег стечајног управника“. Од тврдокорног комунисте постао је велики неолиберал, сушта супротност идејама левице. Италијански народ га није изабрао. Као ни Ренција. Наметнут је политичким смицалицама без избора. Али то је филм који и код нас свакодневно гледамо. Парламентарна већина и стварност не станују у истом стану.

После референдума у Грчкој из 2015. године, сада је и демократски избор сувереног италијанског народа на референдуму сведен на дефиницију бившег италијанског премијера Марија Монтија, истакнутог члана масонерије, односно на непотребни „вишак демократије“.

Грађани Србије би требало да се запитају, поучени италијанским искуством, да ли би наше уставне реформе биле усмерене на оно што су Италијани спречили својим „не“ на референдуму, односно на игнорисање неолибералног захтева да се смањи цена рада, да се повећа флексибилност радних уговора, односно да фирме имају апсолутну слободу отпуштања запослених, да се изврши приватизација и либерализација сектора под државном контролом како би они потпуно пали у руке приватника, од школства до здравства? Судећи по нашој политичкој номенклатури, грађани Србије не би требало да се надају бољитку у случају уставних промена у нас, све док се наша државна политика не преусмери на јачање националне и социјалне државе Србије. 

[/restrict]

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *