ЛОНДОН ЗАТВАРА КАПИЈУ

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Да ли ће мигранти који из ЕУ стигну у Уједињено Краљевство „дан после“ активирања члана 50 Лисабонског уговора изгубити право сталног боравка у Британији

Када ускоро, најкасније до краја марта, председница британске владе Тереза Меј и формално покрене преговоре о окончању британског чланства у Европској унији, Уједињено Краљевство ће истог момента обзнанити крај слободног уласка на Острво за нове мигранте из земаља чланица ЕУ. Мера, легално и практично, значи да грађани Заједнице који стигну у Британију дан након што Тереза Меј активира члан 50 Лисабонског уговора (који прописује процедуру напуштања ЕУ) тог момента постају гости на Острву и губе право сталног боравка.

[restrict]

ВОДОДЕЛНИЦА У ЧЛАНУ 50 Према садашњем стању ствари и духова на релацији Лондон–Брисел, дан коначног разлаза Британије са Европском унијом уследиће (по већини предвиђања 15. марта) непосредно после дебате у британском Парламенту када напуштање Уније постане и слово домаћег закона.

Према информацијама из седишта владе у Вајтхолу које објављује лондонски „Дејли телеграф“ 27. фебруара, нацрт закон о разлазу са Бриселом укључује параграф у коме Британија гарантује европским грађанима настањеним на Острву заштиту свих (реципрочних) грађанских права која уживају Британци житељи у земљама Уније, али под условом да су та права стекли пре почетка процедуре раскида.

Велика Британија, дакле, тражи да све чланице Европске уније постигну са Лондоном договор о статусу грађана на обе стране Ламанша како би се ова тема скинула са дневног реда предстојећих, гломазних (и мукотрпних) преговора са Бриселом о споразумном разлазу.

У сваком случају, мигранти који из ЕУ стигну у Уједињено Краљевство „дан после“ губе право сталног боравка у Британији, стоји у једној ставци која се тренутно разрађује у Вајтхолу, пред званични почетак преговора. Извори у британској влади на које се позивају лондонски листови, сугеришу да ће Вајтхол ускоро да изађе у јавност и с датумом раскида после којег грађани из осталих делова Уније неће више имати право боравка у УК (као до сада). Тај дан би се, по неким информацијама, поклопио са даном званичног покретања процедуре брегзита.

Неки министри у влади Терезе Меј заступају став да је тај датум требало да буде 23. јун прошле године када су Британци на националном референдуму већински гласали да земља напусти Европску унију. Ови брегзиташи у влади упозоравају да Тереза Меј не би смела да чека све док Британија званично напусти Унију, па тек онда да законом спречава талас имиграције из других држава Заједнице. У противном, кренуо би велики талас имиграције на Острво, пре него што Уједињено Краљевство званично и легално затвори врата новим дошљацима. Зато је за сада претежно мишљење у круговима владе и медијској сфери да потезање члана 50 идућег месеца мора да буде вододелница.

ДОЛАЗАК ПРЕ „СУДЊЕГ ДАНА“ Влада је под сталним притиском из Брисела, као и из дела унутрашњег еврофилног блока, и да Лондон мора, пре званичног покретања процедуре раскида, званично да гарантује сва грађанска права и социјалне привилегије за 3,3 милиона Европљана који су се током протеклих година већ настанили у УК.

Европска унија је до сада одбијала да преговара о реципроцитету којим би се гарантовала права за 1,2 милиона Британаца у ЕУ земљама пре него што почне „бракоразводна“ парница. Уместо тога, Брисел тражи од Терезе Меј да „судњи дан“ одложи до 2019. када би требало да се окончају преговори Лондон–Брисел о свеукупној архитектури будућих односа.

Ту пак лежи нова главобоља за Терезу Меј. Већина министара у њеној влади сматра да би чекање на завршетак преговора са Бриселом (очекује се да буду дуги и тешки) изазвало праву „поплаву“ миграната из других делова Уније (посебно из Бугарске и Румуније) који би искористили прилику да се настане и запосле у Британији пре него што крене брегзит… На ову тему неименован владин функционер (према написима „Дејли телеграфа“) предвиђа: „Ако будемо чекали тако дуго, стићи ће нам пола становништва Бугарске и Румуније.“

Амбер Рад, министарка унутрашњих послова, одговара да би одлазак Британије из Европске уније могао, нота бене, да означи крај ере слободног кретања грађана досад присутног у ЕУ. То би, каже, практично довело у питање догму на којој је почивала цела „европска идеја“ какву су сањали њени оснивачки оци Моне, Делор или Де Гол…

Према плану Терезе Меј, чије делове интерпретира британска штампа, мигранти који би пристигли  на Острво пре „судњег дана“ (у току марта и непосредно после) не би имали право на стални боравак.

 

КО ЈЕ ИЗДАО ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ То, заиста, звучи као крај епохе слободног кретања грађана на простору Уније. Ти дошљаци не би, као њихови претходници, имали аутоматско право да се настане и раде на Острву када Британија напусти европску заједницу. Ови грађани би били, како се предвиђа, стављени на „визни режим“; имали би сасвим ограничен приступ иначе издашном систему социјалне помоћи и повластица које су уживали грађани ЕУ након доласка у Британију. Ове повластице подразумевају (између осталог) фиксну новчану помоћ, бесплатан превоз у градском саобраћају, бесплатну основну здравствену заштиту…

Према једном плану који је тренутно предмет разматрања у Вајтхолу, влада размишља да после брегзита придошлицама у УК из земаља ЕУ омогући запослење у кључним секторима националне економије и таквој (релативно слабо плаћеној) радној снази пружила би, уместо права на стални боравак, вишекратне визе и ограничен приступ режиму социјалне помоћи. Према неким информација, тренутно су у разради и програми по којима би мигранти потребни домаћој економији добили петогодишње радне визе, али без права на социјалну помоћ.

„Телеграф“ под насловом „Британија преузима контролу својих граница“ објављује редакцијски коментар у коме каже да Британци већ одавано слушају како „брегзит значи брегзит“ (раскид значи раскид) и да је та парола „снажна по својој једноставности“, али „забрињавајућа по сиромаштву детаља“. Па зато Британија тренутно има пред собом „практичан укус овакве (недоречене) политике“.

Британија, спутана бриселском регулативом и обавезама према њој, нема одрешене руке да на основу суверене одлуке затвори границу или да онима који, ипак, уђу у земљу укине право сталног боравка.

Правни експерти и власници оваквог приступа тумаче да контрола британских граница не сме да чека две године, колико се предвиђа да ће трајати преговарачки процес о односима „слободне Британије“ и Брисела. Контрола границе мора да наступи истог дана када (у марту) буде активиран члан 50 Лисабонског уговора о раздруживању с Унијом. Одуговлачење би, иде даље теза, само отворило још више врата масовној, неконтролисаној најезди миграната из сиромашнијих делова ЕУ.

Тереза Меј је после јунског референдума, знајући унапред какав би одговор из Брисела могао да буде, упорно изражавала „добру вољу“ Британије да развод брака са Европом буде „хармоничан“ и ако је икако могуће – користан за обе стране.

За бирократију у бриселском Замку британски одлазак је издаја „европске идеје“. У Лондону, међутим, не виде никакву „издају“, а ако је и има, ради се о бриселској издаји изворне идеје о уједињеној Европи која је у миру сама са собом, после векова и деценија размирица, сукоба и ратова.

ШТА СМЕРА ДОМ ЛОРДОВА У Британији нису сувише жељни овакве Европе, поготово ако би „европска идеја“ значила наговештај краја отуђености и пантагруелског апетита бриселске бирократије.

Одлазак Британије из Европске уније већ је геополитичка реалност Европе и само је питање да ли ће се „развод брака“ одигравати у акримонији и колика ће му бити цена. У Лондону је коцка пала, али и бриселске легије имају још коња за трку. Њихова карта је и у самом вестминстерском парламенту, у Дому лордова, где конзервативци Терезе Меј имају, истина, већину, али еврофили партије Либералних демократа имају више до 100 лордова намерних да, заједно са проевропским лабуристима, опструишу и отежу сваки пројекат Парламента који би јасно, у форми закона „спеловао“ да брегзит значи брегзит, а да је референдум највиши демократски израз воље народа која се мора поштовати.

Седамнаест милиона Британаца гласало је на јунском референдуму за напуштање Европске уније. Доњи дом парламента је пресуду референдума већ оверио и преточио у закон изгласан надмоћном већином од 494 посланика и мало ко је, после референдума, очекивао да ће Дом лордова, архаична институција састављена од племића које именује влада, имати куражи и образа да се успротиви већинској вољи Британаца. Али демократија, ионако, није оно за шта се по свету издаје, па и кад се фарса одиграва и у земљи Магна карте. Па се сада све више показује да се и референдум може релативизовати. И да се у Дому лордова смера незамисливо, да се у преговоре за раскид са Европском унијом уђе са мандатом и налогом референдума, али да нико не зна какав би исход преговора добио пролаз у подељеном Парламенту који би требало да само ратификују референдумску вољу Британаца и формулише је у закон.

У Британији тренутно тече покушај пражњења брегзита од његове референдумске суштине.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *