Ко заборавља прошлост осуђен је да је поново проживи

РАЗМИРЈА СРПСКИХ ПИСАЦА И ПОЛИТИЧАРА У НОВОЈ КЊИЗИ ЗОРАНА АВРАМОВИЋА

Пише Гојко Ђого

Без темељита увида у политички контекст била би крња свака историја и теорија српске књижевности од романтизма до најсавременијих књижевних токова. Политика формулише, озакоњује и реализује идеје, књижевност на посредан начин одашиље своју слику реалности и сугерише своју истину. Будући да је писац, по својој природи, чешће на страни оних што трпе историју (А. Ками), чешће и пропитује и провоцира ствараоце историје неголи што афирмише њихово политичко дело

Рат и мир књижевника и политичара у минула два века захтевна је и готово неисцрпна тема, којом се бави Зоран Аврамовић у књизи Књижевници и политика у српској култури 1804–2014 („Православна реч“, 2016). Као побочна повест друштвених збивања, она је и нека врста паралелне књижевне историје која припомаже да и поједине књижевно-теоријске струјнице и проблеме јасније сагледамо и боље разумемо. Ово није само поуздан каталог научно проверених података о размирицама и сагласјима политике и књижевности него и одважно, социолошки омеђено, пропитивање колико се, кад и како, тај однос рефлектовао у историјској судбини народа. Предмет анализе, дакле, није политичко у књижевном делу већ политичко у јавном мишљењу и понашању српских књижевника, наглашава Аврамовић.

Ослоњена на обимну документарну грађу и позамашну библиотеку дела страних и домаћих истраживача, историчара и теоретичара, ова социолошко-књижевно-политичка студија тај комплексни проблем сваке културе разматра упоредо, на општем, теоријском плану и, конкретно, у нашој двовековној политичкој пракси.

[restrict]

МУКЕ С КРИТИКОМ Узајамно задирање књижевности у политику и политике у књижевност није се битно променило још од античких времена. Политика као брига о полису, у изворном значењу, заснована на извесним пројекцијама, програмима и идејним водиљама, више него иједна друштвена делатност, битно утиче на судбину заједнице и политичко биће и приватни живот сваког појединца.

Књижевност и уметност, на свој начин, такође обликују живот друштва и његова идејна и духовна опредељења, башка што присвајају нашу душу и моделују наш карактер. Отуда је политика, као структурни део уметничког израза, вечита књижевна тема, таман као и смрт и љубав. Нека од највећих књижевних и религијских дела прворазредни су политички текстови. А неки пророци, као Достојевски, мисле да само лепота може спасити свет.

Политика уређује живот друштва и располаже институцијама, законима, силом, књижевност само речима. Најлакше се здружују у сновима, око политичких и националних идеала, као у време романтизма. Без темељита увида у политички контекст била би крња свака историја и теорија српске књижевности од романтизма до најсавременијих књижевних токова. Политика формулише, озакоњује и реализује идеје, књижевност на посредан начин одашиље своју слику реалности и сугерише своју истину. Будући да је писац, по својој природи, чешће на страни оних што трпе историју (А. Ками), чешће и пропитује и провоцира ствараоце историје неголи што афирмише њихово политичко дело. Па иако је критика темељ доброг мишљења и владања, моћници је не воле. У тиранијама и деспотијама немилосрдно је сатиру. Свака повреда табуа и догми је јерес. Између религије и идеологије, као својеврсног верског учења, ту нема разлике.

Какав је то спор најбоље потврђује чувени католички Индекс забрањених књига установљен 1559. године. Четири века на ломачи су горели и књиге и људи, јеретици, научници и писци. Тек 1966. године, новим кодексом црквеног права, тај Индекс је формално укинут. Јуче, такорећи. Али он, на бруталан или перфидан начин, опстаје и даље. Још увек многи писци у затворима окајавају свој грех.

И наша је историја културе препуна црних листа, оптужница и пресуда. А било је и ломача и стрелишта. Ми смо после Другог светског рата имали и институцију цензуре, у Главњачи. Нема ту симболике, просто, полиција је била тамо смештена, а цензура је била полицијски посао. Касније је она замењена морално-политички подобним цивилним официрима, редакцијским уредницима.

КАД ЈЕ ГЛАВА УЛОГ Код нас све почиње од Вука, његов „случај“, како уобичајено називамо овај „кратак спој“ између књижевника и политичара, уверљива је парадигма у нашој историји. Иако, у свом писму кнезу Милошу, у априлу 1832. године, пише да му није намера да подучава Кнеза него само да исповеди своје мненије које „нити је пород какве науке ни практике него само дуговременог размишљања о ползи и срећи и несрећи народа и отачаства нашега“, извињење му није помогло. Добио је онај Амиџин пасош са карикатуралним личним описом, и морао да бежи из Србије. Вук је мислио да је „за свакога владаоца права полза само оно што је полезно и за његов народ“. Кнез се слаже, само мисли да је већа полза за народ „владати и управљати без закона, јер онда се човек веже за артију па не може да чини ни зло ни добро“. Ми смо и донедавно имали једног другог кнеза и креза који је, такође, говорио да се не треба држати закона као пијан плота.

Модерни деспоти легализују своје самовлашће, доносећи законе по којима свако ко ишта зуцне против њих и њихове вере, ма какво то било уметничко или неуметничко дело, иде на исповест тужиоцу и судији. Све по закону, јашта.

Залуд се писци, као и Вук, вазда правдају да њихово писаније није ни прекор ни подука него, ето, дуговремено размишљање о ползи народа, или само безазлена игра речима коју на беспослици упражњавају песници. Кнезови, и неписмени и писмени, имају своје трагаче и тумаче који имају школован нос, готов да и испод земље нањуши ћошкаста слова, као пси тартуфе.

Али кад се загледамо дубље у историју, уверићемо се да је то размирје књижевности и политике некаква хазардна игра у којој писци јесу васдашњи губитници, али упорно играју, играју макар и глава била улог. Управо стога, чини се, ниједна власт не може сасвим онемогућити писца да у тој игри не нађе неку пукотину кроз коју ће проденути своју истину. Цензура, парадоксално, подстиче његову стваралачку машту да открива нове форме уметничког израза. Диктатуре, леве и десне, то потврђују. Тоталитарна власт не може укинути језик и његове алегорије, симболичке системе, алузије, метафоре и метонимије. То што цари и тирани нису остављали на миру песнике може се објаснити самом природом уметности – и то уметности језика (Аврамовић). А управо је поезија, као метајезик, најчешће под присмотром разроких очију. У фигуративном језику књижевног дела и његовој вишезначности затомљена је и његова субверзивна моћ. Јер, уметничка порука није оно што пише у тексту него оно што читалац прочита или учита. Значење емитује и текст и подтекст.

Аврамовићева књига је драгоцена збирка наших „случајева“, од Вука до поткрај минулог века, до увођења нове српске демократуре, било да су они проистекли из неспоразума око порука самог књижевног дела или из некњижевног, политичког ангажовања писца као грађанина. Тешко је утврдити којих је више.

Нису заобиђена ни срећнија раздобља кад су књижевници и политичари саслуживали на ползу свог народа. То се догађало посебно кад је држава била споља угрожена. Многи писци су у ратна времена одлагали перо и дохватали оружје. Предочено је и како су се у миру ангажовали и сврставали у династичке и страначке таборе.

Када се на овакав начин уланчају књижевно-политичке свађе и примирја, бива видљивије како су и неке идеје, које су најпре залепршале у књижевним главама и сновима, прихватане као судбоносне политичке магистрале. Једна од њих је, рецимо, идеја југословенства. То семе, као што је познато, први су засејали писци, Хрвати и Срби у Аустроугарској, у првој половини деветнаестог века. И први камен темељац тог пројекта положен је на Бечком договору о језику 1850. године. Кад је заједница југословенских народа остварена, српски писци, не само они пристигли из Прека, били су спремни да свој српски идентитет замене југословенским, неки чак и да се одрекну свог писма ћирилице. Заклоњено крилима ратних победа, заказало је песничко чуло „предосећања будућности“. Романтичарска, магловита визија коју је свом невољном народу подастрла политичка и интелектуална елита, заједно, била је погубна утопија у којој се утопило бар милион Срба.

ЕПОХАЛНА ГРЕШКА СРПСКОГ НАРОДА Само неколико година после уједињења показало се, на суров начин, да је то била политичка замка у којој је српски народ, упрегнут у туђа кола, постао странац у својој сопственој кући, као што рече Дучић.

Неколико историјских разлога допринели су да писци и интелектуалци нису опрезније дочекали уједињење, а пре свега чињеница да су најзначајнији долазили са рубних делова српства. Разумљиво је што су они, кад већ говоре исти језик и припадају истој традицији и истој нацији, желели да живе и у истој држави, а то, у ондашњим историјским околностима, није било изводљиво без здруживања са другим народима. Уосталом, они су веровали да су сви Јужни Словени једно племе.

Аврамовић мисли да је то била епохална грешка српског народа. Са ове временске раздаљине гледано, то је без сумње тако. И Дучић каже да је „југославизам био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство“. Али то каже тек 1941, а требало је изабрати усред рата, 1915. године. А питање је какво би било и неко друго српско решење? Најзад, писци јесу распиривали југословенску идеологију, али на крају, и да су хтели, нису могли пресудно утицати на реализацију тог међународног политичког пројекта.

Погледајмо сад шта је било са том идејом у новој Југославији. Само десетак година после Другог рата, другу Југославију први су почели да разваљују управо хрватски писци и лингвисти. Један век после Бечког, уследио је Новосадски договор о језику 1954. године, који су нажалост само Срби поштовали. Српски је остао српскохрватски, а Хрвати су свој језик убрзо, мимо договора, преименовали у хрватскосрпски, односно хрватски, иако у усвојеном документу тај назив није ни поменут. Донет је и нови правопис, који Хрвати, такође, нису примењивали. А Речник српског народног и књижевног језика, који је још 1888. године почео да саставља Стојан Новаковић, прекрштен је у Речник српскохрватског књижевног и народног језика који и данас, опет нажалост, објављује наша САНУ.

Може бити да је овај договор инициран у неком хрватском књижевном кружоку, али закључци су, неоспорно, диктирани са политичког врха.

Недуго после уследиле су нове расправе о језику, потом „Декларација о положају и називу хрватског књижевног језика“, српски „Предлог за размишљање“, „босански дух“ је изашао из боце… А онај несрећни српски писац из Сарајева поручује да „екавци не могу јести ијекавски хљеб“. Клупко је почело све брже да се суче.

Наравно, у ову лингвистику су, кад у рукавицама кад без њих, вазда били уплетени политички прсти, најдубље хрватски и словеначки. Хрватски писци и језикословци су само, као извидница, први истрчали и раздрешили мех у ком су ветри били завезани. Расправе о језику су метастазирале у међунационалне и међурепубличке спорове, у којима су писци опет предњачили. Прва југословенска институција која се распала био је Савез писаца. Словеначки писци су први, уз нескривену подршку политичара, написали и обзнанили национални програм демократске и независне Словеније.

Но држим да повест о сахрани Југославије није нужно понављати, сви смо је добро упамтили.

ОСАМДЕСЕТЕ – БЛИСТАВА ДЕЦЕНИЈА КРИТИЧКОГ МИШЉЕЊА Српски писци су на време прочитали поруке својих колега, док је српским политичарима, па и неким носталгичним лингвистима, требало десет година да их прочитају, а двадесет да их разумеју. Све док их бомбе нису освестиле, па ни оне до краја. Писци су први устали у одбрану националног идентитета, српске традиције и Косова, пре свега. Добрица Ћосић је стигматизован кад је отворио то питање још 1968. године. Писци су узалуд јаукали у Француској 7, и дочекивали колоне ојађених косовских Срба, које су политичари разбијали. Ко се још сећа оних трибина, бројних прогласа и саопштења које је Удружење књижевника упућивало јавности, као што је „Прилог јавној расправи о уставу“ („Књижевне новине“ 1 – 15. 4. 1988) или декларација „Успостављање државе“, усвојена на Годишњој скупштини Удружења („Књижевне новине“ 1 – 15. 7. 1990). Српски политичари су, и пре и после октобарске револуције 2000. године, све учинили да Косово постане најјефтинија српска реч. То је трагична последица несугласица између наших књижевника и политичара. Дух времена, као онај дугоухи митолошки зец, протрчао је између нас.

Саслуживању и ратовању књижевника и политичара у југословенској и српској културној историји после Другог светског рата, посебно од почетка осамдесетих година до данас, Аврамовић је поклонио највише пажње. Кад је понестало „случајева“, почетком деведесетих, он се усредсређује на књижевно-политичке, идеолошке, па и етичке појаве и поделе, и на свој начин их интерпретира. Тако осамдесете означава као блиставу деценију критичког мишљења и књижевног ангажовања у борби за стваралачке и грађанске слободе, кад се писцима придружио читав интелектуални сталеж. То је време демистификације свих оних историјских заблуда које су оставиле дубок траг у духовној култури српског народа (П. Палавестра).

Кад је Зид пукао и велика држава се распала, са увођењем вишестраначја и пионирске демократије, почело је брзоплето опредељивање за муцаве политичке и националне програме ; и онај интелектуални фронт се распршио. Као некадашњи Савез, и Удружење књижевника се распало на два-три буљука, чак је и зграда књижевног парламента једва избегла добош. Мада ни то још није сигурно? Умало није пукла и САНУ.

Све су то последице наше политичке и књижевне кратковидости, наших завада и развада. У том слепилу и острашћености доспели смо чак дотле да су неки писци и политичари призивали и подржавали страну агресију и бомбардовање свог народа. То бешчашће смо, мало друкчије аранжирано, већ преживели поткрај Другог светског рата, али „ко заборавља прошлост осуђен је да је поново проживи“ (Џ. Сантајана). Па зар сваки српски нараштај мора то проклетство искусити? Ајде што су ти српски не-Срби или анти-Срби, како их Аврамовић назива, истерујући њихово дело на видело, некритички загледани у неке друге друштвено-политичке моделе, него они пљују и по свом народу на чијем језику пишу и говоре, а то блаћење наплаћују на благајнама српских непријатеља. Аврамовић тако мисли и не оставља на вољу читаоцу да докона како се та појава зове.

Другомисленици пак кажу да су „европејци“ патриоте, а националне патриоте коров у европској башти.

Поштовања вредна је, ипак, чињеница да и једни и други, националисти и грађанисти, патриоте и мондијалисти, бране свачије право да говори шта мисли. Па и то је нешто. Надајмо се да у Србији никад више неће бити ни Срба ни српских писаца који јавно поздрављају стрељање својих сународника и колега. Ни било кога.

ИСЦРПЉИВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СНАГЕ Приметно је да међу идеолозима грађанизма, анационалних политичких странака и глобалистичких савеза има врло мало Срба пореклом изван Републике Србије. Као да их је горко историјско искуство поучило да сад мисле сасвим друкчије него што су мислили у време романтизама или југословенског уједињења.

Различито схватање националног и државног питања данас је најдубља разделница наше политике, културе и књижевности. Она није само идеолошка, условно речено, него и естетичка. Наши филмови, романи, позоришне представе то потврђују. А култура моделира нацију која је социјални темељ сваке државе. Зна ли то онај српски европејац што каже да су „средњовековни манастири подигнути више векова пре настанка било које нације и о њима се не може говорити као српском наслеђу на Косову“? Да ли то важи и за Нотр Дам и Светог Петра у Риму, могло би се запитати? Није ли то придржавање врата косовским Албанцима да се угурају у УНЕСКО и отму косовску тапију, а сутра можда помунаре Дечане и Грачаницу, као Турци Свету Софију? Ето како се, полазећи од критике политичког стања у сопственој земљи, прелази на непријатељску страну и постаје мрзитељ свог народа.

Тај вишак страсти у домаћим размирицама исцрпљује нашу националну снагу, деморалише и обезнађује народ, што може погубно утицати и на будућност српске државе. Аврамовићева књига уверљиво сведочи колико је и како двовековно рвање књижевника и политичара обележило целу нашу културу и колико нас је, као народ, морило или оснаживало.  

Ауторово излагање на представљању књиге Зорана Аврамовића „Књижевници и политика у српској култури 1804-2014”

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *