ФУТБАЛИКС – ТАМНА СТРАНА ФУДБАЛА ИЛИ НОВИНАРСТВА?

Зa „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Перјанице независног европског истраживачког новинарства су серијом текстова о тамној страни фудбала изазвале највећи скандал у историји спорта. Једини проблем је што нико не зна човека који је доставио компромитујуће информације на којима се заснива ово ексклузивно истраживање. Толико о професионалности, односно о тамној страни новинарства

За отварање Пандорине кутије наводних прљавштина из магичног света фудбала и његово бацање у блато заслужна је нова сензационална афера – „Футбаликс“ (Football Leaks). Наиме, ради се о серији текстова које је крајем 2016. почео да објављује италијански недељник „Еспресо“ у оквиру истраживачког европског новинарског пројекта ЕИЦ (European Investigative Collaborations) који су међу страственим италијанским љубитељима фудбала прво изазвали неверицу и резигнирану апатију, а затим, како је клупко муљажа тајних докумената и опскурних договора почело да се одмотава, и провалу беса и ината кроз бојкот утакмица, пад продаје клупских сувенира и масовних отказивања претплата на спортске ТВ канале. Још мало фали па да се италијанска фудбалска елита прогласи и за главног кривца за све овдашње недаће – крах пет банака, крађу штедних улога око 200.000 грађана, рекордну незапосленост и све већу беспарицу.

Наиме, на удару овог „спектакуларног новинарског истраживања“ нашло се око 300 играча, тренера, фудбалских агената, клупских менаџера и инвестиционих фондова. Браћа Ариф, власници колоса спортског менаџмeнта „Доyен“, и Киа Јорбачијан, сива еминенција миланског „Интера“ и оснивач МСИ-а (Media Sports Investments), били су посебно интересантни за истраживаче. Наиме, ради се о ултрамилијардерима који су се безобразно обогатили искључиво захваљујући бесрамним муљажама и блиским контактима са опскурним ликовима: у првом реду са опасним диктаторима и руском мафијом, али и са турским председником Ердоганом и новим америчким председником Доналдом Трампом. Наравно, поред милиона долара који се годинама сливају на њихове тајне рачуне у карипским пореским рајевима ту је и обавезни декор целе ове приче: луде забаве по монденским местима, најскупљи шампањац тече потоцима, а најлепше жене се приликом преговора у фудбалском бизнису подводе клијентима како би за што мање новца ставили потпис на судбоносни уговор који фудбалске звезде претвара у робље, док овим бескрупулозним фудбалским робовласницима доноси баснословне профите.

[restrict]

ПОЧЕТАК СЛУЧАЈНОГ СКАНДАЛА Разорном земљотресу званом „Футбаликс“ у режији немачког недељника „Шпигл“, који је био иницијатор европског пројекта ЕИЦ, „случајно“ је претходила серија мањих потреса. Прво је ФАТФ (Financial Action Task Force), истражни орган под арбитражом ОЕБС-а чији је главни задатак развој и промоција политичких стратегија у борби против прања новца и финансирања тероризма, 2009. објавио извештај о мистериозним путевима црних фондова фудбалског новца из којег сазнајемо да је ситуација постала врло алармантна, с обзиром на то да постоје необориви докази (а који се не наводе) да се приликом купопродаје играча преко фиктивних фирми, регистрованих у пореским рајевима, огромне суме новца сливају у џепове врло сумњивих „бизнисмена“, и то не искључиво за њихово лично богаћење већ првенствено за „финансирање разноразних криминалних организација, међународног тероризма и диктатора опасних по светску безбедност“. Извештаји поменуте организације из године у годину постају све алармантнији, а онда се изненада, крајем 2015, такође „случајно“ појављује „Футбаликс“, веб-сајт извесног Џона који почиње да објављује врло експлозивне документе везане за „тамну страну фудбала“. Наиме, обелодањени уговори појединих фудбалера били су права медијска бомба у суморним временима политике стезања каиша и урушавања социјалне државе, и изазвали су поприличан бес осиромашене европске фудбалско навијачке популације.

Реакција је била очекивана. Јер када, на пример, ватрени навијач „Тотенхема“ (један од многих који данас једва састављају крај с крајем) прочита да његов клуб поред милионске плате голману Лорису исплаћује осам хиљада евра за сваку победу и четири хиљаде за сваки пораз, не преостаје му ништа друго него да опсује и свој клуб и голмана и цео свет и да никада више не оде на утакмицу. Шта друго осим беса може да осети навијач „Ливерпула“ када сазна да Марио Балотели, познат по ватреном темпераменту и ексцесима на терену, по уговору добија и бонус од два милиона евра годишње само за „смиривање страсти“, односно за „избегавање“ црвених картона?! Посебан бес љубитеља фудбала изазвала је вест да је Фабио Капело, који је, иначе, до 2015. био на челу руске фудбалске репрезентације, од организатора утакмице „Меч звезда“ (Leo Messi & friends tour) тражио и добио хонорар од 75.000 долара који му је тајно исплаћен на руке. Зашто је посетиоце сајта толико изнервирала чињеница да је Фабио Капело од порезника сакрио 75.000 долара, цифру која за тренера његовог ранга сигурно не представља неки велики новац? Из простог разлога што је поменути фудбалски шоу у Капеловој режији све време рекламиран срцепарајуће као хуманитарна акција за помоћ болесној и сиромашној деци, а сам Капело је том приликом проглашен за великог хуманисту и овенчан ореолом блаженика који помаже болесне и сиромашне.

СКУПИ АУТОГРАМИ Нажалост, има још пикантерија из Џонове документације: на пример, у време бројних протеста и штрајкова „понижених и увређених“ широм Француске податак који „боде очи“ је да Бразилац Тијаго Силва, звезда француског првака ПСГ-а, поред осам милиона евра по сезони и додатних два и по милиона евра на име обавезе да не избегава да плаћа порез у Француској, од свог клуба добија и 12.000 евра за месечну станарину, осам повратних летова у првој класи на релацији Париз – Рио де Жанеиро за себе и породицу, али и милионски евро бонус за евентуално освајање трофеја. И што је посебно иритантно за навијаче – 35.000 евра месечно уколико поштује етичка правила клуба за које ни сама управа ПСГ-а не зна шта тачно значе. Такође, „Футбаликс“ се побринуо да нико више наивно не верује да су фудбалске звезде Нејмар и Кристијано Роналдо по природи љубазни и предусретљиви момци који стрпљиво потписују аутограме многобројним обожаваоцима – први је за сваких 600 аутограма плаћен 400.000 долара, а други 500.000. Кад се открило да се већина фудбалског новца слива у потоцима на тајне рачуне и то преко мистериозних фирми регистрованих у „егзотичним пореским рајевима“, и да фудбалска елита плаћа само симболичне порезе на зараде које премашују десетине и стотине милиона евра, побеснели су сви порески обвезници који због све строжијих контрола порез морају да плаћају педантно до последњег цента.

Џон је прозвао и ФИФА, оптуживши је да функционише као класична мафијашка организација, будући да по неписаном мафијашком закону (омерти) затвара очи пред бројним незаконитим радњама којима се већ годинама некажњено баве њихови пријатељи – агенти, посредници, клупски представници, па чак и играчи, тренери, али и спортски новинари који  су сви до једног умешани у прљавштину звану фудбалски бизнис. Ако је веровати Џону, ФИФА заводи ред у хаотичном фудбалском свету тако што хвата „ситне рибе“, док велике оставља да мирно пливају и прождиру све што им се нађе на путу. Или, како то он пластично описује на свом сајту: „Замислите да је група лопова упала у трезор неке банке, да стиже полиција која, уместо да упадне у банку и похапси цело друштво што вршља по сефовима, шета испред банке и хвата само првог лопова који је, задовољан са својим малим покраденим пленом, истрчао на улицу. Онда се суди само њему тако да нико никада неће сазнати ко је осмислио целу пљачку, односно ко и даље у банци безобразно краде.“ Као доказ за ову тврдњу Џон наводи случај холандског клуба „Твенте“ који је кажњен са три године неиграња у међународним такмичењима због кршења забране ТПО-а – новчаних позајмица клубовима од финансијских фондова који на тај начин постају (робо)власници појединих играча – иако ФИФА врло добро зна да се суштина економских права на фудбалере од стране финансијских фондова ни под легалним именом ТПО битно не мења.

Иначе, у мутне фудбалске послове била је укључена и Европска комисија од које је ФИФА затражила да преиспита умешаност шпанске владе у трансакције око трансфера играча „Тотенхема“ Гарета Бејла у „Реал Мадрид“. Наиме, приликом куповине Бејла за 100 милиона евра као гарант појавиле су се шпанске банке – исте које је од краха због претеране заиграности у ризичним банкарским шпекулацијама само неколико месеци раније спасла шпанска влада са финансијском инјекцијом од 40 милијарди – дакле, новцем својих пореских обвезника. Можете ли само да замислите бес међу Шпанцима када су на светло дана испливале ове информације, и то у временима ригорозне штедње коју је наметала ЕУ?!

 

ЕНИГМА ЗВАНА ЏОН Све у свему, ова открића изазвала су прави мали земљотрес у магичном фудбалском свету. Уследили су наводни учестали упади хакера на сајт који се изненада гаси почетком 2016. Али већ у пролеће исте године Џон преко друштвених мрежа објављује тотални рат „фудбалској мафији“ и прети да ће све тајне информације које поседује проследити медијима. Односно, да ће обелоданити све лажи и преваре, мутне везе и радње фудбалских протагониста и тако свим љубитељима фудбала показати у какву се прљаву каљугу претворио њихов омиљени спорт. Овај потпуно непознати момак зове уредништво угледног немачког недељника „Шпигл“, које истог часа прихвата његову понуду и креће у озбиљно новинарско истраживање и то на основу богате документације коју им Џон уступа. Наиме, овде се ради о осам хард-дискова са 1,9 терабајта података. Или о 18,6 милиона доказа: мејлова, СМС порука, фотографија и докумената у формату ПДФ. Уколико би се одштампала сва Џонова документација, она би одговарала гомили од 500.000 примерака неке гломазне књиге као што је нпр. Библија.

С обзиром на овај импресивни „доказни материјал“, „Шпигл“ одлучује да посао подели са европским колегама и организује истраживачку мрежу ЕИЦ у коју је укључено 52 новинара и 10 информатичара – за међусобну сигурну комуникацију креирали су специјално шифровану интернет-платформу. Одабраним редакцијама прослеђује се доказни материјал и отпочиње истраживање које ће довести до највећег скандала у историји фудбалског спорта. Ако погледамо списак европских редакција укључених у пројекат, видимо да се ради искључиво о политички коректним корпоративним медијима (поред „Шпигла“, ту су италијански „Еспресо“, шпански „Мундо“, аустријски „Фалтер“, белгијски „Соар“, уз занимљив податак да су се у овом одабраном друштву нашли и новинари из српског недељника „Њузвик“.)

Међутим, занимљиво је да се нико од тих „угледних истраживачких новинара“ није запитао оно што би одмах пало на памет сваком здраворазумском човеку – ко је Џон? И зашто он све ово ради? И ко му помаже? Јер јасно је као дан да један човек није могао сам да прикупи толику документацију већ да је овде, ипак, реч о добро организованом тимском раду. Који подразумева и позамашна финансијска средства. Дакле, јавља се још једно из серије логичних питање: Ко је финансирао Џона и ко финансира скупи истраживачки пројекат ЕИЦ? И зашто? А поготово, ко гарантује да су Џонови подаци тачни?

Познато је да је главни уредник „Шпигла“ био у контакту са Џоном више од годину дана и да су се у том периоду срели десетак пута и  разговарали око сто сати. Међутим, када први човек најугледнијег немачког недељника одговорно тврди да ништа прецизније не зна о свом саговорнику, онда то и за највећу наивчину звучи трагикомично: „Знам само да се момак зове Џон. Рођен је у Португалији и заиста је симпатичан. Иначе, врло је интелигентан и перфектно говори седам језика, укључујући арапски и кинески. Верујте ми, ништа више не знам.“

О Џону, али и о мистериозној особи која му је доставила сав „доказни материјал“ ништа не зна ни редакција „Еспреса“, чије перјанице истраживачког новинарства Стефано Верџине и Виторио Малагути признају да су, без обзира што им је извор информација био потпуно непознат, ипак одлучили да објаве серију текстова на основу података из документације коју им је проследио „Шпигл“. А затим додају да се овде ради о „социјално врло релевантним подацима који ће сигурно помоћи да се ситуација у хаотичном фудбалском свету расветли, с обзиром на то да је фудбал, ипак, најпопуларнији спорт у Европи“. А имајући у виду преписку с адвокатима која је отпочела још током истраживања „мутних радњи“, питање је колико су ови „социјално релевантни подаци“ основани.

Џон је био и остао врло мистериозан и преко друштвених мрежа (то је већ годинама и једини његов вид комуникације са спољним светом!). По ко зна који пут понавља да за целу ову причу уопште није битно ко је он, како изгледа и где живи, пошто су једино битни садржаји фајлова које је успео да обелодани. И том приликом поручује следеће: „Крајње је време да се у фудбалском свету крене са генералним чишћењем наталожене прљавштине јер љубитељи фудбала заслужују да сазнају истину. И да постану свесни да сваком купљеном улазницом за стадион, мајицом, качкетом или заставом омиљеног клуба, али и плаћеном претплатом за ТВ канале који преносе утакмице они, у ствари, ’хране’ и одржавају у животу један погубни канцер – екстремно корумпирани систем који каља и уништава један племенити спорт као што је фудбал.“

 

СКРЕТАЊЕ ПАЖЊЕ С обзиром на наелектрисану атмосферу која влада међу бесним навијачима после експлозије „Футбаликс“ бомбе, изгледа да је Џон успео у свом науму. Нажалост, упалио је онај добри стари и већ толико пута опробани штос и једно је сигурно: када се у кризним временима помпезно лансира нека медијска пикантерија, као што је овога пута био „Футбаликс“, познато је да очајне народне масе увек наседају на сервиране скандале из простог разлога што једва чекају неког дежурног кривца на коме ће искалити све своје фрустрације и наталожени бес. Јер нико од оних који данас псују фудбалере и клубове, и из протеста бојкотују утакмице због наводне прљавштине која је испливала на површину захваљујући помпезно рекламираним открићима „Футбаликса“, не сумња у веродостојност компромитујућих фајлова сензационалне афере због које је фудбал бачен у блато, а фудбалска елита проглашена за гомилу криминалаца од којих пристојан свет треба да зазире. И да их казни тако што ће да их пљуне и бојкотује.

И на крају – кључно питање: коме треба овај новонастали хаос у фудбалу и зашто? Можда одговор можемо да добијемо на друштвеним мрежама од „злих језика“ по којима и ова „сензационална афера“, попут „Панамских папира“, потиче из исте кухиње. Односно, да смрди на перфидно скретање пажње јавности од стварних проблема…            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *