Избори у ванредном стању

Ко ће бити нови председник Француске?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Чињеница да на мање од месец дана пре гласања скоро половина Француза још не зна кога би подржала на предстојећим председничким изборима указује да у овој земљи хаос не влада само на улицама где се нижу насилне демонстрације него и у главама бирача. Ово, такође, указује и да би резултат гласања могао бити сасвим неочекиван

Пре две недеље у Хагу премијер Марк Руте обрадовао је западне елите успевши да обузда Герта Вилдерса на парламентарним изборима. Негде у исто време, у Единбургу премијерка Никола Старџон затражила је одржавање новог референдума о независности Шкотске, који би сада, за разлику од оног претходног, био у складу са жељама Брисела. Ово јесу две добре вести за еврофилску елиту, јер показују да се „проевропски блок“ опоравља од прошлогодишње одлуке Британаца да напусте Унију. Можда то представља две ласте које најављују долазак „европског пролећа“ после дуге и хладне зиме, али и то пролеће би могло да се претвори у нови кошмар естаблишмента после председничких избора у Француској чији је први круг заказан за 23. април.

[restrict]

СТАТИСТИЧКЕ ВРАТОЛОМИЈЕ Према најновијим анкетама, доскорашњи фаворит, кандидат десног центра Франсоа Фијон постао је потпуни аутсајдер у трци за други круг због онога што је назвао „прљавом кампањом“ социјалистичког председника Франсоа Оланда против њега. Од како је избио скандал око наводних проневера државног новца, Фијон је пао на треће место са прогнозираних између 17 и 20 посто гласова, док би лидерка Националног фронта Марин ле Пен и центристички кандидат Емануел Макрон требало да освоје по 25 или 26 процената у зависности од анкета. Иза Фијона налазе се екстремни левичар Жан-Лик Меланшон и социјалиста Беноа Амон који би могли да рачунају на подршку од 14, односно 10 посто гласова. Најзанимљивији податак који нам ове анкете доносе није, међутим, могућа расподела гласова него многобројни људи – између 40 и 43 одсто – који још нису одлучили за кога ће гласати. Извесно је да велики, можда и највећи део неопредељених гласача одлази на Ле Пенову пошто је „традиционално“ непријатно изразити подршку за ову „екстремисткињу“, па њене присталице крију свој избор, али и због тога што се међу њима налазе и многе досадашње Фијонове присталице које, услед афере „Пенелопа“, како се зове Фијонова жена, размишљају да гласају за другог кандидата, у првом реду за Ле Пенову. Још један сегмент анкета иде у корист Ле Пенове, а то је проценат присталица које су чврсто одлучиле да гласају за одређеног кандидата. Најчвршћи су они који су се определили за лидерку Националног фронта – међу њима је у свој избор сигурно 60 посто – док је за Фијона дефинитивно 57 одсто испитаника. У случају Макрона ова бројка пада на 47 посто, а још су слабији Меланшон (44 посто) и Амон (40 посто).
Раније прогнозе указивале су да је Ле Пенова апсолутни фаворит у првом кругу, али да би у другом највероватније претрпела озбиљан пораз. Садашње цифре указују, међутим, да по Ле Пенову неповољан исход другог круга више није загарантован, јер Фијон, човек који је имао највеће капацитете за окупљање различитих бирачких структура, испада из игре. Као што смо већ писали, суштинска разлика између Ле Пенове и Фијона је однос према унутрашњој економској политици где Ле Пенова нагиње социјалистичком гледишту, док је Фијон пре присталица либералног капитализма и мера штедње. И једно и друго су веома наклоњени сарадњи с Русијом и поштоваоци су њеног председника Владимира Путина (двосмерност ове симпатије Путин је више него јасно демонстрирао саставши се прошле недеље с лидерком Националног фронта), обоје се залажу за значајно пооштравање законодавства везаног за имиграцију и безбедност, у мањој или већој мери су резервисани у односу на Брисел и поносни су на свој национални идентитет. Према овоме, ако би се у другом кругу суочила са Фијоном, Ле Пенова би могла да рачуна практично само на подршку оних који су за њу гласали и у првом кругу, док би Фијон сакупио и гласове левице.
У суочавању с Макроном ствари пак стоје другачије. Мало је вероватно да би значајнији број Фијонових присталица у трци између Ле Пенове и Макрона свој глас дао овом „центристи“, ако ни због чега другог, онда јер у њему не виде заштитника свог националног поноса. Овај човек не само да је у кампањи показао елементарно непознавање француске географије (изјавио да је Француска Гвајана, највећи француски департман и једна од пет прекоморских територија, „острво“) него и спремност да на плећа своје земље преузме незаслужену кривицу (видети антрфиле). С друге стране, гласачи социјалисте Амона би се махом приклониле Макрону и то не зато што им се његов програм допада (уопште га нема, него планира да настави линијом досадашњег председника Франсоа Оланда) већ јер персонификује политички коректни естаблишмент. Највећа непознаница у овом случају биле би Меланшонове присталице, које се у домену економске политике и односа према Европској унији могу више идентификовати с Ле Пеновом но с Макроном, али тешко могу да прихвате њене „националистичке позиције“. По садашњим анкетама произлази да Ле Пенова у другом кругу може имати око 40 посто гласова, док Макрон окупља између 35 и 49 одсто бирача.

ПОД СЕНКОМ СТРАХА Ле Пеновој би у садашњој ситуацији наруку могло да иде и додатно погоршавање безбедносне ситуације, која и овако није сјајна. Упркос томе што је још на снази ванредно стање уведено после крвавих терористичких напада у Паризу 13. новембра 2015, грађани ове земље су били мета великог напада и 14. јула 2016. у Ници, а последњи у низу мањих терористичких напада десио се 18. марта на аеродрому Орли када је један нападач убијен пошто је покушао да отме пушку војнику док је патролирао. Поред готово константне опасности од већих или мањих терористичких напада, Французи се осећају небезбедно и због честих насилних демонстрација и побуна широм земље. После полицијског убиства мушкарца кинеског порекла у Паризу који је чуварима реда претио маказама (полиција тврди да је једног њеног припадника и убо) када су дошли на позив због насиља у породици, избило је вишедневно насиље где су запаљене десетине аутомобила. И средином фебруара, после наводног полицијског злостављања једног младог црнца у предграђу Париза, избили су вишедневни нереди који су се проширили на читав низ француских градова. Млади црнац, којег је у болничкој постељи обишао и председник Оланд, накнадно је, притиснут доказима, признао да је лагао у свом исказу оптужујући полицајце.
Иако је до избора остало још мање од месец дана, сваки овакав инцидент, било да се ради о терористичком нападу или о дивљању „младих ван европског порекла“ на улицама, Ле Пеновој може донети само додатне гласове и учврстити њену позицију. Премда се чврсто веровало да је други круг за њу изгубљен, сада постоји шанса, додуше мала, да она ипак 7. маја тријумфује и започне ново „европско пролеће“.

ГОСПОДИНЕ МАКРОН, ВИ СТЕ НЕОБРАЗОВАНА БУДАЛА

Преносимо делове отвореног писма које је председничком кандидату Емануелу Макрону, поводом његових навода о француској владавини Алжиром, написао један од највећих познавалаца историје Црног континента Бернар Лиган, који је од 1972. до 1983. предавао на Националном универзитету Руанде, да би прешао на универзитет у Лиону (1984–2009) и каријеру завршио на Војној академији Сен Сир одакле га је отерао министар одбране Жан-Ив ле Дријан. Лиган је познат и по томе што је упорно износио ставове о геноциду у Руанди супротне званичном западном наративу, а био је и сведок одбране на суђењима пред Међународним кривичним судом за Руанду.

Избачени на политичко тржиште попут новог паметног телефона, ви сте, господине Макрон, једна необразована будала, чије су изјаве о колонизацији вишеструко неприхватљиве.
Пре свега зато што сте их изнели у Алжиру, пред профитерима (алжирске) независности који, покушавајући да прикрију сопствене неуспехе, сопствену пљачку и систематски вампиризам спрам своје земље, непрекидно оптужују Француску. Неки из ваше публике који су аплаудирали вашем говору покореног човека (Уелбек), и пред којима сте се понашали као дими (немуслимански поданик исламске земље), исти су они што су 1. новембра 2016. објавили захтев да се Француска „званично извини алжирском народу за злочине почињене током 132 године колонизације и за колонијалне злочине против алжирског народа како би се подсетило на репресију, мучење, прогон, истребљивање и идентитетско отуђивање, јер ће историја колонијализма остати обележена својим злочинима и нечовечним методама“.
Ви сте, као кандидат за председника Француске Републике, дакле, дали своје јемство таквим захтевима који су претерани колико и увредљиви. Чинећи то, постали сте саучесник притисцима и уценама које Алжир спроводи спрам Француске како би добио више виза или одређену дипломатску или финансијску предност. У неко друго време били бисте оптужени за „угрожавање основних националних интереса“.
Затим, зато што ваше изјаве представљају не само узмицање од чињеница већ и силовање историјског консензуса до којег су дошли историчари с обе стране Медитерана. Ви сте их, било из незнања, било из бедног изборног прорачуна, изгазили. У име ког научног легитимитета се усуђујете да то кажете? Усудити се да говорите о „злочину против човечности“ неспретно исправљеном у „злочин против човека“ када се ради о колонизацији, своди се на поистовећивање овога са геноцидима 20. века, што је просто скандалозно.
Морали бисте да знате, господине кандидату за председника Републике, да је, стварајући Алжир, Француска дала име старој отоманској колонији, извукла њене границе, ујединила њено становништво, створила администрацију и све њене инфраструктуре. Чинећи то, да ли је починила „злочин против човечности“ или „против човека“? Подаци о расту броја становника изгледа да не указују на то, јер муслиманско становништво Алжира 1830. није прелазило милион, док је 1962. та цифра износила 12 милиона. Да ли су чинећи „злочине против човечности“ Француска, њени лекари и медицинске сестре неговали и вакцинисали становништво и смањили морталитет деце? Да ли је због тога што су чињени „злочини против човечности“ од Другог светског рата сваке године у Алжиру забележено 250.000 рођења, што је раст становништва од између два и по и три одсто, односно удвостручавање на сваких 25 година?
На крају, будући да ваш ватрени говор у Алжиру обавезује на извођење одговорних обрачуна, ево шта се, господине кандидату за председника Републике, може рећи у вези с француским Алжиром: током 132 године свог присуства Француска је створила Алжир, ујединила га, исушила његове мочваре, оплеменила његову земљу, опремила га, неговала и умножила његово становништво, дала му Сахару коју никада није поседовао пошто је ту открила изворе енергије и омогућила њихову експлоатацију, што данас чини богатство ове земље. Као што непрестано већ годинама пишем, дајући Алжиру независност, Француска је ту оставила 70.000 километара путева, 4.300 километара железничких пруга, четири луке опремљене по највишим међународним стандардима, 12 великих аеродрома, стотине мостова, тунела, вијадукта, брана, хиљаде административних зграда, касарни и других здања која су била власништво француске државе; 31 термоелектрану или хидроцентралу, стотину фабрика, хиљаде школа, лицеја, факултета. Од 1848, у време када је освајање Алжира било далеко од завршеног, у школу је кренуло више од 16.000 већински муслиманске деце. Године 1937. било их је 104.748, 1952 – 400.000, 1960 – 800.000 у више од 17.000 одељења и исто толико наставника од којих су две трећине били Французи. У граду Алжиру је 1962. постојала универзитетска болница са 2.000 кревета, уз три друге велике болнице у Алжиру, Орану и Константину, 14 специјализованих и 112 општих болница, што нас доводи до изузетне бројке од једног болничког кревета на 300 становника.
Бернар Лиган

[/restrict]