Јелко Кацин тројанац ЕУ у Србији?

Словеначки политичар наумио је да одмени Мајкла Давенпорта на месту вође делегације ЕУ у Србији. Српске власти, истина, бар у овој ствари имају последњу реч јер могу да прихвате или одбију Кацинов акредитив. Право питање је – хоће ли Србија стиснути петљу да одбије Јелка Кацина?

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Није рђава шала – Јелко Кацин лобира како би поново диктирао политику у Београду, овај пут у роли „великог везира“ ЕУ за Србију. Добро обавештени извори у Бриселу и Љубљани откривају да Кацина, иако се угнездио у удобну фотељу представника Словеније у НАТО-у, ни бајна плата ни живот у Бриселу не задовољавају толико колико шанса да поново ведри и облачи над Србијом. Отуда би ускоро на српском путу у „евроатлантске интеграције“ могла да се испречи нова препрека, сада у виду Кацина. Наумио је да одмени Мајкла Давенпорта на месту вође делегације ЕУ у Србији.
[restrict]

Циљ оправдава средство, па Кацину није било мрско да се самокандидује за престижну функцију, али је цео подухват држао у тајности с обзиром на то да план може да му осујети српска влада на којој је да га потврди, тачније да му да „агреман“. Уколико званични Београд да свој пристанак, онда би дозволио да словеначки политичар који се у протеклих четврт века доказао као један од најжешћих србомрзаца и осведочених лажова – постане ново званично лице ЕУ у Србији.

ПЕРСОНА НОН ГРАТА Кацин припада европским политичарима који на Србију гледају кроз визуру уврежених предубеђења и најгорих стереотипа. Таквим политичарима сваки вид практичног или бар вербалног „кажњавања“ Србије представља непресушан извор реторичког самозадовољавања. Подстакнут тим поривом, Кацин се свега годину и по дана откако је именован за представника Словеније у НАТО-у, самоиницијативно понудио за позицију која остаје упражњена после одласка Мајкла Давенпорта. Будући да Давенпорт због новог наименовања раније напушта Србију (иако му мандат истиче у јуну), Кацин је упео све снаге да себе представи као најбољег познаваоца прилика на Балкану а тиме и богом дан избор за лидере ЕУ; за сада је, међутим, нејасно хоће ли му Федерика Могерини, де факто министарка спољних послова Уније, заиста поклонити поверење и понудити жељено место.

Кацин као своје адуте истиче да је у прошлости био министар одбране (Словеније), председник одбора за спољну политику и извештач Европског парламента (ЕП) за Србију. Занимљиво је да чак и у дипломатским круговима у Љубљани признају да би такво именовање „представљало проблем за Србе јер односи између Кацина и водећих представника Србије у прошлости нису били најбољи“, обашка што је Кацин пре шест година био проглашен за „персону нон грата“ у Србији, дакле за непожељног, и то управо због заговарања отворено антисрпских становишта, али и чињенице да се, по мишљењу тадашњег државног врха, „мешао у унутрашња питања Србије“. Стога је у Кациновој жаркој жељи да постане шеф делегације ЕУ у Србији немогуће препознати прегнуће подстакнуто добрим намерама.

Како тренутно ствари стоје, није немогуће да Кацин и оствари свој наум. Већ је прескочио прву степеницу ка канцеларији ЕУ у Београду, тако што је у седишту европске дипломатије обавио такозвани „панелни интервју“ на сесији коју је предводио аустријски дипломата. Од резултата тог интервјуа добрим делом зависи хоће ли Кацин добити зелено светло од Брисела да пакује кофере за Београд. Кацин је у међувремену успео да обезбеди подршку неких европских политичара на челу са словеначким дипломатама и представницима власти. ЕУ посланик Иво Вајгл, на пример, сматра да „Кацин није најгори избор“, а и бивши словеначки министар спољни Димитриј Рупел жели Кацину „сву срећу“, уверен да је он „веома способан“ мада није сигуран красе ли га одлике „доброг дипломате“. Најагилнија подршка Кациновој кандидатури стиже из НАТО кругова, али и Бошњака у БиХ, као и представника Албанаца са Косова и из Албаније, који одреда хвале његове дугогодишње напоре усмерене на територијално сакаћење Србије, као и ограничавање права Срба у БиХ.

Кацинови гафови које је низао у далекој и блиској прошлости, његово недипломатско деловање и отворено ниподаштавање Србије потиснути су у други план, мада су толико бројни да сви не могу ни да стану у оквире једног новинарског чланка. Кацин се у словеначкој јавности још одраних деведесетих година прошлог века профилисао као политичар крајње ненаклоњен Србима. Током тзв. десетодневног рата за Словенију, јуна 1991. године, обављао је функцију министра информисања у тадашњој Демосовој влади, а неслужбено су га звали министром пропаганде, па је петнаест година касније у интервјуу за љубљанске медије чак ноншалантно признао да је за време ратних сукоба словеначких територијалаца са јединицама савезне војске (ЈНА) срачунато износио лажи о акцијама противника како би придобио наклоност светске јавности за словеначко осамостаљење. Опањкавање ригидне ЈНА му је ишло од руке – изазвао је праву стрку међу страним дописницима када је усред ратног метежа јуна 1991. одржао новинарску конференцију у „Цанкарјевом дому“ у Љубљани на којој је демонизовао Београд тако што је оптужио ЈНА (као одскочну даску за напад на „српске генерале“ и „Београд“ као симбол зла) за касетне бомбе, наводно бачене на цивилне циљеве у Словенији. Јавност је подигао на ноге изјавом да је то строго забрањено у свету, иако је знао да лансира чистокрвну – лаж.

ПОНИЖАВАЊЕ Евоцирање сличних Кацинових вербалних испада не би било потпуно без подсећања на његову изјаву којом је на надмен, а пре свега простачки начин представио свој став према Србији, Србима и нарочито Српкињама; тако је на маргинама конференције о ратним злочинима одбијање власти у Београду да још колико 2008. године призна независност Косова, оценио као „аутизам Србије“ који је раван чину у коме „муж, да напакости својој жени, одсече себи *ону ствар“. (*Кацин је у разговору са српском новинарком заправо изговорио вулгарни термин, реч за мушки полни орган која почиње првим словом његовог презимена.) Кацин је том примитивном опаском желео не само да шокира већ да убеди ширу јавност да Србија кастрира своје шансе за будућност у ЕУ уколико инсистира на међународном праву и одбрани своје територије. Да цинизам буде већи, Кацин је захтевао од Србије да заборави Косово у тренутку када је словеначка дипломатија преко органа ЕУ блокирала процес придруживања Хрватске Унији због нерешене територијалне међусобице, спора у коме се две суседне државе (сада обе чланице ЕУ) и дан-данас једнако устрајно и неуспешно гложе око неколико промила спорне територије у акваторију Јадрана и на копну, што у Истри, што у Међумурју.

У исти ред недипломатских гафова сврстан је читав низ иступа бившег посланика Словеније у ЕП који се током својих мандата увек „гребао“ за функцију известиоца за Србију. Кацин је, на пример, хвалио као „догађај од историјске важности“ чин којим је у седишту ЕП „први пут пуноправно истакнута застава независног Косова“. Заузврат је тадашњи потпредседник тадашње српске владе Божидар Ђелић најавио да ће службени Београд затражити Кациново смењивање са места известиоца ЕП за Србију јер „нема избалансиран и уравнотежен приступ према Србији“. Непосредан повод за оштру Ђелићеву реакцију била је Кацинова изјава „Танјугу“ којом је поздравио дводневни скуп делегација Европског парламента и Скупштине Косова у Бриселу као „још један корак ка интеграцији Косова и његовом међународном признању“, док је на питање „да ли тим актом Европски парламент признаје независност Косова?“ прибегао пропагандистичком трику, па је (иако је знао да тврдња није истинита) одговорио: „Да, тако је!“

„За Косово има места у ЕУ, и противим се да га било која држава, укључујући Србију, блокира на путу ка Унији“, осврнуо се Кацин на протест тадашњег министра спољних послова Србије Вука Јеремића, упућен тим поводом на адресу ЕП. „Питање Косова и Метохије је од првокласног значаја за нашу земљу и жао ми је што неки функционери Европске уније томе прилазе са великом дозом лежерности“, узвратио је тада Ђелић. Кацина то није одвратило од сличних акција, окренутих против Србије и српских интереса, већ је користио сваку прилику да лансира заједљиве примедбе на рачун српске памети, чојства и јунаштва.

Мешао се и у кризе у БиХ, па се приликом једне од њих љутито огласио у „Дневном авазу“, где је укорио бошњачке и хрватске политичаре из Сарајева што су „прокоцкали хисторијску прилику“ да надиграју српски ентитет, а приде „гурају БиХ у пакет са Србијом у самоизолацију“ уместо да се дистанцирају… „Да су закони о реформи полиције усвојени, БиХ би сада размишљала о томе шта је још остало да се иде даље на европском путу“, ламентирао је Кацин, огорчен што је пропао договор који би „омогућио БиХ да се сврста поред Хрватске, умјесто да тоне назад ка Србији“.

Кацин вербалне стрелице пут Београда није слао само из окружења него је то чинио све време сваког свог мандата, не кријући антипатије према свему што носи предзнак српског. И приликом једне расправе о напретку Србије, а уочи парафирања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, Кацин је укорио Европу (у вези хашког услова) што није тврђа, уз напомену да Брисел „не сме да зажмури ни на једно око кад су Срби по среди“. ССП је парафиран упркос Кацину, а он се онда острвио на сународњаке због расправа код куће које су подстакли словеначки привредници у страху за безбедност својих уносних и разгранатих послова у Србији. На питање колико брзо Словенија треба да призна Косово (учинила је то међу првима, већ 5. марта 2008. године), Кацин је саветовао словеначке политичаре да буду о том питању „принципијелни, а не жртве неких интереса“, чиме је окуражио брзометно признање Косова од стране Љубљане.

Да Кацин зна када треба прећи с речи на дела, открили су, са запрепашћењем, словеначки медији када су истраживали ко су домаћи ратни профитери, тачније ко је од политичара извукао корист из јунских догађаја ’91. године, дакле из ратних сукоба. Испоставило се да је Кацинова породична кућа опасана „ратним пленом присвојеним после рата Словеније против Југославије“; ради се о рустичној гвозденој огради коју је Кацин „ослободио“ после рушења касарне ЈНА, у центру Љубљане.

Кад се све сабере, нема сумње да би било на месту да српска влада прекрати муке Федерики Могерини у вези инсталирања наметљивог Јелка Кацина за званичног представника ЕУ у Србији, тако што би јој поручила: „Не, хвала!“ И тиме предупредила ситуацију у којој би тај „пристрасни дипломата“ водио делегацију Европске уније у, по његовој сопственој оцени – аутистичкој и кастрираној Србији. У коју је Кацин (упркос свим критикама из Србије на свој рачун, што додатно буди подозрење у његове мотиве) запео да поново дође и то на пиједестал првог међу првима. Српске власти, истина, бар у овој ствари имају последњу реч јер могу да прихвате или одбију Кацинов акредитив. Право питање је – хоће ли Србија стиснути петљу да одбије Јелка Кацина?         

БАЈНА ПЛАТА ЗА СРБОМРСЦА
Да би и код куће омраженог Кацина трајно склонила са домаће политичке сцене, Церарова власт је удовољила његовим прохтевима ма како осиони били и коначно га се ратосиљала пославши га далеко од матице, у седиште НАТО-а, све уз високу апанажу. Иако је Јелко Кацин као представник Словеније при НАТО-у био више него одлично плаћен, он је одмах после именовања на нову функцију тражио да му словеначка влада увећа примања за чак пет платних разреда. Председник синдиката словеначких дипломата Станислав Сикошек протестовао је због толике алавости и затражио да Кацин „напредује редовно, онако како то важи за све остале у дипломатији“. Као разлог за ванредно напредовање у каријери, Кацин се позивао на своје „искуство“ и, упркос негодовањима, испословао бајковиту плату, а држава му поред 6.225 евра месечно плаћа и високе доприносе за социјално осигурање, због чега може да рачуна и на уносну пензију; словеначки медији су убрзо открили да му уз редовну припада и пензија у висини 3,5 одсто плате европосланика за сваку годину мандата. Захваљујући десетогодишњем службовању у Европском парламенту са платом тешком 8.213 евра, њему већ сад следује пензија од 2.874 евра месечно. Јасно је да би та свота била још много већа уколико Кацину успе именовање за шефа изасланства ЕУ у Србији. Пех би могла да му приреди, у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима – српска влада. На именовање известиоца Европског парламента Србија није могла да утиче, док на постављање страних дипломата (дакле и Кацина у име Уније) свака држава мора да да свој пристанак, агреман.
[/restrict] unshaven girl займ круглосуточно без отказаекапуста оформить займзайм под птс москва

2 коментара

  1. e samo nam jos i ovaj nedostaje u svoj nasoj muci. ja da se pitam odbio bih ga i uskratio mu zelju.

  2. Treba ga najuriti govnjvom motkom ako dodje u Srbiju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *